Некад ми је било нејасно како је Дан жена женски празник. Радило се до подне. Онда би се уз музику искупио цео колектив у некој сали. Жене би примиле цвеће и неки поклончић, појеле неки колач уз сок и трчале кући да деци дају да једу, да уче са њима. Мужеви би остајали до касно у ноћ пијандурајући и славећи “женски празник” 8. март.
Међународи дан жена обично се прославља даривањем жена цвећем, па се данас више сматра даном кад се женама исказује љубав, него празник кад су се избориле за своја права. Осми март прихваћен је 1917. године, али тек од 1975. године Уједињене нације су службено почеле обележавати Међународни дан жена. У међувремену су уведене институције као што су трудничко боловање, ограничење рада жена у трећој (ноћној) смени, иста плата за исти рад (?), право гласа итд.
Почеци прослављања овог дана имали су јасну политичку боју у комунистичким земљама: “Осми март је дан побуне радних жена против кухињске робије. Реци НЕ угњетавању и празнини духа рада у домаћинству”. Мотиви су касније измењени, па су за наредне године у прослави празника жена уместо протесних речи коришћене мимозе, совјетске женске биљке, каранфили, руже и остало цвеће. У свим државама нестала је политичка нота, Дан жена више није био искључиво празник за комунисте…
Године 1945, 11. августа, жене у Југославији, па тако и Ужичанке, добиле су право гласа. Тек након наше земље, ово право су добиле жене у Француској, Белгији, Италији, Албанији, Грчкој, Швајцарској… У ужичком крају, иако су жене званично имале право гласа, већи део становништва који је живео у забитим селима био је неписмен, тешка сиротиња јер нису задовољавали ни имовински цензус. Жене иако су званично имале право гласа, веома су тешко живеле рађајући бројну децу, радећи тешке пољопривредне послове. Тек уочи Другог светског рата жене на овим просторима почеле су да се активно укључују у политичка збивања, године 1942. основале су Прву земаљску конференцију жена, а 1946. први пут је у Парламент од 170 посланика изабрано шест жена. Данас готово све земље Европе женама гарантују политичку равноправност, а у Србији, иако смо добили прву председницу Владе у историји, ситуација је и даље далеко од идеалне.
Жене желе да се изједначе са мушкарцима нарочито у урбаним срединама. У Ужицу се политички добро организују… На другој страни бројни су разводи, породице се тешко одрже, васпитање деце није на завидном нивоу, јер Ужичани имају све мање времена за децу. Присутна је и бела куга, јер жене у својим пословним амбицијама не желе да рађају… То све потврђује да је жена стуб породице, најважнија за васпитавање деце, па тако и стуб свакога друштва…
Једно је сигурно, празник 8. март је изгубио свој првобитни смисао и постао дан славе, поклона. Љубав и пажња су свакој жени потребне свакодневно, а не само један дан у години и у Ужицу и било где на свету. Ево и неколико фотографија како су изгледале Ужичанке пре него су добиле право гласа и друге повластице, када су могле имати само љубав и ништа друго.
