„Džez? To je magični zvuk duše. Improvizacija je ono što mu je daje notu topline, lične priče i njenog doživljaja u trenu. Kreativnosti džez muzičarima nikad nije nedostajalo; uvek su znali da od običnog trenutka napraviti onaj za pamćenje.“ Predrag Kovačević
Violinista Rafael Blam je 1927. godine oformio prvi džez orkestar u Srbiji, tj. u Beogradu, pod imenom „Studentski Micky Jazz’“. Ovaj orkestar je po uzoru na američke orkestre imao instrumente: bubnjeve, ventil trombon, trubu, saksofon, violinu, bendžo, harmoniku i klavir, činili su ga sedam muzičara amatera. Repertoar orkestra činili su popularne kompozicije tog vremena – fokstroti sa primesama svinga i improvizacijama. Tih godina Džez je bio prisutan i na radiju, kao i u nekim specijalizovanim časopisima. Radio Beograd je počeo emitovanje svog programa 1929 godine, „nakon dnevnog programa, usledio je večernji program sa velikim finalem u 22 časa, kada je nastupio Radio Džez Orkestar sa sledećim numerama: ’Dve plavuše’ – fokstrot, ’Ljubim ruku madame’ – tango i ’Can’t help love in’ – fokstrot“.
Kada je reč o časopisima koji su se bavili džezom pred Drugi svetski rat, paralelno se pojavljuju tri naslova: „Muzika“, „Muzičar“ (službeno glasilo Saveza muzučara), „Ritam“ i zagrebački ‘Svijet Jazza“ – listovi moderne muzike i njenih muzičara. Džez se izvodio po američkim uzorima u okviru repertoara salonskih i plesnih orkestara. Note su se nabavljale u Parizu, Berlinu i Budimpešti, dok su mnogi orkestri oponašali američke džezere tako što su „skidali“ pesme sa radija, koji su emitovali numere sa originalnih džez ploča. Veliku ulogu u promociji džeza imali su i muzički filmovi kao što su bili : ‘Serenada u dolini sunca’, ‘Bal na vodi’, ‘Zimsko doba’. Od radio stanica izdvajala se stanica AFN, a uskoro su se pojavile i prve gramofonske ploče. Prvi pravi džez orkestri javljaju se tek u drugoj polovini tridesetih godina i to upravo pod uticajem američkih filmova i radija. Među prvim poznatim (malim) sastavima su bili : ‘ Quick Swingers’, ‘Swing Rhythm’, ‘ Swing Trio’ i ‘Orkestar Šuleta Jovanovića’. 1938 godine ‘Swing Trio‘ snima prvu džez ploču kod nas, a najpoznatija džez pevačica iz tog vremena je bila Nina Selak. Najpoznatiji džez orkestri su bili oni oko B. Honjeca, Š. Jovanovića, V. Adamiča i braće Johan… Šezdesetih godina jugoslovenski džez počinje da u svetu afirmišu: Duško Gojković, Lazar Vučković, Davor Kajfeš, Bora Roković, Milan Lučić, Milorad Pavlović, Mladen Guteša, Jovan Miković i Branko Pejaković.
Posle Drugog svetskog rata u Beogradu se pojavio džez 1944. godine (samo dva dana nakon oslobođenja). Bio je to film “Serenada u dolini sunca”, danas u Holivudu zaboravljen, ali orginalna muzika Glena Milera iz filma se izvodi i dan-danas. Utisak koji je prikazivanje ovog filma ostavilo na srpsku urbanu mladež posle godina pod okupacijom. imao je veliki i značajan uticaj za razvoj džeza u Srbiji. U tim prvim posleratnim godinama propagandne aktivnosti Komunističke partije Jugoslavije su bile nerazdvojive od kulturno-prosvetnih; čak pedeset odsto partijske propagande sprovodilo se kroz kulturu i kulturne programe. Pre svega, partija je dala sve od sebe da osnuje što više kulturno-umetničkih društava (od kojih su mnoga preživela i do današnjeg dana), čiji je osnovni zadatak bio da budu „nosioci zdrave razonode, boreći se protiv malograđanštine, frajerluka, amerikanijade i drugih negativnih pojava“. Iza svih ovih uvreda krio se, samo jedan veliki zlotvor – džez. Vremenom ni sam Josip Broz Tito nije mogao da izbegne navalu pitanja o ovoj tabu muzici, te je isprva ponudio jednu diplomatsku, rodoljubivu izjavu: “Džezovi trube na sve strane, a našu muziku često više ne čuješ”. Kasnije, krajem pedesetih, postao je još malo blaži: “Volim džez, naročito onaj izvorni” (koji je to izvorni džez Tito voleo, nisam uspeo da otkrijem). Šezdesetih godina maršal se, ipak, predomislio rekavši: -“Džez za mene nije muzika, to je galama”.
U Užicu džez muzika se pojavila tokom tridesetih godina 20. veka, pod uticajem američkih filmova, koji su igrali u prvom užičkom ton bioskopu „Luksor“ i modnih trendova koje su doneli Užičani, koji su boravili u Beogradu, ali i u drugim evropskim centrima. Godine 1927, muzikalni užički gimnazijalac Branko Ćelović (inače sin Petra Ćelovića, kasnije filmski režiser), koji je svirao istrumente sa klavijaturom, osnovao je ovaj sastav koji je na svom repertoaru imao tada veoma moderne kompozicije Džordža Geršvina, Nikite Boviogoslovskog, Kol Portera, Urketa Seferovića, Vlahas Paljetka, Darka Kraljića… Tako je džez stigao u Užice. U užičkim Sving bojsima, sem Branka, nastupali su Zvonimir Kihalić, Zvezdoslav Bošković, Dušan Ćubić violine, saksofon, klavir je sviro Prodan Draškić, a za bubnjevima je bio Srbo Aranđelović. Čuvari užičkih sećanja, evocirali nastupa prvog užičkog orkestra u Hotelu “Pariz”. “Sving Bojsi” su učestvovali na ferijalnim večerima, koje su krajem tridesetih godina organizovane i u Požezi, Arilju i Ivanjici, pod umnetničkim rukovodstvom Miodraga Avramovića, tada studenta prava. U sećanjima koje sam sakupljao nekoliko decenija, često su se pominjali, kada bi u razgovoru pomunuli džez, tada studenti i đaci: Milutin Čolić (poznati jugoslovenski stručnjak za film, jedan od ljudi koji su stvorili Fest), Aleksandar Zdravković, Rade Turbatović, Miroljub i Slavoljub Kuzmanović, Ljubiša Bate Bjelić, Brana i Grca Pilčević, Markec, Zvonko Kihalića, Miodrag Terzić “Pile”, Dragi Novaković, Branko Ćelović, Milenko Đurić i Dušan Terzić. Bilo je tu i užičkih radnika, među kojima je bio najbolji gitarista i pevač Manjo Sparić. On je nakon osluženja vojnog roka u Zagrebu, u Užice doneo note, melodije i tekstove popularnih džez pesama.
Posle Drugog svetskog rata džez se pojavio u Užicu kroz talenat mladoga Žarka Petrovića. Sa Žarkom sam dosta puta razgovarao uz uključen kasetofon ili diktafon u proteklim decenijama. Mislim da je ovaj trenutak bio presudan da se džez ponovo pojavi u posleratnom Užicu:
„Tog dana prođem ja pored bioskopa „Luksor“, na zidu veliki komad pak papira, reklamiraju neki film, vidim da piše „Serenada“, na ruskom… Pomislim, daj da vidim konačno neki lep muzički film, posle tolikih godina, dosadili oni nemački i italijanski sa marševima. Ulaz je, naravno, bio besplatan, i kad se ono malo svetla ugasilo, odjednom se zatrese sala. Pojavi se slika na platnu, uz neka lepu prijatnu muziku. Interesantno, pomislim, da i Rusi prave ovakvu muziku. Ali, kažem sebi, normalno, nisam ništa slušao od njih tolike godine, i oni su postali napredni… Međutim, nikako da proniknem u ruski koren te muzike: ničeg ruskog u njoj nema! Kad, odjednom, sa ekrana dreknuše: „Hey, you! Watch out!“ Amerikanci! Američki film sa ruskim titlom! U sali oduševljenje! Šok! Jao, ljudi, filma! Pa džez muzika! Taj film, „Serenada u dolini sunca“, definitivno me je opredelio da se tada posvetim džez muzici…
Moram da naglasim da je džez mužički žanr koji je u Americi nastao iz soula, duše crnaca, da bi se konačno formirao doživevši klasičnu formu i orkestraciju. Dve najpoznatije struje iz Menfisa i Nju Orleansa su čista klasika, da ne govorim o Djuk Elingtonu, Hemptonu, Livinstonu ili Geršvinu. Znači Džez nije bio samo jednostavna zabavna muzika, već je bio i ostao jedna filozofija u muzici i u tehničkom smislu, jedna teška vrsta muzike. Zbog toga i danas, a i u posleratnom Užicu nije mogao da svira džez onaj koji tehniku sviranja nije doveo do savršenstva. Neki su živeli u uverenju da su dovoljno dobro ovladali tehnikom, pa su svirali zabavnu muziku nemačkog tipa od pre Drugog svetskog rata, smatrajući da je to džez. To naravno nije bio džez. Ja ti samo kritično govorim i o svom sviranju džeza, jer to nije bio onaj izvorni oblik. Međutim, ja sam sa svojim drugovima, sa kojima sam svirao, osećao da ta muzika ulazi u nas, da će nas osvojiti i da će sve ostale osvojiti. Verovao sam da će naći svoje mesto u mom zavičaju. Mladi ljudi moraju svirati i slušati džez.”
