“Силне теку реке под овим небом. Ужички крај умивају планинске и пастрмске воде. Да никуда не кренете даље од Ђетиње, не може се исказати сва дивљења неизмерној лепоти Ђетиње, не можете исказати дивљење неизмерној лепоти простора, који ова бистра река краси брзацима и слаповима, вировима и изворима, уз ток кроз сури камен, шуме и ливаде. Вајана обличја камена, громаде камена, снагом и једним загонетним умењем воде, довољно би била за трајно дивљење. А дивљење ће се умножавати куда вас поглед одведе и ноге понесу.”
Написа тај посебан писац, првенствено ужучки поета, Александар Лале Милосављевић.
