У часопису “Дуга” бр 25 од 8.2.1975, у чланку “И тако се може кад се хоће” је писало:
(…) “Са оснивањем Омладинског клуба ситуација се много изменила. Млади су добили свој кутак, могућност да се покажу и да се докажу. Посета кафанама је смањена. Пријатније је седети у Клубу и слушати добру музику, пијуцкати Кока-колу. Отворен је и Диско-клуб. Диско вечери су постале изузетан доживљај за свакога. За Предрага Ковачевића, диск-џокеја Омладинског клуба се кратко може рећи: шарм и умешност уз помоћ електронике. Овде се за умор не зна, а распуст је био само успех у раду. Председник Клуба омладине, Драгиша Степановић каже: ‘Млади су у Клубу нашли свој дом. Прва је почела је да ради литерарна секција, за месец дана је окупила поклонике писане речи. Организоване су веома посећене књижевне вечери. Рођена је драмско-рецитаторска секција, ликовна, фото кино, фолклорно – музичка. Просторије клуба су постале права галерија младих сликара, ту је и први бесплатни биоскоп, концертна дворана. Јер, готово да нема дана, а да у граду не освану плакати са програмом неке од дружина. Али, то није све, ствара се хор, отворена је плесна школа, организован фестивал певача аматера Титових градова, створен је оркестар ОК, и тако, паланке нису више оно што су некад биле. То се види и на овој младости испод Златибора”.
У окружном листу Вести писало је 1978 год.:
“Омладински клуб је једино место за организовану забаву и окупљање за око 16.000 младих Ужица. Поред тешке материјалне ситуације Клуб Омладине је суочен са лошим простором у коме одвија своје активности. Сала је смештена у подрумским просторијама Народног позоришта, које су због лоше изолације изложене сталној влази, чак и потапању водом, па су принуђени да многе припреме програма изводе у просторијма Позоришта и Дома ЈНА. С обзиром да је ово једино организовано састајалиште младих, требало би му са материјалне стране пручити пуну подршку. У ствари, у дискотеци ОК је било пуно. У току године одржи се више од 200 диско вечери, али су то била мала срества за финансирање великог броја секција и одржавање незавршеног и неизолованог објекта, нарочито у подрумском делу Позоришта. Градски оци нису желели да се “мешају” у финасијско пословање клуба, помињали су га једино у контексту васпитавања омладине кад је било речи о скретању са ‘Титовог пута’.”
Омладински клуб је препуштен сам себи, трошкови огромни. Као музички уредник, покрећем Диско Караван ОК. У следеће две године Караван је извео више од стотину програма на подруччју југозападне Србије, под насловом Rock&Soul.
Да би освежио програм дискотеке ОК, у марту 1978. Ковачевић даје инцијативу да се оснује бенд Омладинског клуба у коме наступају: Зоран Спасић Спаса ритам гитара, Мирослав Ристановић Риста соло гитара, Ђорђе Васић вокал, Радојко Костић Ћорла бас гитара, Зоран Вуковић Трунто клавијатуре, Видан Ђенић Ђена бубњеви, убрзо ће га заменити Раде Фурда бубњар из Пожеге. Нешто касније групи приступа гитариста “Малац” из Ниша. Од овог бенда настаће најквалитенији ужички рок бенд Кило и по. Под слоганом “Сваки петак, рокенрол изузетак”, током 1978/79, у комбинацији дискотека – рок бенд, преставиће оргиналан свеж и добро посећен програм Ужичанима. Ова сарадња ће потрајати све до утицаја филма “Суботња грозница”, који ће обузети и публику ужичке дискотеке ОК, пред крај седамдесетих и почетаком осамдесетих година двадесетог века.
Певач Ђорђе Васић је за Телевизију 5 рекао:
“Година 1978. веома је значајна за ужички рокенрол, тада се појавила група Кило и по кроз којој је свирало доста познатих ужичких музичара – Ђена, Ћорла, Спаса, Риста, Раде Фурда, бубњар, Зоран Трунто, Малац из Ниша, нормално и ја. То је почело са сарадњом са Омладинским клубом, који је био где је данас “Рупа” како је зову, ту је био музички уредник Гаго Ковачевић, данас директор ТВ5 (1997). Ми смо се ту нашли и спојили рокенрол са омладином у ширем смислу. Наступали смо петком и добили простор да вежбамо. Те наше пробе су биле отворене, ту је седело и посматрало стотину људи. Страшно су волели рокенрол, уопште музику коју смо свирали. Карактеристика за групу Кило и по је да смо по први пут почели да радимо продукцију, композитор је био Зоран Спасић, Риста који је одлично свирао гитару, чувени Риста, ја сам ту певао… Прва и најважнија ствар у граду, плод тога свега је била је плоча, прва ужичка рок синглица, коју нам је издао ПГП из Београда, на којој су биле нумере: “Јелена” и “Циганске ноћи”. Између осталих песма, које су исто тако биле сјајне, чак и боље него ове две, али публика је то прихватила, нарочито “Јелену”, она је остала и дан данас хит (1997). Најпознатији смо у Ужицу били када смо петком и суботом наступали у оквиру програма дискотеке ОК. Ми свирамо, па наставља програм Гаго Ковач, па опет ми, публика је била стварно одушевљена. Неки су говорили да је у просеку било од 800 до 1000 људи, гужва да игла не може да падне, а екцеса и туча није било. Изгледа да се тај пограм свидео омладини и побудио у њима неку врсту љубави и васпитања.
Град је био уз нас у то време , не само они који су слушали ту музику, Културно Просветна Зеједница, остале институције… Са Ковачем смо тада направили прве демо снимке, на два канала, али ко је знао, он је то пуштао у програму дискотеке и на Радио Ужицу, где је водио музичку емисију. Толико могу да кажем о Кило и по…”
У лето 1976. године у Ужицу се говоркало да се појавила нова рок група. Плахате су најавиле њихов наступ у Дому ЈНА. Најављен је састав “Велики гимназијски оркестар”, а улаз је био бесплатан… Наравно, нико није знао да ће та скупина гимназијалаца ускоро постати јединствена локална рокенрол атракција, која ће на својим игранкама искупљати и више од 1000 младих Ужичана и постати заштитни знак генерација рођених шездесетих година… Углавном на том првом наступу у Дому, под свим упаљеним светлима, у анемичној атмосфвери, као из Кустурициног филма “Отац на службеном путу”, Бобан Радојевић, будући певач “Феникса” је спонтано изјавио “Ала су ови лоши”. Нешто касније и ја сам као музички уредник Омладинског клуба слично закључио на њиховој свирци у гимназијском дворишту… Ипак, нису сви ужички рокенрол типови били тако критички расположени, поменути Ђена и Ћорла, су им дали подршку. И као што рече познати ужички наставник музике и такође познати музичар у еминентним локалима ужичкога краја, Милош Броћић Броле: “Мечку науче да вози бициклу, и ти ћеш да науичиш да свираш“. Будући “Феникси” се веома брзо поправише, њихово искуство и репертоар утицаше на ужичке средњошколце да ови жељно почеше да чекају суботу, да би ишли на њихове игранке. Чланови “Великог гимназијског оркестра” били су: Зоран Трмчић Трле бас гитара и вокал, то је онај Трмчић струћњак за ски спорт, што му ћерка Марија редовно освајаше прва места на скијашким такмињењима и би учесница на Олимпијади 2010, данас градски већник (2019.), потом Слободан Деспотовић соло гитара, који је још у основној школи постао познат по својим извођењем сола Карлоса Сантане, данас цењени ужички адвокат. За бубњевима је и тада био Драгољуб Зуберовић Мато, данас легендарни ужички бубњар и рибар. За клавијатурама је био Зоран Вуковић Трунто.
У то време, када год је нешто затребало за омладину, изашла би у сусрет тада пребогата Ваљаоница бакра. Тако су и у ужичку Гимназију нови иструменти стигли из Америке: Пи-ви кутије, Јамаха појачало, Роџерс бубњеви, једна Јамаха гитара и две Ибанез копије статокастера и Џез баса, фарфиса клавијатуре са Ехо траком… До тада су свирали на “прастарим иструментима” који колико су били добри, ни имена им нису запамтили. То их издиже из пепела, и назваше се Феникси. После поприличног вежбања у септебру, када је почела школска година, појачани су певачом Бобаном Радојевићем, који је свој певачки таленат показао у Хали спортова на такмичењу певача аматера, који је организовао Омладински Клуб.
