Овај мост је изнад Глуваћког потока, на главној царинској раскрсници. Некадашње омиљено место за окупљање младих Царињаша. Ту су се окупљали, свирали на гитари, певали, ћућорили са двојкама… Било је и тучњава. Царињаши нису трпели да им девојке са Царине прате момци из осталих делова Ужица. У летњим ноћима, до касно у ноћ, чула се њихова песма. У сећањима Царињаша остало је певање Јова и Данила Хаџића, Првослава Бабића, Драгана Трипковића, Момчила Мома Милинковића, браће Цвијовића, уз пратњу гитаре Стевана Пузовића.
На Царини се у другој половини педесетих појављује трубадур, млади Драган Ђуровић Ћуре (отац Миша Ђуровића Ћурета, клавијатуристе и геометра), касније познати ужички ташнер, Имао је своју радњу на Главној на “Липи”. Ћуре спонтано компонује једну од тада веома популарних песама у Ужицу – “Ужичка Носталгија”:
Кад те гледам са старога града,
и Ђетињу како те пресеца,
Њеним током одлазе ми мисли
и сећају кад смо били деца.
Сећају ме на те срећне дане,
На улице снегом завејане,
Сећају ме на звездане ноћи,
Месечином жутом обасјане.
Сећају ме на пролећа рана,
Кад све цвета а бехар мирише,
Сећају ме на паркове твоје
обасјане сунцем после кише.
Сећају ме на прекрасне ноћи,
Кад дрозд песмом ноте пише,
Сећај ме на дивно другарство,
Пријатеља којих више нема.
Нема више ни старих боема,
Не чује се градом серенаде,
Ал у срцу остаћеш заувек,
Ој Ужице, мој прелепи саде!
Пре неку годину, горе на Забучју, срео сам се са Ацом Дејовићем и Драганом Ђуровићем Ћуретом. Попили кафу у дворишту викендице и причали приче о старом Ужицу… Какав је то ужички дух, деде не да су ме насмејале, него сам се касније у колима, док су ме возили старим златиборским, повремено гласно насмејао, онако “ко луд на брашно” када бих се сетио, а возач ме чудно гледао…
У то време педесетих, кад је Ћуре испевао песму, Царински мост је био изграђен од дрвених греда и талпи веома добро, тако да је могао да издржи тежа возила. Тако су преко њега током Априласког рата 1941. ушли и немачки тенкови у Ужице, као и за време пада Ужичке републике. Дрвена конструкција је временом попустила, па је с краја педесетих година 20. века замењена армираним бетоном, оградом од по три бетонска стуба са обе стране и масивним металним попречним цевима, ивичњацима за пешаке, широким коловозом, како изгледа и данас. У међувремену око Царинског моста су порушене све куће старога Ужица и никло је пословно стабено насеље уз Царински поток, који је регулисан.
