Ćevapčića miris, detinjstva mog, kafana
kod istočnka, tazbine Crnjanskog.
Malina ledokorna, miris bora i reke
rano proleće, majčine oči meke.
Cvetala mi duša tog dana,
u sate porodičnog milovanja.
Deceniju kasnije sličnoga dana,
na istom mestu, ljubila me prelepa JANA.
Iako to nije istina, još uvek imam osećaj kao u detinjstvu, da proleće nije nigde tako raskošno i bujno kao uz reku Đetinju. Najpre tu, mestu, koji generacije Užičana zovu – Veliki park. Što se mart više primiče kraju, to se sve više ublažavaju kiše, koje skidaju snegove i namete, kao da ih nešto nevidljivo jede. Tada, svaka jaruga provri vodom, a užički potoci postaju male nabujale rečice. Jutra oko Zabučja, koja se uzdižu više Velikog parka, na kome su ugravirane staze kroz mirisnu šumu, bila su obavijena maglenim zastorima, ali čim odskoči sunce, sve odjednom promeni svoj izgled. Proplanci preko noći ozelene, a sunčana svetlost bukne nad šumom parka, kao letnji požar. U zemlji zarudi neshvatljiva toplina. Voćke brzo napupe, a za tri, četiri dana izbeharaju. Zatim se uz Đetinju razbaruše vrbe i pukne pup na drveću. Šuma počne da menja zimsku odeću…
Proleće donese uvek novu snagu, i budi novu nadu, kao da je sve najgore i najteže otišlo sa zimom. Tu u Velikom parku, u proleće, najviše se raduju Užičani, životinje i ptice, kao da je tu radost priroda i njena moć obnavljavanja nemirom isterala iz zimskih rupa i skrovišta. Nekad u Velikom parku, prvo bi se pojavili zaljubljeni, koji tu u parku urezuju srce i u njemu incijale na sočnoj kori drveća, kao da žele da okume proleće da svedoči o njihovoj sreći. A onda, jednog jutra sve se promeni, i tu na brani i njenom jezercetu grotačke hidrocentrale, uz patke se pojavljuju prvi kupači. Najčešće su to klinci sa Dovarja. A gore, nad jezercetom, na drvenoj terasi omiljene kafane, kraj Ružića istočnika, pojave se Užičani, oni gospostveni, predratna škola…
Taj užički park, rajsko mesto, još u 19. veku je uredio i oplemenio voćem i drvećem užički sajdžija, najverovatnije prvi srpski ekolog, gospodin Risto Tešić. Ubrzo je Risto napravio vodenicu, kasnije je nastalo jezerce, gde je iznajmljivao čamce, najčešće pomenutim, zaljubljenim. Od vodenice i jezerceta tada je imao prihod, koji je trošio da od tog mesta, koje je pre Riste bilo stočno groblje, koje su svi zaobilazili, napravi oazu ljubavi i mira. Prvo su Risto i njegov šegrt svakoga dana tu donosili ježeve, koje su hvatali za omanju nadoknadu seljaci iz okoline Užica. Ubrzo su ježevi istrebili zmije, a onda su gosn’ Risto i njegov učenik sajdžiskog zanata, posadili drveće, voće i cveće, pa uredili staze… Ono jezerce sa čamcima. I tako, prošlo je deset godina dok tu nije nastala oaza mira, ljubavi i lepote. Bilo je to 1888/9.godine.
Tih dana, da ne kažem godina, užički gimnazijski profesor Dobra Ružić, pisac po opredeljenju, šetao je sa svojom ženom Olgom. Iako su već poduže bili u braku, tu su se osećali zaljubljeno, kao kada su se prvi put poljubili. Ružići su rešili da podignu spomenik svojoj ljubavi, večiti spomenik, baš tu u Velikom parku. Tako je ispod Zabučja nastao “Ružića istočnik”, sa dobrom izvorskom vodom. Taj istočnik kasnije je pominjao pisac Miloš Crnjanski, inače Ružića zet, da je “istočnik njegova veza” sa Užicem i Užičanima.
I tako, u prvoj deceniji 20. veka, jedan preduzimljivi Užičanin tu oko istočnika dobio je od tadašnje užičke opštine pod zakup plato, gde je pobio klupe i stolove. Služio je kafu, ratluk, klekovaču sa hladnom izvorskom vodom. Tu su užički boemi našli lek za mamurluk, posle pijanih neprospavanih noći. U rano jutro, kada izađu iz užičkih zadimljenih bircuza “na rumenu letnju zoru”, pravo do istočnika “pobratima Ružića”. Tamo se lepo umiju, a preduzimljivi ugostitelj, sem kafe i hladne vode, pripremio “peškirče i sapunče”, i so da bi oprali zube kažiprstom… Kada popiju kafu uz ratluk i dozovu se, krenu u svoje kancelarije…
Posle Prvog svetskog rata, vratiše se preživeli Užičani, željni svega, života. Bilo je to zlatno doba užičkih kafana i onih kuća, koje su zvali “Kod crvene lampe”. Boemi se setiše Velikog parka. Što da pešače u jutrenje i da leče mamurluk u Veliki park. Tamo može da radi prava kafana u kojoj ima “svega i svačega”, i rakije, i piva, vina i mesa, hleba i kafe, ratluka, kao i muzike Cigana Carinjaša, onih predratnih što čitaju note… A da, i radodajućih poželjnih dama… Da bi se “lečili” pred “rumenu letnju zoru” tom svežom vodom i vazduhom, nasta kafana “Kod Ružića istočnika” i bi u velikoj prednosti nad ostalim. Tu kao da nije bilo mamurluka, nikad zadimljena, uvek čistog vazduha, i ta sveža kao kristal čista voda. Kafana je u stvari bila velika drvena terasa nad jezercem kod hidrocentrale, koju je tu na Grotu u međuvremenu napravio Mališa Atanacković. Pola je bila osunčana, a pola je bila natkrivena… Izuzetno mesto za uživanje u svemu, čak i u hrani i piću…
Bio je to “Živeo Prvi maj” 1958. godine. Roditelji su me izveli u šetnju, pre podne, devet prošlo. A mi prvo na glavnu ulicu iskićenu zastavama, grančicama borova, raznoraznim šarenim ukrsnim papirom. Svirala je muzika sa gradskog razglasa, svečana atmosfera, porodice u svečanim odelima, sveži i namirisani. Uopšte, lep užički svet, koji sa ponosom pokazuje svoj podmladak. Pošto sam dobio lopticu od šarenog pak-papira punjenu strugotinom na tankoj lastiš gumici i sladoled od vanile u kornetu iz poslastičarnice “Opatija”, otišli smo do Malog parka. Tu je bio vodoskok u okruglom betonskom bazenu, u kome su se brčakli crveno-zlatni japanski šarančići. Otac je vešto nabacio ping-pong lopticu na moju veliku radost, koja je sada veselo skakutala na svetlucavoim mlazovima vode. Posle smo se spustili pored hotela “Zlatibor”, do drvenog mosta, koji je vodio ka “Sokolani” i Zlatiborskom putu. Skrenuli smo levo kada smo prešli most, pa ispod “ćirinog podvožnjaka“, pored zgrade Gradskog kupatila i Crvenog krsta – sirotinjskog doma, prema širom otvorenoj svečano ukrašenoj kapiji Velikog parka. Meni je ta oaza zelenila izgledala kao bajka, kao da će se iznenada pojaviti 7 patuljaka, koji se vraćaju svojoj kolibi.
Park je tada imao svojim ravnim delom tri staze. Centralnu veliku, posutu šljunkom, koja je, opkružena drvoredom borova i jela, vodila od kapije do kafane i Ružića istočnika. Levo od kapije se odvajala omanja staza od utabane zemlje, kojom se dolazilo do brane i centrale. Idući tom stazom, koja je bila na korak od jezerca, šetač je mogao da vidi potočne pastrmke u svoj svojoj lepoti i debele klenove, kako se sunčaju u bistroj vodi Đetinje. A kad vetrić dahne uz reku, osetio bi se miris roštilja, kao da hoće da opomene šetače na nezaboravni ukus ćevapčića te kafane kod istočnika. Da li je taj ukus i miris nezaboravan zbog praznične atmosfere, radosti prvomajskih običaja? Ne znam, ali sam siguran da su to bili najslasniji ćevapčići u mom životu. Bolji od najčuvenijih sa sarajevske Baščaršije, koje sam probao pre nego je Sarajevo postalo olimpijsko.
Da kažem nešto u spomen užičkih ćevapčića, koji više ne postoje, i o onima koji su ih najbolje pravili. Majstor ćevabdžija Dom JNA, Antonijević, reče mi daleke 1974. god, a sada čitam, sa salveta: “Tajna kafanskog ćevapa je u pripremi mesa. U domaćinstvu se sa malom količinom mesa nikada ne može postići taj kvalitet. Koristim mešavinu junećeg mesa i to sa prednjih delova koja daju pikantnost. Iako sam uvek u drugoj smeni, svakoga dana ujutru dolazim da meso pripremim. Roštilj treba ranije nanizati, a na 24 sata priprema se meso, za ćevap, uz dva mlevenja”.
Najstariji i najpoznatiji užički roštiljdžija bio je šezdesetih godina Grujo Grujičić, koji je radio na roštilju u restoranu “Pariz”. Prvi svetski rat je još uvek trajao kada je siroče, trinestogodišnji Grujo, sigao u Valjevo da uči neki zanat. Prihvatio je prvo što su mu ponudili, zanat koji je radio i tada, mesec dana pred penziju. U Užice je došao 1924. godine. U gradu, gde je bilo preko 120 kafana, dobio je posao na roštilju. Posle mnogo godina, mislim da je to bilo na samom kraju šezdesetih, izazvan mojom mladalačkom radoznalošću, rekao je: “Ćevap je dobar kada pripremljeno meso stoji 24 časa. Tada kada stavim ćevapčić na roštilj lagano ga okrećem, kada zarumeni i poćne da pušta soft, skidam ga. Tada znam sa kakvom slašću gost jede. Dnevno u “Parizu” gde inače odavno radim, napravim po 3000 ćevapčića.”
Gruja je u Parizu na roštilju posle odlaska u penziju zamenio, takođe kasnije poznati, Milija. A kad je nestalo kafane “Pariz” i Milije, nestalo je i onih “pravih užičkih ćevapčića malih i slasnih”. Prvo čega se setim posle ženske lepote iz Velikog parka, je miris roštilja. Danas je tu ostala samo “rumena letnja zora”.
Tu, blizu mesta gde su se pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka jeli najbolji užički ćevapčići i ljubile najlepše Užičanke, 1961. na velikoj proslavi, kada je otvoren Trg, organizovan je ručak za 1000 najznačajnijih gostiju iz celoga sveta. Prisustvovao je Tito sa Jovankom. Mnogi Užičani tada su, po prvi put u životu, videli crnce.
Na istom mestu, krajem sedamdesetih godina 20. veka, Veliki park gubi dosta od svoje lepote izgradnjom vijadukta na pruzi Beograd–Bar, koji je prošao centralnim delom parka. U neposrednoj blizini su podzemni objekti preduzeća Prvi partizan tj. Namenske, koji su zatvorili stazu prema Adi ispod stena Grota. U Velikom parku je izgrađena sporska dvorana “Veliki park” 1975. godine, sa sporskim rekreativnim terenima, po projektu arhitekte Miodraga Tomića. Korisna površina ove hale je 9 200 m2, dimenzije terena su 40 x 20 m, na tribinama ima mesta za 2 200 mesta za sedenje. U hali je održano, sem sporskih takmičenja i svega ostalog vezanog za sport, veliki broj rok koncerata najvećih jugoslovenskih zvezda.
Tu je, kada je napravljena hala, osnovano preduzeće Veliki park, ustanova, preduzeće za održavanje i korišćenje sporskih objekata u Užicu i okolini. Ustanova „Veliki park“ održava zeleni pojas duž korita Đetinje, od pasarele u Velikom parku do Autobuske stanice, brinu i o klizalištu na Trgu, organizuju skokove sa staroga železničkog mosta od 1995. godine. Brinu o organizaciji različitih kulturnih i humanitarnih manifestacija. Od 2011. ova ustanova upravlja i Gradskim stadionom “Begluk”. Prvi direktor ustanove od 1975. do 1991 godine bio je Milan Karaklajić Kara. Na Veliki park, onaj iz šezdesetih godina 20. veka, danas samo podseća Ružića istočnik, nekoliko pešačkih staza uz stranu Maloga Zabučja. Regulacija korita Đetinje je ovom užičkom rajskom mestu sasvim promenila izgled. Kao i u slučaju većine delova nekadašnjeg Užica, i Veliki parke je ostao na fotografijama i pripovedanju čuvara užičkih sećanja, koji se zbiraju na užičkom sajtu nezaborava, Užičanstveno.
