Zahvaljujući Politikinom zabavniku i Nemanji Baćkoviću, kao i M. Topaloviću iz Vesti, opisaćemo zajednički ovu krajnje zanimljivu zlatiborsku porodicu.
Kako su generacije Zlatiboraca zapamtile Ljubišu Puja Đenića? Pazarni je dan. Gužva, svuda čabrice sa kajmakom, katranom, gde pogledaš sitna i krupna stoka. Došli seljaci iz zlatiborskih udaljenih sela u Čajtinu, pedesetih godina prošloga veka, da prodaju nešto od svojih proizvoda. U svoj toj gužvi, među visokim Zlatiborcima ide od jednog do drugog jedan omalen, malo poguren čovek, sa velikom torbom punom knjiga. Rado ga dočekuju, svakome da neku knjigu: “Vratićeš kad pročitaš, sledeći put kad kreneš na pijac”. U torbuljini za svakoga ponešto, nekome Dostojevskog, nekome male knjige poljoprivredne biblioteke, slikovnice za decu. Tada je Pujo bio upravnik čajetinske biblioteke i jedini zaposleni, čovek od knjige. A Zlatiborci kad pročitaju, jure ga po Čajetini da vrate knjigu.
Rođen je 3. maja 1914. godine, u porodici Rajka Đenića, poznatog poslednjeg zlatiborskog kiridžijskog kafedžije, kod koga su kiridžije noćivale. Neobična je to kafana bila, posebna. Imala je biblioteku sa 1000 knjiga. Tu u takvoj kafani, punoj priča iz starina Zlatibora, vremena kada je Rujnom gospodario udarna pesnica knjaza Miloša, serdar Jovan Mićić, rastao je Pujo. Bio je to bolešljiv ali uman dečačić, koji je morao je da ostane uz oca u Čajetini, nije mogao da upiše užičku gimnaziju, najveću mu želju. Kada je prezdravio, bilo je već kasno. Ostane da radi u kafani, a oko njega silne knjige, i čeka noć kako bi im se posvetio. Viđali su ga kako sa blokom i olovkom luta po zlatiborskim selima, crta i piše. Skicirao je i predele Zlatibora.
U Rajkovoj kafani stanovao je lekar Magazinović, koji je bio zaposlen na Zlatiboru, poreklom iz poznate porodice Magazinovića iz koje je i Maga Magazinović. Voleo je knjigu i slikarstvo, a i kafanu. Kako se Pujo decenijama kasnije sećao, onako stidan je ipak doktoru pokazao svoje crteže. Ovaj ga je ohrabrio da nastavi, a uzgred mu poklonio i jedno luksuzno izdanje Renakovog „Apola”( Solomon Renak, u 25 kratkih lekcija iznesena je istorija, razvoj arhitekture, skulpture i slikarstva svih naroda, od preistorijskih vremena do današnjih dana)., istorije likovnih umetnosti i zbirku kopija renesansnih slikara. I Pujo je na posao nagrnuo još više. Rastrčao se po zlatiborskim bespućima, skicirao stara dela narodne arhitekture, predele, ljude. Bio je svestan da njegovi crteži nemaju umetničku vrednost, ali da su verodostojni. Dok je crtao, zapisivao je priče, legende, sakupljao stare predmete. Sve što može da ima neku vrednost, etnološku, istorijsku. Godine 1932. godine u „Kriminalnoj biblioteci” objavljuje članak o hajdučiji po Zlatiboru, o onim ljudima „koji nisu odlazili u šumu iz viteštva, već iz nemogućnosti da se pomire sa disciplinom koja se nametala novoj savremenoj državi”. Zatim u „Glasniku” Etnografskog muzeja u Beogradu, gde urednici oberučke dočekuju novog saradnika, koji im neprestano šalje priče o običajima svog zavičaja. Ubrzo štampa i prvi turistički vodič Zlatibora za Turističko društvo, koje je osnovao 1937. godine. I ko zna dokle bi to tako trajalo, da ubrzo nije izbio Drugi svetski rat.
Dolaze Nemci, izbija ustanak, puca se na sve strane, a Čajetina je svima na putu. Pujo je primoran da se (počesto) sklanja po okolnim selima, ali pribor za crtanje i pisanje je uvek s njim. Crta, ne prestaje. Da makar nešto lepo ostane iz tih teških godina. A kada su u Čajetini 22. septembra 1941. godine partizani krenuli da zapale opštinsku arhivu, koja je već bila izbačena ispred zgrade, samo se čekao petrolej pa da bukne „stari svet”, u tu gužvu umešao se Pujo i uspeo da izmoli komandanta da se arhiva ne pali, valjaće narodu, a tu ionako nema ništa što bi Nemcima koristilo. Nekoliko godina kasnije, videće se da je ovaj Pujov postupak bio dalekovid. Istorijski arhiv u Užicu dobio je najbogatiji arhivski opštinski fond. Zahvaljujući Puju.
Po oslobođenju obnavlja biblioteku u Čajetini, imalo je samo 86 knjiga, radi iz sve snage. Fond se brzo popunjava, stižu nove knjige iz svih krajeva zemlje. Ceo kraj uključuje se u obnovu. Jedan seljak iz Čajetine uporno razmišlja kako on da pomogne. Nema knjige, ali ima šumu. I predloži da se iz njegovog zabrana odabere bor, od čije bi se prodaje kupile knjige za biblioteku. Zlatiborci, bistar narod, vole knjigu, a Pujo, da bi knjigu približio narodu, krstari Zlatiborom, kad dođe po knjigu “presliša čitaoca” šta je pročitao. Svuda se vrzmao, pogotovo tamo gde može da nađe još neki podatak, priču, predmet, bilo šta što tiče Zlatibora, ma koliko to nevažno izgledalo. Tako se našao i na licu mesta kada je Josip Broz Tito nekoliko godina posle rata posetio Zlatibor. Kako se maršal zanimao za napredak planine, Pujo je uspeo da sekretaru Sreskog odbora Milanu Jevtoviću doturi predratni plan veštačkog jezera na Zlatiboru, projekat inženjera Miladina Pećinara. Pitan je Tito i ubrzo je usledila omladinska radna akcija i pojavilo se jezero, ono sa plana koji je Pujo neznano kako uspeo da sačuva.
Poseban čovek je bio Ljubiša Pujo Đenić. Kad zatvori biblioteku, godinama je radio na “Zlatiborskom letopisu”, rukopisu o Zlatiboru i Zlatiborcima, do najmanjih sitnica do kojih je pisac došao tokom svog života. Kasnije je ovaj rukopis kao izuzetnu vrednost otkupila Srpska akademija nauka i umetnosti, a Pujo u biblioteci osniva Zavičajni muzej. Za veliki trud Đenić prvi dobija „Vukovu nagradu” 1965. godine. To mu daje podstrek. Krajem šezdesetih počinje da skicira veliki broj kuća u Užicu. Osetio je da će stare kuće ubrzo biti srušene, kako bi se na njihovom mestu podigla moderna zdanja i rešio je da ih sačuva od zaborava. Crteže je, zajedno s pričama o tim kućama, objavljivao u raznim užičkim novinama i časopisima. Pred kraj života odlučio je da objavi svoje radove. Nažalost, nije dočekao. Umro je 1992. godine. Biblioteka „Dimitrije Tucović” u Čajetini, jedna od najlepših u Srbiji, preimenovana je u „Ljubiša R. Đenić”. Teško da neka ustanova ima priličnije ime.
Konačno, svi crteži Ljubiše R. Đenića Rujanskog objedinjeni su u jednu knjigu 2011. godine. Ova knjiga, „Crteži i zapisi”, jeste ostvarenje sna Puja Đenića, a ujedno i dragoceno svedočanstvo o Zlatiboru kojeg više nema. Njegov trag ostaće vidljiv svuda i zadugo. Bibliografija ovog, zlatiborskog čeda, je neverovatno bogata. Sadrži 765 radova iz različitih oblasti. Ljubiša Pujo Đenić je umro 1992. u Čajetini.
Sledeći Đenić koji nastavlja ovu tradiciju je sin Ljubišinog brata, Milisav Đenić, koji je rođen 1933. godine u Čajetini. Završio je gimnaziju u Užicu, Filozofski fakultet u Beogradu 1959. godine. Radio je kao profesor istorije u osnovnoj školi “Dimitrije Tucović” u Čajetini do 1977, zatim do 1988. kao profesor u Srednjoj školi u Čajetini. Ovaj zlatiborski hroničar bavi se istorijom zavičaja o kom je zapisao više zapaženih knjiga iz istorije Zlatibora i Užica. Posebno ću izdvojiti njegovu knjigu “Zlatibor u Velikom ratu”. Knjiga objavljena 2006. godine, u kojoj junaštva podsećaju na obavezu da se junaci pamte i spominju. Prikazani su Zlatiborci koji su branili zemlju, njihovo sedmogodišnje ratovanje, teror okupatora. Đenić je prikupio imena više od 2.500 palih ratnika iz 18 opština zlatiborskog sreza, među kojima je i devet sela sadašnje novovaroške opštine na desnoj obali Uvca. Oni su pod zastavom slavom ovenčanog Četvrtog puka, pa Drinske divizije i drugih jedinica, ostavili živote na ratištima od Drine do Krfa, “plavih grobnica” i logora. Njegova ćerka Snežana Nena Đenić je jednom prilikom rekla:
“Slika oca, koji sedi za pisaćom mašinom beležeći istoriju ovog kraja, okružen knjigama kućne biblioteke, učvrstila me u dubokom uverenju da izbore u našem životu određuje prepoznatljivost nekog puta.”
Snežana Nena Đenić je istoričarka iz Čajetine i kao direktorka biblioteke “Ljubiša Đenić” je nastavila porodičnu tradiciju koju je odredilo Ljubiša Pujo Đenić. “Koji je radeći u varoškoj biblioteci proučavao istoriju i etnologiju zlatiborskog kraja, odredilo je vrednosti u mom životu i pomoglo u opredeljenjima” objasnila Snežana. Tu je i njen otac Milisav, hroničar i profesor, koji je na pravi put izveo generacije i generacije učenika. Snežana uvažava tu nit neprekidnosti i trajanja koja nam odredi živote i obeleži ih pečatom dubokih korena: “Spoznala sam da proučavanje prošlosti svog naroda, istorije i vere, predstavlja živ duh tradicije, a ne samo sećanje. Zato je razumljivo moje interesovanje za nacionalnu istoriju 19. i prve polovine 20. veka. Vreme kada smo sa dve dinastije izgradili i uredili državu, stvorili građansko društvo i izborili nezavisnost. Institucionalizovane su državna uprava, kultura, prosveta. Vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata, kada je srpski heroizam zadivio čitav svet. I to jeste živ duh tradicije.”
Snežana se bavi istraživanjem bogate prošlosti rodnog kraja. Obavljala je poslove direktora Muzeja na otvorenom „Staro selo” u Sirogojnu, organizovala veliki broj etnoloških, istorijskih i likovnih izložbi sa pratećim katalozima. Od 2005. godine je direktor Biblioteke „Ljubiša R. Đenić”, prve ustanove kulture u zlatiborskom kraju, koja je nastala je 1904. godine osnivanjem „Zlatiborske čitaonice”. Prvi poklon biblioteka je primila od prote Radosava Simića. Tih 250 knjiga uz druge, nepoznatih darodavaca, bile su jezgro. Koja je, zahvaljući njenom stricu Puju od 1949. koji je stručno uredio i odredio joj koncepciju, postala centar širenja kulture i prosvećivanja. U Snežanino vreme biblioteka je smeštena u jednu od najstarijih i najlepših zgrada iz 1910. u Čajetini, koja je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika. Biblioteka poseduje fond od 50.000 dela. “Osim knjiga od 1951. poseduje i Muzejsku zbirku. Muzej obavlja delatnost sakupljanja, zaštite, čuvanja i prezentacije kulturnih dobara iz naše baštine. Obuhvata oko 1200 predmeta, kao i arhivsku građu sa preko 2000 dokumenata sa fototekom. U sastavu Muzeja nalazi se i Spomen – zbirka Krste Smiljanića, proslavljenog đenerala iz Prvog svetskog rata, poreklom iz zlatiborskog sela Ljubiš.”
Snežana Đenić je autor projekta „Letnji, ulični, erski kabare”, po kome su Čajtinci na daleko poznati. Prvi put je organizovan 2008, a osnov je specifični erski humor. Važan segment čini međunarodni konkurs za najbolji aforizam na zadatu temu. Snežanino proučavanje i vrednovanje usmenog narodnog blaga, rezultiralo je upisom u Nacionalni registar kulturnog nasleđa, tako da je erski humor prepoznat kao deo identiteta srpskog naroda. Snežana je dobila „Zlatnu značku” Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture. Biblioteka je dobila priznanje „Kapetan Miša Anastasijević”, kao najbolja ustanova kulture u Zlatiborskom okrugu. Ako pogledamo u bibliografiju Snežane Đenić za istorijske knjige koje je publikovala, onda to ovako izgleda: Zlatibor iz starog albuma, Zlatibor-turistički vodič, Srpski vladari u užičkom kraju, Prospekt Biblioteke „Ljubiša R.Đenić”, Zlatibor-kulturna i istorijska baština od praistorije do danas, Užički gorski car, hajduk Nikola Jevđović, Svetlopisom kroz prvu srpsku vazdušnu banju, (sa M. Đenić), Đeneral Krsta Smiljanić – hronika jednog viteškog života, Godine našeg milosrđa – 140 godina Crvenog krsta Užica, rukopisi: Tragom jedne biografije – Bogoljub Belić i Zlatiborci u Balkanskim ratovima. Tu su i Snežanine izložbe i katalozi:
– Armijski đeneral Krsta Smiljanić. Izložba je bila deo svečanosti otkrivanja spomenika znamenitom đeneralu.
– Prota Radosav Simić, srpski duhovnik, neimar i dobrotvor (sa B. Rosić).
– Svetlopisom kroz prvu srpsku vazdušnu banju. Izložba je pratila svečanosti povodom jubileja 120 godina organizovanog turizma na Zlatiboru.
– Rujanski starešina Jovan Mićić – od hajduka do serdara, od serdara do zatočenika gurgusovačke kule. Izložba je bila deo svečanosti kojima je Biblioteka obeležila 200 godina od Drugog srpskog ustanka.
