April 1972.

123
Ovog aprila najposećenije mesto u Užicu bila je Gradska kavana
Ovog aprila najposećenije mesto u Užicu bila je Gradska kavana

Ovog aprila najposećenije mesto u Užicu je bila je Gradska kavana. Tokom prepodneva njena bašta uz fontanu sa Esnavskom česmom i sala u prizemlju u kojoj se predveče sakupljala omladina. U gornjoj Sali je vikendom svirala muzika najčešće Miloš Broćić sa svojim Erama. U to vreme Užičani su zaista uživali u svojoj tada jedinstvenoj Gradskoj kavani.

Valjaonica bakra je do aprila 1972. godine izgradila 1114 stanova i dala na upravljanje preduzeću “Stan” ali je formirala posebnu komisiju koja je trebala da utvrdi u kakvom su stanju stanovi i stambene zgrade, da li je njihovo održavanje dobro.

Ivanjica u to vreme bila je poznata po Đeneralu Draži, krompiru, starom hotelu “Park” koji je bio pored vodopada Tesline centrale. Ovog aprila Ivanjičani su rešili da sruše stari hotel “Park” i da na njegovom mestu naprave novi hotel “B” kategorije.

Stari hotel Park u Ivanjici
Stari hotel Park u Ivanjici

U užičkoj ulici Jug Bogdanovoj br. 12 otvoren je Dom pčelara koji u sklopu ima i prodavnicu u kojoj su sem pčelinjih proizvoda tada Užičani mogli jeftinije da kupe raznu mešovitu robu, pa i alkoholna pica pa su stepenice tog montažnog objekta postale mesto gde svraćaju lokalni pijanci.

Otvorene su i tri prodavnice “Terazija” u bloku “Zlatibor”, prodavnica tekstila, “Dečija radost” i jedna prehrabena prodavnica. Prošireno je i groble na Dovarju.

Mihailo Jevremović poslovođa “Obnove” zbog pronevere od 21. 441 dinara je osuđen na kaznu strogog zatvora od godinu dana. Uhapšen je poslovođa prodavnice “Jasen” Momčilo Barjaktarević jer je pravio sa proizvođačima velike posredničke ugovore samo za sebe.

U tunelu pruge Beograd – Bar u neposrednoj blizini Užica dogodila se nesreća u kojoj je šest radnika izgubilo život. Uzrok je bilo pogrešno postavljanje mina za čišćenje prostora.

Poznati dvojac sa tombole FK Slobode Strunja i Račana
Poznati dvojac sa tombole FK Slobode Strunja i Račana

Na širom otvorena vrata kuljaju oblaci duvanskog dima. U prostoriji je veoma zagušljivo. U zadnjem delu prostorije izdvojen sto, za stolom tri člana žirija, a na stolu bubanj sa vrećicom kuglicama i svežnjem blokova tiketa. Nedelja je, aprilsko veče. Devet je sati. Sala bifea “Zelena pijaca” dupke puna. Stotinak učesnika igre tombola, nešto manje posmatrača. Oni koji su deošli ranije zauzeli su mesta za stolovima. Neki sede na prozorima, dosta ih stoji uz šank. Račana energično prodaje tikete… Dvadeset šest. Pedeset osam… Uzvikuje Strunja za stolom. Tišina, Sala ozvučena. Negov glas se čuje i na Trgu: 87… – Dosta! prekide jedan iz drugog ćoška, skoči preko stolice i stolova da pokaže zaokružene brojeve na svom tiketu. Posle kontrole žiri objavinda je dobio premiju od 178 dinara. U to ime duple ture pića stigoše. Kolo po kolo, premija se povećavala. Broj učesnika takođe. Oni iz levog ugla sale totalno ne vide one u desnom uglu, jer je dimna zavesa bila sve gušća. Neki konstatovaše za sebe “Da bi tu i konj crkao”, pa kupiše karte od Račane za sledeće kolo. Konobar se probijao kroz dim u gužvu. Služio je više one koji su došli više zbog špricera, rakije i vinjaka, goste koji su došli zbog onih koji imaju sreće. U trećem uglu sale, oni malo “nakresaniji”, grdili su nekoga za svoj račun.

– Konobar još jednu turu! – viknuo je jedan niz grupe, koja je, nezavisno od svega sedela i pijuckala. Dvojica za susednim stolom su već spavali. Račana se probijao kroz salu nudeći karte za naredno kolo. Oni, koje je sreća obišla, traže pozajmicu. – Samo do sutra. Ujutru vraćam. Bubanj se okreće. – Zadnja tura. Premija 50. 000, objavi član žirija prozva broj sa kuglice, koji ispade. Na sredini sale psovke, gužva. – Prevrnuste mi šank ljudi, viče konobar. Žagor prekide promukli glas iz ugla. – Dosta! Blizu je ponoć. Konobar spominje fajront. Sala još uvek puna dima. Mnogi džepovi i novčanici su prazni…

Sutradan rano ujutru kod direktora “Sloge” došla je jedna žena i kroz plač se jadala: “Šta radite, pobogu ljudi? Što mi opet uzeste onom mom sav novac? Zapaliću onu kavančinu! Zar opet deci ne mogu kupiti cipele i knjige za školu. Sve je noćas prokockao.” Uputiše je kod vlasnika tombole, FK Slobodu.

Milivoje Stanimirović na ramenima publike
Milivoje Stanimirović na ramenima publike

Jedan od najpopularnijih trubačkih orkestara tada je bio orkestar Milivoja Stanimirovića iz Krvavaca. Milivoje je bio i poznati baštovan voćar. Trubu je svirao do tada 25 godina, od svoje šesneste godine. Prošle 1971, je po treći put uzastopno, dobio “Zlatnu trubu” u Dragačevu. Svirao je pred Giterom Saksom i Brižit Bardo u Set – Moricu gde se zajedno sa Dunjom Rajter i ansamblom “Montenegro 5” pojavio u jednom dokumentarnom filmu. Kada je pobedio na Dragačevskom saboru preko šest hiljada oduševljenih posmatrača u Guči se radovala zajedno sa njim noseći ga na ramenima dok je Milivoje od radosti plakao.

Te 1972. godine, Josip Broz Tito spremao se da proslavi jubilarni 80. rođendan, a sa njim se za slavlje 25. maja spremala čitava Jugoslavija. Televizija Beograd je najverovatnije zbog toga te godine pokrenula svoj Drugi program u boji.

Ipak, prvi potvrđeni slučaj velikih boginja, za koje se u Jugoslaviji verovalo da su iskorenjene, zapretio je da pokvari mnoge planove, kako Titu, tako i Jugoslovenima.

Tito nije imao potrebu da se bori za glasove – nijednom se nije pojavio na televiziji tokom epidemije.To je gospodski ostavio drugima… Šta smo tada naučili od epidemije variole vere? Da je Variola vera: strašna rođaka malih boginja.

Gledajući unazad, doktori su pohvalili Tita što se nije mnogo pojavljivao u javnosti tokom krize. Ali, kao i u drugim stvarima, on je odlučivao. I bio taj koji je trebalo da odobri da javno proglasimo epidemiju i za to su mu bila potrebna tri dana. Ljude su u međuvremenu stavljali u karantin, ali nisu smeli da im kažu zašto. Kako taj virus nije bio viđen od 1930., lokalni doktori nisu odmah povezali simptome, groznicu, glavobolju, umor, osip i plikove s velikim boginjama. Kad je shvaćeno o čemu se radi, mašinerija Titove države krenula je u akciju. Vlasti su uspostavile karantine u hotelima i kampovima i naredile masovnu vakcinaciju populacije. Vojska, policija i svi doktori bili su uključeni u potragu za zaraženima i u vakcinaciju. Neki doktori koji su ostali bez injekcija snalazili su se tako što su pacijente vakcinisali – pelcovali gramofonskim iglama i čeličnim perima za pisanje umočenim u vakcinu.

Uprkos svemu, život je bio normalan, išlo se u školu na posao, gradski prevoz je funkcionisao, radnje su radili. Praćenje kontakata takođe je bilo robusno. Samo je u Beogradu kontaktirano više od 3000 ljudi, objavljeno je i u podacima Svetske zdravstvene organizacije.

Do 19. maja 1972. godine, kada je iz bolnice izašao poslednji oporavljeni pacijent, trajala je epidemija variole vere. Šest dana kasnije, na stadionu Jugoslovenske narodne armije – današnji stadion Fudbalskog kluba Partizan – održano je tradicionalno obeležavanje Dana mladosti.

Kad nestane špriceva vakcinacija je obavljana i perom za pisanje
Kad nestane špriceva vakcinacija je obavljana i perom za pisanje

Kada je Užice stigla panika, izazvana velikim boginjama Skupština opštine, štab za borbu protiv karantinskih bolesti je izdala saopštenje: “U vreme prvog i drugog talasa nije bilo obolelih od velikih boginja. Jedino su u izolaciji bila tri lica: otac, majka, i sestra učenica Srednje medicinske škole, koja se razbolela u Čačku. Za vreme trajanja prvog i drugog, talasa epidemije u nekim krajevima Srbije, u opštini Titovo Užice nisu zabranjeni nikakvi skupovi. Izvedena je potpuna vakcinacija, Vakcinisano je 61. 240 stanovnika i 9.203 revakcenisano. Preduzete su mere da se privedu i vakcinišu svi koji to do sada nisu učinili.”

Sećam se, vakcinu sam primio u sali skupštine Opštine. Zagrebali su mi običnim percetom za pisanje desno rame sve je bilo gotovo… Popodne u Gradskoj kavani sam dobio kratkotrajnu temperaturu i malaksalost koje sam u rokerskom društvu lečio crnim vinom.

Nakon tri meseca bitka je bila dobijena. Ukupno je bilo 175 zaraženih i 35 umrlih. 18 miliona vakcinisanih. Zaraza se nije prelila preko jugoslovenskih granica. U današnjem korona vremenu Izolovani u svojim domovima, mnogi su s područja bivše Jugoslavije ponovo pogledali film “Variola Vera” reditelja Gorana Markovića, s Rade Šerbedžijom u glavnoj ulozi koji govori o tim događajima.

Ova godina je bila sušna kada je zadnja kiša pala zaboravilo se. 13 aprila ove 1972. godine, pala je dugo očekivana kiša, sprala čađ sa krovova i terasa, nataložene tokom suve zime. Svi su se obradovali, vazduh je odmah postao lakši, zemlja je mirisala. Ali, Užičani su kišu dočekali nespremni. Svi šahtovi su bili zapušeni, pa je posle običnog pljuska voda pojurila niz strme ulice, u podrume i neobezbeđene prostorije… Posle dva meseca suše Užičani su saznali gde im nisu čitavi krovovi, gde im sa plafona curi voda.

Dok su nastavnici fiskulture mučili muku gde će da drže časove sakoga dana prelazeći glavnu ulicu, prugu i tu kraj mosta na Zlatiborskom putu na mestu predviđenom da se postavi cirkus kada stigne, dotle su radnici Elektrdistribucija svakoga dana ispred škole u vreme pauze za doručak igrali mali fudbal baš tu ispred škole “Dušan Jerković”.

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px