Decembar 1978.

187
. Restoran “Pariz” 1978. godine
. Restoran “Pariz” 1978. godine

Da svratimo u restoan “Pariz” koja se ovog decembra nalazio u delu grada na “Lipi”, na Glavnoj ulici, nedaleko od ulaza na Zeleni pijac. Gužva, miris poznat onima koji su zapamtili stare dobre kafane gde se dobro jelo, nešto između zaprške, mirisa kafe, duvanskog dima i roštilja sa primesama mirisa rakije i piva. Uz prozor, a postojali su samo prema glavnoj ulici sedi za dva satavljena stola društvo, njih šest sve poznati užičke zanatlije, dva još poznatija poljoprivredika iz nabliže okoline, šegače se uz meze i piće, gosti nekoliko okolnih stolova načuljili uši pijuckaju, dok ih još poznatija od svih njih konobarica Caja vredno služi.

Znaš kakva su iskustva radničkih pobuna, uvek, se traga za onim ko im je na čelu a ne za onim ko im je u glavama.

Ustvari neradnika nema, postoje samo oni, koji sve rade, pa prave i pobune, da ne bi radili.

Pre neki dan ja u mojoj radionici zovnem radnike da ih upoznam sa novonaručenim poslom, kad kaže onaj moj Milisav: “nema kvoruma”. Pa i ti često sa svojom ženom održavaš “satanke” pa si iz tih satanaka bez kvoruma naguro kvorum od njih sedmoro, na sličan način ćemo i mi danas ovde da poslujemo.

Čuo sam da je u došlo do transfera.

U kom Timu?

Ma bre u Aluminijumu, znaš ono mi njima našeg inžinjera a oni nama njihovog. A onda mi njemu damo stan…

Kojem našem ili njihovom”

Kako da kažem; našem-njihovom

E tako ti je to, da je Vuk živ ne bi napisao – Čitaj kako je napisano, nego – čitaj kako je namešteno, naroćito u materijalima sednica onih organa koji upravljaju.

E lako je vama ljudi, dobaci jedan sa susednog stola, već dvadeset pet godina radim a ne mogu da zaposlim svoje dete…

Pa jesili za sve te godine kritikovao nekog rukovodioca.

Pa nisam…

Pa tako nećeš nikada preko veze da zaposliš tvoje dete. Tako vam je to ljudi – Sve se vidi sve se čuje ali niko ne reaguje sem ovako kroz ovo svakodnevno šegačenje po kafanama, a i ovi rukovodioci i politićari bi češće trebali da obiđu kafanu pa da čuju ponešto što bi im pmoglo da se što drže održe i ostave nekog traga…

Useljena je nova upravna zgrada Metaloprerade u kojoj su: Služba opštih poslova, Komercijalna služba, Služba ekonomike, Razvoj, Tehnička priprema, Direktor i njegov pomoćnik, rukovodioci, telefonske centrale, sale za sastanke, rukovodilac Radne jedinice. Sve to na 1.024 kvadrata. U metalopreradi su kupili od firme Eurotrade – Lantelger Putkzer, mašinu za izrau bakelitnih izolatora na sijaličnim podlošcima G-16. i počela proizvodnju podložaka za automobilske sijalice do 30 komada u minutu a na njoj je radio samo jedan radnik. I nije samo to bila novost uz ovu mašinu kupljen je i alat za izradu kontakata za sijaluične podloške sa automatskim dodavanjem trake.

A vatrogasci valjaonice su kupili specijalizovano vatrogasno vozilo. Svi su se pitali što specijalno? avatrogasci su odgovarali: “Glupane zato što koristi četri komponente za gašenje požara: vodu, prah, penu i helon… Nekoliko dana pošto je nabavljeno ovo vozolo je imalo intervenciju čak u Priboju gde je su ga koristili za gašenje požar u FAPU.

Subnor Srbije je objavio: “Mladi preuzeli obaveze u negovanju revolucionih tradicija”. Ustvari šta se dogodilo Subnor je promenio svoj statut kojim je data mogućnost mladima da se kroz delegatski sistem boračke organizacije “čvršće uključe u naš politički sistem socijalističkog samooupravljanja”.

Služba društvenog knjigovostva Užice je svakoga meseca davala informaciju o privrednim kretanjima na području regiona. Prema toj informaciji privreda Užičkog regiona je za poslednjih 10 meseci izvezla robe u vrednosti 1.419.000.000, dinara.

Ovih dana najveću pažnju privrednika privlaćila je putna mreža u užičkom kraju, njeno tadašnje stanje ali dalji razvoj, na to ih je naterala odluka iz sveta, proizvođača nafte da njenu cenu pomere za još 14,5 procenata. Odluka je bila definitivna i stupala je na snagu od 1. januara sledeće 1989. godine. Očekivala su se poskupljenja, znalo se da će svoje usluge da poskupe prevoznici, zanatlije i svi ostali. Sa železnice su najavili takođe od 1. januara poskupljenje čak za 26 odsto, a očekivalo se mnogo veće poskupljenje u autobuskom saobraćaju koji je duže vremena poslovao bez neke ekonomske računice.

Na drugoj strani za jačanje materijalne osnove rada mnogo preduzeća je izdvajalo minimalna sredstva a neka nisu izdvajala ni dinar. Naravno bilo je i onih gde se mislilo na dane koji dolaze, ali su se takvi kolektivi na prste mogli nabrojati… Bili su to prvi znaci nečega što je dolazilo u Titovu Jugoslaviju, a to je bio pad standarda i prvi znaci pojave koju poprilično ljudi nije razumelo, a to je inflacija. Događale su se stvari koje niko nije očekivao, počele su neredovne uplate u “Titov fond” Ovu godinu su i užički kožari ubrojili u izuzetno nepovoljnu. Sirovina nije bilo dovoljno, a situaciju je pogoršalo  i proširenje kapaciteta i modernizacija. Ni sa gotovim proizvodima nije bilo bolje, zalihe su se alarmantno povećale, a razlika u ceni između sirovina i gotovih proizvoda je bila neznatna.

Država je abnormalno opteretila tekstilnu industriju u Srbiji pa tako i užički tekstilni zavod “Cveta Dabić”. U Arilju su u industriji trikotaže, uz pomoć službe društvenog knjigovostva, uradili analizu kojom su uporedili sa industrijom trikotaže “Pletenina” iz Ljuljane, koja je imala približno sličan broj radnika, proizvodni program i dohodak kao Ariljci. Analiza je ukazala da Industrija trikotaže iz Arilja ima sedam puta veće opterećenje dohotka od Ljubljanskih tekstilaca. Počele su doduše retke restrikcije struje, bila je nestašica kafe, a počele su i par – nepar zezanja sa benzinom.

Ipak nije bilo svuda loše. Ivanjička privreda je završavala ovu godinu bez gubitka. U Požezi su deljeni stanovi. A gosti su svojim pismima potvrdili da je hotel Palas najbolji ugostiteljski objekat u Užicu. Evo kako je izgledalo jedno pismo: “Povodom lepog prijema, izvrsnog ručka i usluge, primite zahvalnost od kolektiva Vodoprivredne organizacije “Južna Morava” u Nišu – OOUR “Vodoprivreda”.

Jedan od najvećih tadašnjih jugoslovenskih funkcionera Edvard Kardelj je primio u Ljubljani 14. novembra, delegaciju Titovouižke opštine koja mu je uručila Povelju “Užičke republike”. U delegaciji su bili tadašnji predsednik SR Srbije Dobrivoje Baja Vidić, Miloje Milovanović predsednik opštine, rođeni brat nar. heroja Luna Milovanovića, Balša Govedarica sekretar opštinskog komiteta SK i Sreten Skoković predsednik Opštinske konferencije SSRN. “Predajući Kardelju povelju Miloje Milovanović je istakao njegovu izuzetnu ulogu za razvoj naše revolucije u svim njenim fazama i ogromne zasluge u izgradnji samoupravljanja i našeg politićkog sistema, posebno se osvrćući na njegov doprinos u danima Užićke republike”.

Na povelji je između ostalog pisalo: Skupština Opštine Titovo Užice dodeljuje povelju Užička Republika Edvardu Kardelju komunisti, revolucionaru, heroju, Titovom saborcu. Većini Užičana se nije svidela ova ideja sa poveljom, kao što im se nije sviđala ni ideja da pored pisca prvoga srpskog gradskog romana Milutina Uskokovića biblioteka nosi ime Edvarda Kardelja usred Užica. Sećam se da se pričalo da je to oko povelje bila još jedna ideja Baje Vidića najvećeg “krivca” što se Užice zvalo Titovo Užice…

Ko su bili tada najcenjeniji komunisti u Titovom Užicu. Evo tog spiska koji sam napravio daleke 1978. godine: – Stanka Laković, Ljiljana Borović, Radiša Gačić, Radisav Zećević, Veliša Marković, Krajimir Grbović, Slavoljub Nikolić, Branko Kovačević, Radisav Arnautović, Miloje Ćetenović, Milija Žunić, Đorđe Kerić, Milijan Ćitić, Jovan Popović, Aleksandar Avramović, Tomo Popadić.

Užičani su često išli u šoping u Trst. Jedan je po celoj Jugoslaviji tražio dvotarifno brojilo i tek je kod svojih rođaka u Gracu nabavio strujomer i to domaćeg proizvođača “Iskre” iz Kranja. Ozlojeđen Užičanin se smirio kada su mu rekli da je njegov komšija kupio u italiji bluzu domaćeg proizvođaća, kojih na novogodišnjem vašaru ima na rasprodaji. Svojim sam očima video veliko razočaranje kada se Ćaga iz kule na Trgu vratio iz Italije gde je kupio kvalitetne čizmice poprilično skupe. Ćaga je pozvao Darka Damjanovića i mene u stan da vidimo šta je kupio. Darko zagleda čizmice, okreće, obrće, odjedanput odlepi jednu nalepnicu ispod koje se pojavi jugoslovenski proizvođač. Najteže Ćagi bi kada mu reče da iste čizmice imaju da se kupe za polovinu cene koliko ih je platio u Italiji, u prodavnici Planika usred Užica.

Baš hladno na užičkom Zelenom pijacu. Jedan zabundani seljak iz okoline Kosjerića, prodaje svoje proizvode i pevuši na opšte zgražavanje prisutne gospođe:

Ja na vrbi, a mala na glogu.

Pita mene: “Kol ‘ko puta mogu?”

A ja mangup, n’ umem da

odgovorim: “sedam puta da se ne

odmorim!”

Ju!… Bezobraznog čoveka!!! Kako te samo nije sramota.

Što gosođo zar se vaš muz tako brzo umara?

“Usput” knjiga pripovedaka Milutina Uskokovića
“Usput” knjiga pripovedaka Milutina Uskokovića

Objavljena je knjiga “Usput” Milutina Uskokovića. To su bile po prvi put objavljene pripovetke. Zanimljiv je bio put nastanka ove knjige. U arhivu srpske akademije nauka i umetnosti čuva se rukopis “Usput”, koji je nađen u zaostavštini beogradskog izdavača Cvijovića. To je ustvari bio izbor pripovedaka koje je Uskoković pripremio za šampu. Došao je rat, pa ni pisac, ni izdavač nisu uradili ono što su naumili,pa je knjiga ostala u rukopisu. Uglavnom, pripremljeni rukopis je štampan posle više od šest decenija. Ne bi ni tada ova knjiga najboljeg užičkog pisca ugledala svetlo dana da nije bilo užičke Samoupravne interesne zajednice kulture koja je finansirala i štampala knjigu.

Evo šta se još dogodilo do kraja ove 1978. godine. Ariljsko selo “Bjeluša” dobilo je struju. Slavko Kuzmanović je ispraćen u Sao Paolo. Punom parom je rađeno na novom vodovodu i brani u Vrutcima. Milun Vesnić je postao šampion Balkana i Srbije, drugi je bio “samo” u Jugoslaviji. U “Vestima” je pisalo: “Ako bi se birao sportista Titovog Užica na osnovu postignutih rezultata, bio bi to bez pogovora automobilski as Milun Vesnić. Ako bi se pak birao sportista godine po skromnosti, opet bi bez sumnje, ta titula pripala Milunu Vesniću. Otvorena je kuglana u donjoj sali hotela “Turist”. Oko preuređenja donje sale ovoga užičkog hotela u sporsko-zabavnu prostoriju bilo je poprilično primedbi. Najbrojnije su da je izgradnja kuglane veliki promašaj, jer su neki govorili da je kuglanje nepoznato u našem kraju. Naravno oni nisu znali da su u starom Užicu bile čak tri kafane sa kuglanom, a najpoznatija u Koštici na krivini. Otvaranje kuglane ih je sve demantovalo jer je od 10 časova pre podne do 24 uveče, sve četiri staze bile skoro uvek zauzete, a takođe sva tri bilijara.

. Kuglana u Turistu
. Kuglana u Turistu

Sećam se kako je izgladala nova kuglana. Kada se uđe desno je bio šank, a u produžetku stolovi za bilijar. Četiri staze su zauzimale skoro celu salu. Levo, uz poslednju kuglašku stazu njenom celom dužinom su bile poveće saksije sa cvećem, koje su odvajale niske stolove sa foteljama poređane celom dužinom sale uz prozore prema plaži, gde su gosti čekali red i mogli da popiju piće. Uglavnom kuglana je funkcionisala.

Na kraju ove godine Užičani su poželeli da se dogodi u novoj 1989. Godini:

Rajo Jovanović čistač na Trgu partizana: “Želeo bih da i dalje čuvam ovaj trg, da ga čistim i uređujem.

Stevo Poštaš frizer i šminker u užičkom pozorištu: “Da grad buide još lepši i čistiji. Pozorištu želim mnogo uspeha u takmićenjima i pozorišnim manifestacijama, a meni su sve želje ispunjene pa neka mi bude kao i u ovoj godini.

Lazar Kurćubić vulkanizer: “U 1979. godini vozačima bolje puteve, sugrađanima više struje i kafe, a meni da bude dobro kao i do sada.

Ljubica Kaljević frizerka: “U staroj godini su mi se ispunile dve najveće želje. Žella bih da i u toku sledeće godine budem tako uspešna.

Zoran Đokić mašinovođa: “Da se izgradi nova stanica, tako će se uslovi mene i mojih kolega poboljšati. Da u sledećoj godini bude više putnika. Mladima želim da se reši problem njihovih sastajališta u slobodno vreme, jer u gradu sem Kluba Omladine nema više mesta za njih. Sebi želim da položim četiri ispita sad u januaru. Želim da međuljudski odnosi budu mnogo bolji nego sada.

Miloš Brailović radnik Valjaonice: Posle rekonstrukcije vodovoda, svuda, pa i u samom centru grada ostale su na ulicama rupe i udubljenja pa je teško proći i stvara se blato. Želeo bih da se iduće godine to reši i grad postane čistiji. Zatim, plaža je već duže vreme neupotrebljiva raskopana i neuređena. Voleo bih da se u narednoj godini plaža uredi kako bi mladi preko leta imali svoje kupalište.

Trg Partizana dok se o njemu brinuo Rajo Jovanović.
Trg Partizana dok se o njemu brinuo Rajo Jovanović.

Mihajlo Bjelić radnik iz Sevojna: “Voleo bih da se u sledećoj godini popravi snadbevanje u Sevojnu. Tržišni prostor je skučen, nema razne robe, pa smo prinuđeni da zbog jedne ili dve stvari idemo u Užice. Pored toga želeo bih da u sledećoj godini bude boljje snadbevanje vodom i strujom.

Olga Ristović bibliotekar: “Meni se u ovoj godini ostvarila velika želja, dobila sam posao u gradu. Sugrađanima bih poželela čistog vazduha i da dobiju bar jedan bazen za kupanje a deci da u našoj biblioteci pronađu sve što im treba… Istu želju koju požele Olga Ristović mogli da poželimo i danas na izmaku ove 2003. Jedino ovaj deo o biblioteci možemo izostaviti, tamo je situacija zaista dobra, zahvaljujući i Olgi Ristović i mnogima koji su radili i rade u ovoj ustanovi, kojom Užičani zaista mogu da se ponose.

Dvadeset i osmoga decembra, u Klubu privrednika (gde je bio S klub) predsednik opštine Miloje Milvanović je rekao da je 1978. uspešno završena, da je stabilna ekonomsko i politička situacija a i da su ostvareni veoma dobri međuljdski odnosi u užičkoj opštini. Pomenuo je i “neke” probleme koji će se razrešiti u 1979. godini. Na ovom svečanom sastanku nekadašnjem predsedniku opštine Petru Antonijeviću tada, članu Izvršnog veća srpske Skupštine, Ordene rada sa crvenom zastavom, kojom ga je odlikovao Predsednik republike “za dugogodišnji uspešan rad na raznim društveno – političkim poslovima u opštini Titovo Užice”.