Brza hrana kod Užičana

21

Još za vreme turske vlasti u Užicu su postojali ulični prodavci bureka, koji se jeo s nogu. Stari novinar Vojin Puljević je slikovito opisao kako je izgledao u poslednjoj deceniji 19. veka u Beogradu ulični prodavac bureka:
– Na uglu nekog raskršća stoji buregdžija. Naravno, neukusno odeven i mastan. Okačenu o leđa nekim utegama, oslanjujući se na trbuh, drži tepsiju bureka, a ispod tepsije mu je uzano furunče, u kome ima nešto prigušenog žara, da bi burek bio topao. Prolaznik mu pruža deset para dinarskih i trgovac otklapa tepsiju i seče komad bureka, skoro dvesta grama, stavlja na komadić žute masne hartije i pruža kupcu uz obligatnu glasnu primedbu: “Uh što je burek!” Kupac halapljivo počinje da jede, stojeći ili idući ulicom.

Užički ulični prodavac brze hrane tridesetih godina dvadesetog veka
Užički ulični prodavac brze hrane tridesetih godina dvadesetog veka

Puljević ima svoje mišljenje i o poreklu hrane koju su ondašnji trgovci iznosili na ulice. On, kao iskusan novinar onog doba, beleži kako “naš svet obično misli da smo od Turaka primili burek i gibanicu, međutim kaže da turski putopisac Alija Čelebija, koji je mnogo ranije dolazio u Srbiju, naročito se začudio kad je video gibanicu, za koju kaže da je velika kao točak od kola, a naslagana je od hiljadu kora”. Iz toga Puljević zaključuje da su to naši srpski proizvodi!

Ti ulični prodavci bureka mogu se i u Užicu smatrati prvim prodavcima brze hrane. U tu kategoriju možemo da svrstamo i prodavce pečanja sa panja, koji su ispred svojih radnji s panja uz veliku reklamnu buku prodavali jagnjeće i praseće pečenje. U tu grupu uličnih prodavaca brze hrane mogu se svrstati i ulični prodavci sladoleda, koji su u kornetima prodavali sladoled. Moj deda Vitomir koji je imao u Užicu poslastičarnicu “Zdravljak” na Glavnoj ulici na “Lipi”, imao je u vremenu između dva velika rata posebna kolica u koja su se stavljale ploče sa ledom, iz kojih je momak prodavao sladoled, gurajući ih užičkim ulicama, na veliku radost dece.

Prethodnice restorana brze hrane “na šalter” bile su ćevabdžinice, koje su otvarane u sklopu nekih užičkih kafana koje su bile na najprometnijim mestima gde je bilo najviše gladnih u žurbi. Ispred tih ustakljenih dodatnih delova kafane, gde se video roštilj, virio poduži limeni sulundar, miris roštilja se širio po svoj ulici. Ispred bi bi bio na uličnom pločniku poneki sto. Tako u lokalu bi se roba pekla, a na trotoaru bi “publika” navalila na ćevapčiće, pre nego što bi ih posao odveo na drugu stranu.

Užička brza i spora hrana kod Dobroslava Atanackovića u "Satanorijumu"
Užička brza i spora hrana kod Dobroslava Atanackovića u “Satanorijumu”

U Užicu su postojali posebni ulični prodavci užičkih mesnih specijaliteta – užičke kobasice raznih vrsta, užičke pršute i posebnog mezetluka koje je prodavac ispekao na malom ručnom roštilju na ćumur iz kog je dimilo i širio se miris, tako da mu nije trebala druga reklama, o čemu svedoči i fotografija jednog takvog prodavca brze hrane iz tridesetih godina 20. veka.

Većina Užičana zna ko je bio Mališa Atanacković, a jedna ulica blizu nekadašnje Tkačnice nosi njegovo ime. Da kažem nešto što retko ko zna. Mališa je imao brata Dobros(l)ava Atanackovića, kafedžija iz Užica. Upisan je u crkvenoj knjizi venčanih. Oženio se 9. septembra 1881. u Užicu u svojoj 23 godini. I njemu, kao i čuvenom bratu, je mesto rođenja Zaglavak, otac Tripko kolar. Nevesta je Kristina Savićević, ćerka Boška rabadžije iz Duba, koji se kasnije pominje kao “činovnik opštine beogradske”. Kasnije je Dobroslav bio je rezerni oficir i komandir noćnih straža u Beogradu.

Nije samo preduzimljivi duh u sebi od Atanackovića nosio Mališa, Dobrosav je prvi otvorio radnju u Beogradu u kojoj su prodavani samo užički proizvodi. Njegova radnja u jedno vreme bila je na uglu prekoputa „Kolarca“, gde danas postoji palata Jugoslovenske banke, i u nju se ulazilo preko tri strma stepenika od cigala. Ova mala, pomalo neugledna, radnja očigledno nije oskudevala u mušterijama. Šta li se tu prodavalo? Užički suvomesnati i mlečni proizvodi. Jedan citat Dimitrija C. Đorđevića kaže:

Kafana "Park" u Velikom parku i njeni mirisi još uvek bude uspomene
Kafana “Park” u Velikom parku i njeni mirisi još uvek bude uspomene

“Beogradski gurmani i boemi bili su jako zainteresovani užičkim proizvodima, neko pršutom i slaninom, neko klekovačom, a neko i vodnjikom. Zbog toga su radnju Dobrosava Atanackovića često posećivali Janko Veselinović, Milorad Mitrović, Stevan Sremac, Radoje Domanović, Mile Pavlović, Milorad „Seljančica“ i mnogi drugi poznati boemi svojega doba. Tada su Mile i Sremac ovu radnju nazvali „Satanorijum Dobrosava Atanackovića“, dok su ga drugi nazivali „Užički konzulat“. Silazak iz toga Satanorijuma je bio vrlo nezgodan, jer su se mnogi Atanackovićevi gosti, niz ona tri strma stepenika spuštali na ulicu u četvoronožnom položaju. Eto, takav komandir je razumeo svoju dužnost i stavio u zadatak svojim potčinjenim organima da se nađu braći u nevolji.“

Na fotografiji na firmi iznad ove grupe ljudi piše: „Prvo srpsko stovarište užičkih proizvoda) / Bogdana Zlatića Zlatiborca“. Fotografija je iz 1912, snimljena u Makedonskoj 2. Ime vlasnika radnje na fotografiji se ne poklapa sa imenom u odlomku D. C. Đ. Atanacković kasnije prodao radnju Zlatiću, ili su to učinili njegovi naslednici posle njegove smrti. A možda je zbog “sukoba interesa” komandir noćnih stražara fiktivno radnju prijavio na nekog svog rođaka? Zamolio bih vas da obratite pažnju na strme stepenice od cigle (levo). Još nešto, pažljivo čitajte, da ne pogrešite: piše SATANORIJUM, a ne sanatorijum.

Da kažem nešto u spomen užičkih ćevapčića, koji više ne postoje, i o onima koji su ih najbolje pravili. Majstor ćevabdžija Dom JNA, Antonijević, reče mi daleke 1974. god, a sada čitam, sa salveta: “Tajna kafanskog ćevapa je u pripremi mesa. U domaćinstvu se sa malom količinom mesa nikada ne može postići taj kvalitet. Koristim mešavinu junećeg mesa i to sa prednjih delova koja daju pikantnost. Iako sam uvek u drugoj smeni, svakoga dana ujutru dolazim da meso pripremim. Roštilj treba ranije nanizati, a na 24 sata priprema se meso, za ćevap, uz dva mlevenja”.

Najstariji i najpoznatiji užički roštiljdžija bio je šezdesetih godina Grujo Grujičić, koji je radio na roštilju u restoranu “Pariz”. Prvi svetski rat je još uvek trajao kada je siroče, trinestogodišnji Grujo, sigao u Valjevo da uči neki zanat. Prihvatio je prvo što su mu ponudili, zanat koji je radio i tada, mesec dana pred penziju. U Užice je došao 1924. godine. U gradu, gde je bilo preko 120 kafana, dobio je posao na roštilju. Posle mnogo godina, mislim da je to bilo na samom kraju šezdesetih, izazvan mojom mladalačkom radoznalošću, rekao je:

Kafana "Park" u Velikom parku i njeni mirisi još uvek bude uspomene
Kafana “Park” u Velikom parku i njeni mirisi još uvek bude uspomene

“Ćevap je dobar kada pripremljeno meso stoji 24 časa. Tada kada stavim ćevapčić na roštilj lagano ga okrećem, kada zarumeni i poćne da pušta soft, skidam ga. Tada znam sa kakvom slašću gost jede. Dnevno u “Parizu” gde inače odavno radim, napravim po 3000 ćevapčića.”

Gruja je u Parizu na roštilju posle odlaska u penziju zamenio, takođe kasnije poznati, Milija. A kad je nestalo kafane “Pariz” i Milije, nestalo je i onih “pravih užičkih ćevapčića malih i slasnih”. Prvo čega se setim posle ženske lepote iz Velikog parka, je miris roštilja. Danas je tu ostala samo “rumena letnja zora”. Ostala je i jedna moja pesma iz ružnih devedesetih godina kada sam se prisećao nekih lepih trenutaka iz dotadašnjeg života:
Ćevapčića miris, detinjstva mog, kafana
kod istočnka, tazbine Crnjanskog.
Malina ledokorna, miris bora i reke
rano proleće, majčine oči meke.
Cvetala mi duša tog dana,
u sate porodičnog milovanja.
Deceniju kasnije sličnoga dana,
na istom mestu, ljubila me prelepa Jana.

Slađana Šumanac: “Moj pradeda, Jevto Jevtović,pre Drugog svetskog rata, klao je po 20 volova i 40 svinja, sušio i sve prodavao u Beogradu, po hotelima, restoranima i kod Atanackovića, odnosno njegovih naslednika. Sve se prevozilo čuvenim ćirom u velikim drvenim sanducima. Tada su se proizvodnjom pršute i kobasice bavili samo bogati ljudi i bilo ih je nekoliko u Kačeru, Ljubanjama, Beloj Zemlji. Mnogi koji se sada ponose vekovnom tradicijom u proizvodnji suvog mesa,samo su bili zanatlije, kasapini koji su klali i obrađivali meso.”