Stara užička porodica Vasović sa Slanuše i njihov Miš Vas

287

Tekst je inspirisan kafanskim druženjima sa profom Vasovićem u Domu JNA.

Opančar iz Karana Vasilije Vasović (1897) oženio se Milkom Burlić (1900). Imali su petoro dece, tri sina i dve kćeri. Prvo najsarije njihovo dete je Milica (1918) koja se udala za bojadžiju Živojina Jevtovića.

Porodica Vasovića 1944. godine
Porodica Vasovića 1944. godine

Na fotografiji iz 1944. je porodica Vasovića. Iznad opančara Vasovića i supruge Milke stoje njihova deca: s leva Mihajlo, Milica, Joviša, Milesa i Miloš – Miš Vas.

Najstariji sin bio je Mihalo Vasović (1920), poznati užički puškar i još poznatiji fudbaler, kapiten FK Slobode i FK Prvi partizan“ (pisao sam o njemu detaljno). On je imao dva sina, Sloba i Kokana, koji živi u Ljubljani…

Milica Radojčić: „Slobo Vasović, o čijoj porodici pišeš, držao je komision, mislim 1990. godine, u zgradi Toplička ulica, pored kafića koji su držali Ćaga i Mijaga. Tada je dosta putovao, robu je nabavljao iz Singapura. Sestra i ja smo tu radile, izuzetno fin, ljubazan, kulturan i korektan čovek, kao i njegov otac Mihailo koji bi nas uvek obilazio. Retko da danas možeš sresti takve ljude. Iako smo kratko tu bile, uvek su nam se javljali kad bi se sretali, mada čika Mihaila sam morala podsećati ko sam, setio bi se i uvek bi pitao kako je sestra. Na žalost nisu više sa nama ali su ostali u lepom sećanju.“

Sledeće dete je Joviša (1923) Bojadžija koji je sa suprugom Lepom službenicom na železnici, imao sina Dragana Gagu, koji je studirao parva i bio je juniorski prvak Beograda u skoku u dalj, juniorski prvak Jugoslavije u troskoku u Splitu 1972. godine i pobednik Kupa Jugoslavije u skoku udalj u Osijeku.

Najmlađi sin Vasilija i Milke rodio se 1925 godine, dali su mu ime Miloš, legendari profesor fizike u užičkoj Gimnaziji. On je imao sina koji je umro mlad, a zvali su ga po ocu Vas.

Sledeće dete Vasilija i Milke je Milesa (1928), koja se udala za generala Janeza Kramarića. Ovo pripovadanje mi je potvrdila i prva komšinica Vasovića, Mirjana Stojić:
“Deda Vasilije, opančar, imao je tri sina: Mihaila, radio u Prvom Partizanu, sportski radnik, Miloša, profesor Miš-Vas, i Jovišu bojadžiju. Mihailo je imao sinove Sloba, skoro je umro, i Kokana koji živi u Ljubljani, a Miš Vas je imao sina koga su zvali Vas, umro jako mlad, dok je Joviša imao sina Dragana čuvenog atletičara, nedavno je umro, i kćerku Miru, koja je sada ovde, a živela je u Kaću kod Novog Sada. Jovišina supruga Lepa i kćerka Mira su sada u toj kući, dobre i drage komšije. Znam da im je kuća nekada bila nacionalizovana, kao i radnja, ali su uspeli da ih otkupe.”

Zapamtio jedan događaj kada je NATO uništio zgradu užičke pošte. Kuća Vasovića je na raskrsnici ni 10 metara od pošte. Tada, kada je bombardovana i srušena, jedan veliki betonski blok je proleteo kroz krov kuće i skrcao natkasnicu u spavaćoj sobi Joviše i Lepe, tridesetak santimetara od Lepine glave. Tada je moja televizija TV5 napravila reportažu o tom događaju.

Ipak, od svih Vasovića najpoznatiji i najomiljeniji u Užicu bio je Miloš Vasović zvani Miš Vas. Dalje zanimljivo pripovedanje ću posvetiti njemu uz napomenu da je bio i moj profesor fizike u Gimnaziji. Dosta puta sam sa njim sedeo u kafani, bio je to zaista poseban čovek, nesposoban za mržnju, osvetu, zlobu, ali obdaren sposobnošću da saoseća sa poniženim, uvređenim, ožalošćenim…

Dragan Gaga Vasović ispred porodične bojadžiske radnje na Slanuši
Dragan Gaga Vasović ispred porodične bojadžiske radnje na Slanuši

Završio je osnovnu školu i Gimanaziju u Užicu. Godine 1949. upisao je fiziku na Beogradskom univarzitetu. Osećajan i previše dobar za erski duh, neobičan, mogao je da studira i humanitarne nauke. Kako je sam govorio, njegova generacija bila je slična onoj iz Hemigvejevog romana „Sunce se ponovo rađa“ – izgubljenoj i ratom ozleđenoj i razočaranoj… Za svoj život je tvrdio da je velika enigma, da je stalno održavanje ravnoteže. Da je za izbor profesije bila odljučujuća ona njutnovska jabuka, koja pogađa teme ili putovanje „ćirom“ do Beograda, koje je izražavao merom zagrevanja duše: dva puta se moglo opiti i istrezniti. Od Arhimeda je naučio da nema te poluge kojom se može pomeriti čvrsto tle pod nogama. Ali je čvrsto verovao da može duševnom, prebacivanjem u san, potiranjem veze sa javom razumevanjem i ljubavlju, bolom i veselošću u isto vreme, bezbrižnošću kojom trepere zvezde ili raste trava. „Sve je to“, komentarisao je, „uvijeno u neku čudnu oblandu“, i ovu misao dopunjavao svojim stihovima: „Vaseljena je jednaka svima, čas oseka, čas plima“. Za politiku je govorio da je „bednija od života“ i kao takva ga uopšte nije interesovala.

O profi Mišu Vasu ima toliko anegdota da neupućen može da pomisli da mu je život bio jedna velika anegdota.

Otac mu Vasilije je bio strog, ali pravičan čovek. Kad je Miš bio na studijama u Beogradu, otišao je da vidi da li novac troši na učenje i ispite. Kako nije bio u “vrhunskoj formi” za ispite, Miloš je oca odveo pred zgradu Narodne skupštine i rekao: “Ćale, to je fakultet, vidiš koliko milicije, ne mogu da te uvedem!” Opančar Vasilije sinu ništa nije odgovorio, kad se ćirom vratio kući poslao je pismo: “Sine, u međuvremenu se fakultet premestio na Savski most, do same ograde. Ako budeš učio kao do sada nemam više potrebe da ulazim u fakultetsku zgradu u pratnji milicije, već ti sa fakulteta skoči u Savu i odmori se od učenja!”

Miš Vas je završio fakultet i obradovao porodicu. Novac koji su mu slali nije proćerdao. Svi njegovi Vasovići su bili, čestiti, radni, pošteni, odgovorni ljudi. Ipak on se razlikovao, imao je svoj „životni stil“. Ni danas nema rođenog Užičana koji nije čuo za profesora Mića Vasa. Ispitivao je život, ništa što je ljudsko mu nije bilo nepoznato. Citirao je imenjaka Crnjaskog: „Mladići su u osamnestom veku ispitivali život, u devetnestoj kritikovali, u dvadesetom prezirali i tražili mesto njega nove dublje prostore“. Miš vas je bio čedo svog veka, u bolnom protestu protiv svega… Fausovski je naglasio: „Sklopio sam savez sa čašicom“ da bih doživeo ono nepoznato – „pijanstvo bogova“.

Profesor Miš Vas snimljen na eskurziji gimnazijalaca u Veneciji sedamdesetih godina 20. veka
Profesor Miš Vas snimljen na eskurziji gimnazijalaca u Veneciji sedamdesetih godina 20. veka

Voleo je kafanu, bomesko druženje. Najvše kafanu „Brezu“ i Dom JNA. Voleo je da sedi sa svojim nekadašnjim đacima. Jednom prilikom je morao na čas, i izašao iz Doma bez kišobrana po najvećem pljusku. Nama što smo se zabrinuli je rekao: „Nema problema, obućiću sako naopako pa neka kisne nepromočiva postava“.

Kako je voleo da kaže, grlio je se i zagrevao „božanskim napitkom“ , isto je i ljude oko sebe zagrevao lepim humorom, bez erskih bodlji i skrivenog smisla. Nama, njegovim đacima, bi se obraćao sa „bato“ i „seko“, ne zato što nije želeo da pamti imena, već zato da bi mu svi bili jednaki i opušteni. „Spremi to i to za sledeći čas“ ili ono „govori lekciju koju znaš“, „A što ti ne dolaziš na moje časove?“ iznenadio bi pitanjem učenika koji se duže nije pojavljivao na njegovim časovima, jer je mislio da Miš to „ne primećuje“, zato što nikada nije zapisivao učenike koji nisu došli na čas… Voleo je da zapita učenika koliko sati dnevno uče. Na uobičajne odgovore „pet, šest ili više sati“, zabrinuto bi ga pogledao i posavetovao: „Lepo bato (ili seko) ali treba malo izaći na Trg, provetriti glavu. Nije mozak baterija da se stalno puni, mora malo i da se prazni“

Sa ženama na ulici je imao poseban odnos, delio im je najlepše komplimente kao: „Ni Sofija (Loren) nije dostojna da ti čisti cipele!“. Na njegovoj sahrani jedna gospođa je sa sentimentalnom upitanošću glasno zajecavši rekla: „Ko će nama od sad govoriti da smo najlepše na svetu“.