Avgust 1961. godine (drugi deo)

8

Na plaži. Od ranih jutarnjih časova, gužva, svi koji mogu tu da budu tu su, na novoizgrađenom jezeru… Tu počinje izdvajanje: neplivači i stariji ostaju na prostoru iza brane, deca sa gumama za plivanje trčkaraju ka svom bazenu. Mladići i devojke, naročito oni koji žele da pokažu svoju plivačku veštinu, su uz prostore za sporska takmičanja, oni najhrabriji popnu se na trambulinu i skaču “lastu” ili “salto”.

Užička plaža i Užice u leto 1961. godine
Užička plaža i Užice u leto 1961. godine

Popodne nastane “seoba” Užičana. Svet neprekidno promiče u oba pravca: jedni se sveži i odmorni vraćaju sa kupanja, a drugi žure da potraže spas od vrelog sunca, koje nemilosrdno prži, u Đetinji. Od tada se govori o plaži kao objektu velike vrednosti. Plaža i novosagrađeni Trg su bili objekti kojima su se Užičani ponosili i hvalili u decenijama koje su dolazile. Kako su razgovarali tada Užičani:
– Kuda ćeš ove godine na more ili planinu?
– Ove godine… na plažu.

Užice postade iznenada turističko mesto. Pričala se jedna, ali na žalost istinita anegdota. Ovoga avgusta. Jedan užički opštinski rukovodilac otišao da malo razgleda novi dograđeni i renovirani u tom vremenu reprezentativni hotel “Palas”, išao je sam, nije želeo da ga prati niko od zaposlenih, peo se lagano stepenicama, razgledajući enterijer… Odjedanput ga iznenadi grub, neprijatni, ženski glas:
-Gde ćeš ti?!
Zbunio se i stao. Osvrnuo se da vidi da li iza njega možda ide neko dete kome bi se mogle uputiti takve reči. Nikoga nije bilo. To grubo pitanje je bilo upućeno njemu. Ne mogavši da shvati ovako grub doček. On se tiho, obrati ženi:
– Oprostite šta sete vi ovde?
– Sobarica!
Lagano se okrenuo i izašao iz hotela. Ostala mu je u glavi slika sobarice koja je na nogama imala dugačke vunene čarape, vezane ispod kolena i opanke. Nije mogao da shvati zašto preko rođačkih veza poslove u tek renoviranom hotelu za konobare se traže ljudi koji govore dva jezika, a sobarica, najverovatnije nečija tetka, može da bude i nepismena.

"Lasta" snimljena tokom šezdesetih na užičkoj plaži
“Lasta” snimljena tokom šezdesetih na užičkoj plaži

Kad se kasnije povela priča o tome, saznao je za još jedan dodađaj u hotelu “Palas”. U portirnicu hotela su ušli muž i žena. On, Užičanin, novinar u Beogradu, žena Beograđanka prvi put u Užicu.
– Dobar dan!
Odgovora nije bilo, portir je nešto računao i nije obraćao pažnju. Nisu se uvredili, čekali su da ih udostoji pogledom. Čekanje se oteglo, umorni od putovanja u ćiri, koji je tada išao iz Beograda poneki put i 10 sati, žena je sela, a muž je prišo i učitivo se obratio portiru:
– Oprostite, ja bih hteo sobu sa dva kreveta…
Portir je i dalje računao. Gost pomisli da nema slobodnih soba i da čekanje može biti uzaludno. Opet je pitao ima li slobodnih soba? Dobio je odgovor u jednoj reči:
– Čekaj! Okrenuli su se i izašli.

Restoran “Pariz” je tada bio svratište putnika. Užični su rado odlazili u njega, naročito posle renoviranja u manju ali prijatnu salu. Njih troje je selo, razgovaralo i čekalo da budu posluženi. Ali konobar nikako da priđe stolu, stalno je prolazio pored njih. Kada je očekivanje postalo nesnošljivo, pitali su ga dali on služi i dobili odgovor:
– Jeste, a što?!

Palas početkom 60-tih, ispred Parčić koji je održavao Desimimir Gujar
Palas početkom 60-tih, ispred Parčić koji je održavao Desimimir Gujar

Užice je promenilo izgled. Mnogi su dolazili da ga vide. Ali velika emigracija je uništila tradiciju ljubaznosti i ono što je krasilo predratne kafane. Tada se pojavilo ono ”Ti ne možeš tako malo da me platiš, koliko ja mogu da ne radim”. Užični su tada počeli da razmišljaju o kvalitetnoj ugostiteljskoj školi i novim kadrovima.

Čekaonica na ćirinoj železničkoj stanici tada je bila karakteristična po ustajalom vazduhu i specifičnom mirisu, u kome su se osećale decenije… Na zidovima su ispisana raznovrsna imena, registrovani su mnogi posetioci ove čekaonice sa raznim nadimcima. Neke reči su pisane u stihu, precrtavane, brisane i dopunjavane. Ali, ono što je posebno “blistalo” tada na zidovima železničke stanice to su bili vulgarne pisane i crtane umotvorine. Nacrtani polni organi prkrivaju čiste zidove, a napisane reči dodavali su još malo vulgarnosti ovoj užičkoj čekaonici…

Restoran Pariz pred samo rušenje, do njega nekadašnja Bofilova pekara
Restoran Pariz pred samo rušenje, do njega nekadašnja Bofilova pekara

Prošlo je više od godinu dana od kako je rečeno da će prostor ispred “Sokolane” biti urađen kao sporski teren. Grupa radnika ubrzano je radila na nivelisanju terena. Zidari su radili tribine koje će moći da prime 1500 gledalaca. Oko terena je rađena kružna atleska staza dužne 350 metara, prostor ispred male železničke kućice je iskorišćen za košarkaško igralište. Planirano je da na ovom terenu mogu da se odigravaju i noćne utakmice. Na šest čeličnih stubova od 5 metara visine postavljali su rasvetu. Na donjem delu terena prema novom mostu (drveni most nalazio se na mestu mosta koji vodi na autobusku stanicu) bile su jame za skokove i bacanje. Pored ovog terena već su bili izgradili igralište za odbojku, rukomet i mali fudbal.

Tihomir Babić, užički saobraćajni milicioner, spasao je tokom dvadeset dana ovoga avgusta dva ljudska života. U najkritičnijem momentu dao je krv Beograđanki Branki Radosavljević i tako joj spasio život. Deset dana kasnije, dok se sunčao na plaži, jedna devojka je neočekivano upala u vodu i počela da se davi. Ugledao je ženu koja pokušava da joj pomogne ali je zaključio da obe tonu i shvatio da je njegova pomoć neophodna. Skočio je i izvukao Mileniju Stevanović, koja je izjavila da zna da pliva nego da je iznenada gurnuta i nije mogla da se snađe.

Sporski tereni ispred Sokolane
Sporski tereni ispred Sokolane

Dvadesetdrugog avgusta na perifriji grada nastradao je 35-godišnji Aleksandar Cvetković, šofer Tehničke sekcije za puteve. Pošto je popravio svoj motor MZ od 175 kubika, pošao je da ga proba do Terazija. Vraćajući se brzinom od 80 km na čas, sagnute glave u nameri da uđe u garažu, nevidevši kola koja su išla Drinskom ulicom prema Bajinoj Bašti, naleteo je na limuzinu američke ambasade marke “Ševrolet”. Od silnog udara Cvetković je razmrskao lobanju i na mestu ostao mrtav, motor je bio sav izlupan, a i kola su bila veoma oštećena u kojima je bilo četvoro putnika koji su prošli bez ozleda.

Stupila je na snagu zabrana klanja jagnjadi i teladi, da bi se zaštitio stočni fond. Napravljena je i otvorena zgrade preduzeća EPS, u tada ulici Miladina Popovića uz kuću Subotića.

Na užičkoj zelenoj pijaci (nalazila se uz kej na mestu Hotela Zlatibor) stizale su sve veće količine bostana iz Makedonije, Srema i Krajine, ali su mu cene još bile visoke, čekalo se da sazre lubenice iz užičkog kraja koje će smanjiti cenu.