Svi putevi vode u Rim: Uspon cara Vespazijana

2206
Život u prenaseljenom Rimu
Život u prenaseljenom Rimu

Za naše buduće pripovedanje važan je ambijent Rima, od kada se mladi Oktavijan Avgust izborio za političko i moralno nasledstvo Cezara. Delom i kada je u njemu vladao car Vespazijan i njegov sin Tit. Rim je bio poprilično zapušten, kada je preuzeo vlast mladi Oktavijan. Rimljani su bili vezani za stare hramove, koji su većim delom izgrađeni od kamena i obloženi glinom, za taj bučni forum prepun raznog sveta u svako doba dana. Većina je živela u uskim mračnim ulicama, gde su žene mogle da ogovaraju do mile volje, a ljudi da posećuju najozloglašnije krčme. Svi su želeli da živi što bliže centru grada zbog obilja vode, brzog snadbevanja i sigurnosti na brežuljcima. To je dovelo do toga da se Rim razvija bez ikakvog plana, otišavši isuviše u visinu sa svojim kućama (insulama) – sagrađenim dobrim delom od drvene građe i gline, kojima su tako vlasnici stanodavci umanjili stabilnost i svetlost.
Jedan od najvećih umova tog doba, Tacit, poredi Rim sa gradovima koji su nikli u Egiptu i na istoku, u pogledu zacrtanih regulacionih plana i arhitektonskih oblika, navodeći da je Rim “stari grad, ali nedostojan vlasti, koju je već imao nad skoro celim tada poznatim svetom”. Kada je car Oktavijan Avgust zavladao, u Rim počinje da pristiže beli mermer iz Lunidane, za ukrašavanje grandioznih, novih građevina, takođe i za lepši izgled već postojećih zgrada. Proširuju i regulišu glavne ulice, obnavljaju stare akvadukte, grade nove…
Ova građevinska aktivnost započeta od Oktavijana Avgusta nastaviće se kroz vekove. Na nesreću, padom Rimskog carstva, sva ta civilizacijska dostignuća, koja su dobrim delom preuzeta od drugih pokorenih naroda i bar za nijansu uvećana, svo to neuporedivo kulturno blago biće predano surovom neznanju zadivljenih varvarskih vojnika, koji su ga dobrim delom uništili. Puno toga o samom izgledu tadašnjeg Rima i o načinu života možemo na žalost samo da naslućujemo.

Stari Rim
Stari Rim

Avgust se našao u dilemi, da li da ostvari grandiozni plan njegovog počima Cezara, plan koji je predviđao da se tok Tibra skrene i isuši, tako da Marsovo polje pripoji centru, ili da se zadovolji restauracijom i poboljšanjem postojećeg, ne menjajući pri tome izgled grada. Tri razloga su bila presudna da se prvi rimski car odluči za drugu opciju. Prvi, ogromni troškovi i ozbiljne teškoće u gotovo potpunoj obnovi tradicionalne gradske strukture. Drugi, uporna vezanost za tradicije stanovništva, koje je više volelo da živi po starom, nego da menja pradedovski način života. Treći, sama priroda njegovog karaktera, koja je bila protiv velikih novina, suviše smelih projekata i, pre svega, protiv preteranih troškova. Povučen u skroman način života, kome je sebe podvrgao, doprineo je da se odluči da radi postepeno po programu koji je zasnovan na čvrstoj finasijskoj bazi. Rim je bio zamišljen kao krug: najpre su povučene dve koncentrične linije oko Palatina, prva duž Servijevih zidina, a druga duž trošarinske međe koja se uglavnom poklapala sa gradskim zidinama i delila zonu gradskog naselja od polja oko grada. Zatim su povučeni mnogi poluprečnici od Foruma prema gradskim kapijama, duž glavnih magistrala, koje su dva kruga sekli u mnoge trapeze. Na taj način je dobijeno osam rejona (regiones) u okviru starih zidina, pet izvan zidina i jedan sa druge strane Tibra.
Odmah se primetio nesrazmer između rejona obuhvaćenih zidinama i onih van njih. Prvi nisu bili u stanju da se šire – bolje reći, nove građevine ogromnih razmera sve su više ograničavale prostor određen za stambene zgrade. Drugi su se mogli širiti bez ikakvog ograničenja i samim tim postali nesrazmerno veći. Ovaj nesklad se još više ispoljio u narednim vekovima zbog veličanstvenih carskih građevina koje su nikle oko Foruma, na Palatinu, na Marsovom polju i na Eskvilinu. Zbog toga već sredinom drugog veka nove ere četrnaest Avgustovih rejona smatrani su više kao admistrativna podela nego kao urbanističko uređenje. Vici (kvartovi), koje su sačinjavale insule, ili kuće za izdavanje, i domus, gospodarske kuće pojedinačnog vlasništva, stavljene su pod zaštitu nekog božanstva ili pod upravu dva ili više magistrata, kojima je pomagalo četrdesetosam vicemagistra, izabranih među stanovništvom.
Prema cenzusu koji su izvršili cenzori Vespazijan i Tit 74. godine Rim je imao 265 kvartova (vici), čiji broj raste pod Konstatinom na 423 sa 46.602 stambenih zgrada (insulae), 1790 gospodskih kuća (domus), 290 magacina hrane (horre) i 856 kupatila. Avgust je postavio u savakom drugom rejonu po jednu kohortu, spremnih da priteknu u pomoć u oba pravca; povećao broj javnih česmi, fontana, pekara i radnji sa životnim namirnicama, poboljšao službu snadbevanja hranom i gradsku policiju, poverivši je vojnicima (urbanicioni), uveo noćne izviđačke patrole (sebaciaria) nazvane po buktinjama koje su nosile, učvrššeni su nasipi Tibra. Zgrade koje su bile blizu obale su srušene da bi bili obnovljeni putevi po kojima su volovi vukli konopcima teretne lađe sve do pristaništa. Avgust da bi rešio saobraćajni haos je renovirao i ispopravljao sve gradske ulice, isto je uradio i na periferiji. Usput su popavljeni razni mostovi, podignuti slavoluci, obnovio bezbroj hramova, kupatila, česmi…

Ara Pacis Augustae - Oltar Avgustovog mira
Ara Pacis Augustae – Oltar Avgustovog mira

Avgustovo delo je došlo najviše do izražaja na Marsovom polju, gde je on sa Agripom, koji je čak uložio svoje veliko bogastvo u revolucionarni plan, koji je imao za cilj da ovaj reon učini jednim od najlepših na svetu… Avgust je zadržao za sebe prostor sa leve strane puta Flaminija, od današnjeg trga Kolona do severne granice grada. Tu je sagradio čuveni oltar mira, koji je mali kao građevina, ali uzvišen po zamisli i stilu, zatim svoj mauzolej, koji je okružio vrtovima po ugledu na glavne grobove duž ulica konzula. Tu je bio i jedan popločan prostor sa obeliskom, koji je služio kao sunčani sat (danas na trgu Montečtorio). Najvažija Agripina građevina je bio Panteon, hram svih bogova. Sagradio je i obližje terme, prve podignute prema higijenskim principima, okružene parkovima, oživljene jezercetom, od koga je vodio otvoren kanal sve do Tibra. Dok je Agripa gradio Marsovo polje, trudeći se da prostrane zone budu u javnoj upotrebi, Mecena je sanirao Eskvilin, zonu velikim delom zagađenu, jer je vekovima služila kao groblje siromašnog sveta. Mecena je izravnjao najveće uzvišice zemljišta, nasipajući tom zemljom rupe i nivelišući celu zonu, koju je ukrasio predivnim parkovima.
Istovremeno su nikle, na privatnu inscijativu, i druge raskošne vile na elitnim rimskim brežuljcima, posebno na Palatinu. Tu je i sam Avgust kupio kuću od govornika Hortenzija, takozvanu Livijinu kuću, obnovio je i izabrao za svoju rezidenciju.
Ipak, i pored velikih radova koji su sprovedeni od Avgusta sa doglavnicima, način žvota obinih građana Rima se nije mnogo promenio. Ulice su bile užlebljene i stešnjene kućama od tri-četiri sprata i pružale se pravcem koji im je odredila priroda, sa kanalima samo na glavnim mestima; stanovi, zanatske radnje i štale bile su izmešane bez ikakvog reda. Jedino je centar, Forum, privlačio stanovništvo koje se skupljalo u buci i vrevi, na sve verske i političke svečanosti. Dolazak stanovnika sa periferije do Foruma, na pomenute svečanosti, uz-niz sedam brežuljaka nije baš bio brz, ni jednostavan. Isti problem su imali siromašniji stanovnici i trgovci iz centra kada krenu u nabavku životnih namirnica.

Konzumacija imperije (Thomas Cole)
Konzumacija imperije (Thomas Cole)

Najveća zasluga Avgustova je vazana za građevinarstvo je u tome što je udario temelje upotrebi mermera, toj novoj umetnosti, i samim tim utro put svojim sledbenicima da za kratko vreme izdignu Rim do najlepšeg grada u svetu. Zahvaljujući raskoši tih kolosalnih građevina, kao što su Hadrijanov hram, Pantenon, amfiteatar Flavija, Domicijanova plata na Palatinu, Trajanove Karakulane, Dioklacijanove terme će ostati da kroz vekove svedoče o graditeljskoj genijalnosti rimskih stručnjaka i moći jednog carstva, koje je dostignutu kulturu širilo po tada poznatom svetu, od britanskih ostrva do Kine i Indije. Svega toga ne bi bilo da nije bilo te neverovatno organizovane rimske vojske.
Vojnici ogromne rimske imperije uglavnom nisu ličili na ratnike kakvi su bili pretorijanci, centurioni i tribuni, koji se nalaze na reljefima svodova i stubova, koje mi obično imamo prilike da vidimo u savremenim filmovima i TV serijama. Oni su pretežno bili pastiri i seljaci iz Lacija, Samnija, Marsike, prinuđeni da godinama i decenijama provode vreme u usiljenim marševima i strašnim bitkama, daleko od svojih domova. Mrki i zdepasti, razvijenih ramena, mišićvi kao i svi težaci, niskog rasta svojstvenog južnjacima, strpljivi i uporni, zaboravljali su na tugu, podsećanja na porodicu i daleke njive, provodeći dane u neprestanom radu, u stalnoj angažovanosti, bilo da se radilo o podizanju logora, izgradnji utvrđenja, o postavljanju mosta, o popravci puta ili sejanju neke površine semenjem koje su često nosili od kuće.
Ti pastiri i seljaci bili su pod oružjem veoma disciplinovani. To su bili pretežno vojnici koje je pod steg pozvala dužnost, ili ponekad posao koji su sami odabrali i prihvatili vođeni zajedničkim interesom, svojim i državnim. Dok je rimska vojska u svoje redove regrutovala vojnike iz tog segmenta građanstva, čak i kao plaćenike, imperija je mogla da se pohvali čvrstinom i snagom. Kad su legije počele da svoje redove popunjavaju vojnicima iz provincije i varvarima, koji nisu preterano bili zainteresovani za sudbinu Rima, njegov sjaj je počeo da bledi.
Do vremena prvog cara Oktavijana Avgusta, Rim nije imao stajaću vojsku, tako da nije morao da ima ni aktivne oficire. Vrhovna vojna komanda je bila u Rimu povezana sa najvišim političkim funkcijama, konzulskom, a u slučajevima potrebe, sa službom koja je bila konzulu neposredno potčinjena, tj. s pretorskom. Pošto su bili izabrani početkom godine, konzuli su odmah mobilisali izvestan broja “klasa” i, bez ikakvog ograničenja preuzimali komandu nad legijama koje su tom prilikom obrazovane. Ako je potreba iziskivalala jače vojne jedinice od četiri legije, komanda nad njima je poveravana pretorima, pa ako i to nije bilo dovoljno, na čelo su postavljani konzuli i pretori iz predhodne godine, dobivši naziv pro-konzula ili pro-pretora.

Legije Marka Licinija Krasa (scena iz serije Spartak)
Legije Marka Licinija Krasa (scena iz serije Spartak)

Možda čudi činjenica što se komanda nad vojskom poveravala građanima, koji su izabrani za najviše političke dužnosti države, bez ikakvih garancija da se razumeju u vojne stvari i da imaju u njima iskustvo?! Ali, ako znamo da je ratna veština u starom veku bila daleko jednostavnija i “tehnički” prostija od savremene vojne veštine, tadašnjim komandantima nije bila potrebna posebno neka preterano velika stručna sprema koja se traži od modernih vojskovođa. S druge strane, konzulima i pretorima je pri izvođenju ratnih operacija pomagao “generalštab”, sastavljen od najiskusnijih viših oficira.
Viši oficiri u legijama bili su vojni tribuni (tribuni militum). Njih je birao narod svake godine na tribalnoj skupštini. Po potrebi mogao ih je odrediti konzul. Najčešće su birani među mladim ljudima iz plemićkih porodica, koji su se u vojnoj službi već dokazali u više pohoda, kao konjanici ili služili kao pratnja komandanata u “pretorijanskoj kohorti”. Te kohorte su sastavljane od odabranih trupa za ličnu odbranu vrhovnog komandanta. Tako su ti mladići postajali viši oficiri, a da nisu predhodno prošli kroz niže činove. U pretorijanskoj kohorti nalazili su se i komandantovi lični prijatelji, posmatrači, istoričari, pa čak i pesnici.
Tribuni su se naizmenično menjali na čelu legije. Oni su imenovali centurione i njima izdavali naređenja ili delili zadatke. Imali su pravo na konja i pri maršu i u bitci.
Međutim, kasnije, jezgro komandantovog štaba činili su legati, što bi značilo “poslanici”. Njih je birao Senat među građanima vičnim vojnim i političkim poslovima, čija je dužnost da prate vrhovnog komandanta i da ga zamenjuju – kao njegovi ađutanti – u svim poslovima koje nije mogao lično da reši. Legati su stvarno postali tokom vremena u pravom smislu komandanti legija za vreme bitke, što znači da su tribuni u mnogome izgubili raniji značaj.

Centurion sa svojim vojnicima u borbi (scena iz serije Rim)
Centurion sa svojim vojnicima u borbi (scena iz serije Rim)

Niži oficiri su “centurioni”. Kako ih je u svakoj legiji bilo 60, imali komandu nad šezdeset ceturija u legiji. Birani su između običnih vojnika. Birali su ih tribuni, a imenovao vrhovni komandant. Među centurionima je bilo razlike u činovima. Kao i kod današnjih oficira, postojali su potporučnici, poručnici, kapetani. Centurioni najvišeg čina imali su pravo na konja, ali samo za vreme marša, ali ne i u bitci.
Ceturioni su komandovali “podoficirima” (principalis). Tu su i “zastavnici” (aqguitiferi) koji su nosili srebrnog orla, oznaku legije, i signiferi koji su nosili oznake pojedinih manipula. Birani su od vojnika koji su se isticali svojim držanjem.
Vojnici, a i oni koji su uz njih obavljali bilo kakvu javnu dužnost, naročito od Avgustovog doba pa nadalje, su sigurno mogli da očekuju da budu poslani daleko od Rima i Italije, u neki malo poznat kraj tadašnjeg sveta, u opasnost i neprijatnosti svih vrsta. Vojska se gotovo isključivo služila van Italije, u provincijama ogromnog carstva, često u varvarskim i negostoljubivim krajevima. Činjenica da činovnici, diplomate, vojnici i čitave vojske treba da stignu i u najudaljenije krajeve, primorala je one koji su upravljali rimskom imperijom da grade grandioznu mrežu puteva (viae). Ako izuzmemo osnovne saobraćajnice koju su izgradili Persijanci u nekom delovima svoga prostranog carstva, ne postoji takav primer u starom svetu.
Najvažniji u rimskoj imperiji bili su putevi, prvenstveno zbog vojnih operacija. Legije su gradile i nadzirala puteve. Prvi rimski veliki put izgrađen je u četvrtom veku pre Hrista. Ovaj put, izgrađen je na incijativu cenzora Apija Klaudija Slepog, spajao je Rim sa Kapuom, kasnije je produžen preko Benventa i Taranta, do Brindizija, krajnje tačke Italije. Drugi putevi izgrađeni su narednih vekova i povezivali su, u pošetku, mesta u blizini Rima, a kasnije po celom apeninskom poluostrvu. Vija Solarijatim, stari sunčani drum vodio je u luku Ostiju i povezivao Rim sa vodenim putevima. Zatim niču putevi u osvojenim provincijama. Putevi, čija najveća širina iznosi oko pet metara, bili su posuti šljunkom ili kaldrmisani velikim oblutcima ili blokovima bazalta obrađenog u pravilne poligone. Tako je Rimsko carstvo, razvijajući putnu mrežu, doprinelo opštem civilizacijskom usponu u više segmenata. Prvenstveno uspostavljajući prvo trgovačke odnose sa narodima i zemljama manje ili više udaljenim; kasnije delujući politički i vojno van svoje sopstvene zemlje; takođe propagirajući versko ili političko učenje; što posredno povezuje i obogaćuje naučna saznanja i istražujući tada nepoznate ili slabo poznate zemlje i najzad zbog razonode ili savremenim rečnikom – turizma.

Tehnika gradnje rimskih puteva
Tehnika gradnje rimskih puteva

Naravno da je da starim narodima veoma retko padalo na pamet da putuju “iz turizma”. Što se tiče putovanja u cilju naučnih istraživanja, poznato je više putovanja koja su napravili grčki naučnici i moreplovci, ali veoma je mali broj takvih koji su napravili Rimljani. Rimljani su putovali najčešće zbog trgovine ili političkih i vojnih poslova. Ova putovanja su silom prilika postala sve duža i češća sa ekspanzijom rimske republike, koja je na razne načine – ekonomski, politički i vojno – vezivala za sebe sve zemlje Sredozemlja. I ne samo to, gradnja velikih suvozemnih saobraćajnica dovodila je često i u najudaljenije provincije gde god je bilo potrebno, do ogromnih javnih radova, do probijanja planina, do zasecanja litica i do podizanja ogromnih mostova sa mnogostrukim lukovima. Tom ogromnom zvezdastom mežom puteva, koja je po želji imperatora Avgusta, imala za idealno sedište u Rim (Svi putevi vode u Rim), kao obeležje zlatni miljokaz, kretali su se vojnici i trgovci, robe i ideje. Širila se rimska kultura, ma koliko ona bila atuohtona ili ne, dobra ili loša, a zatim hrišćanstvo i na kraju varvari, koji su okončali jednu od najznačajnijih faza svetske istorije.
Masama u gradovima rimski carevi su manipulisali i kontrolisali ih uz pomoć pozorišta i cirkusa. Za to su bile potrebne ne male količine novca. Rim je za vreme Oktavijana Avgusta bi veličine Londona u 19. veku. Populacija je bila ogromna. Porez je bio osnovni prihod grada. Imperija je bila vitalna, novac od poreza je koristila za samu državu i za finansiranje vojske na granicama. Izdržavanje samog grada je bilo najskuplje. Za vojsku je budžet bio drastično manji. Porez koji su podanici plaćali omogućavao je luksuzni život bogatih Rimljana.

Današnji ostaci antičke Sirene u Libiji
Današnji ostaci antičke Sirene u Libiji

Flavije Vespazijan iz Rjete je, za vreme svog prvog službovanja u samom Rimu, uvideo da je za održavanje mira i prosperiteta Rimu potrebnija imperija, nego imperiji Rim. Njegov sledeći zadatak će mu još više pojasniti stvari. Postaje kvestor na Kritu i Sireni, u Severnoj Africi i dobija priliku da sazna kako Rim prikuplja novac. Kvesture, a bilo ih je 20, delio je senat, 10 je deljeno prema statusu 10 lutrijom. Vespazijan je kvesturu dobio na lutriji. Njegov posao je bio na dnu lestvice. Pošto je svake godine bilo određivano 20 kvestora, 10 najpopularnijih je ostajalo u Rimu. Nisu išli u provincije. Tih 10 su bili carevi miljenici, ili su radili za konzule u Rimu. Ostalih 10 su išli u provincije kao pomoć, najvažniji zadatak im je skupljanje poreza. Vespanzijan je imao 26 godina kad je stigao u Sirenu. Mesto kvestora je početak karijere potencijalnog senatora, a njemu pomaže u sticanju iskustva i u upravljanju provincijama. Vespanzijan je ipak imao sreće, jer je dobio službu u uređenoj provinciji Sireni, a ne u divljoj Trakiji, gde je službovao pre. Upoznao je novi svet. Došao je u urbanu sredinu zasnovanu na organizovanoj zemljoradnji i trgovini. Kao sin poreznika, odmah je shvatio ekonomski potencijal uređene sredine u kojoj vlada mir. Shvatio je potencijalni doprinos takvih oblasti, ne samo za ekonomiju, već i za politiku imperije. Te oblasti su bile razvijena društva, postojale su vekovima. Tu je zatekao ogromnu kulturnu baštinu, građevine, ostatake pređašnjih kultura Grka, Minojaca, Egipćana i Kartaginjana. To su bila civilizovana društva. Sirenu su prvo kolonizovali Grci, 600 godina pre Hrista, zbog toga su imali divne gradove u grčkom stilu. Oni su bili civilizovani kada su Rimljani bili primitivni. Sada je Rim vladao nad svima. Rimljani su ostavili gvozdeno doba za sobom, osvojivši svet. Imperija je apsorbovala sve pređašnje civilizacije. Sirenjani nisu bili rimski građani po rođenju. Ta privilegija se mogla zaslužiti vojnom i javnom službom. Rimsko državljanstvo je pružalo status i privilegije. Svi koji nisu bili rimski podanici težili su da to postanu. Ta pojava je bila više izražena na zapadu, nego na istoku, kod Grka. Bilo je obaveza, ali je bilo i privilegija. Kada ste imali rimsko državljanstvo, očekivalo se da sledite određeno ponašanje, moral, vojne obaveze, ali ste sticali i političke ideje i indetitet. Postati Rimljanin značilo je ući u najbolji tim – elitu, za to je presudan bio novac.
Latinska reč kojom se označava novac, pecunija nastala je u doba kada je dominirala trampa, a stoka, pecus, služila kao jedinica vrednosti. Za razliku od grčkih gradova, Rim je kasno usvojio novčani sistem, pretpostavlja da je uveden u III veku pre nove ere. Poslednjih godina republike, kovan je srebrni, bakarani, ponekad i zlatni novac u hramu Junone Monete. Najvažniji srebrni novac bio je denarus, na kome su bili urezani likovi Belone i Diskura, često i druge slike koje su predstavljale porodičnu istoriju činovnika koji su kovali novac (tresviri monetalus) ili drugih magistrata. Za vreme čitavog perioda od 100 godina pre nove ere pa do kraja republike, novac koji su rimski komandanti kovali van Rima igrao je značajnu ulogu.
Avgust je uveo novi tip novca zlatnog, srebrnog i bakarnog. Bio je prvi car koji je uveo zlato za osnovicu: srebrni denarius vredeo je dvadesetpeti deo zlatnog aureus-a, tj. šesnaest bakarnih asses. Bilo je i mesinganih i bronzanih novčića. Zlatni i srebrni novac imali su u to vreme svoju adekvatnu vrednost, kasnije pod principatom vrednost im opada i u pogledu veličine i u pogledu čistoće metala. Novac od oba ova metala kovali su carski robovi ili oslobođenici, dok su tresviri monetales nastavili sa kovanjem bakarnog novca po naređenju Senata i cara. Pored toga velike količine bakarnog novca kovane su u provincijama, što se produžilo naročito u istočnim oblastima, do trećeg veka nove ere. Po gradovima je kovan i srebrn novac.
Preko dva veka ovakav monetarni sistem omogućavao je trgovinu u carstvu. U njemu se ogledala saradnja senata i cara na upravnom području, na taj način je postavljen univerzalni sistem koji je služio potrebama prostranog carstva.
Vespazijan se vratio u Rim u svojoj 26 godini sa potpunim uvidom u to kako imperija ekonomski funkcioniše, i to iz prve ruke. Ipak, to nije bilo sve, malo toga je znao o politici i intrigama. Rimske aristokrate, koje su htele da uđu u politiku, osigurale bi uspeh na izborima do svoje 25. godine. Takvih je bilo 20 svake godine. Sledećih 5 godina bilo je od 123 do 16 mesta, znači četvrtina ili više ih ne bi uspela. Na izbor su uticale lutrije, ali i impertorovi prijatelji, miljenici, ljubavnice… U slučaju da vaš zaštitnik padne u nemilost, propada i vaša karijera.
Vespazijan je prvi put odbijen, unapređenje je dobio u drugom krugu. Napredovanje je postalo sve teže. Između dva kruga imperator Tiberije je umro. Kada je stigao do sledećeg kruga možda se i pokajao. Dobio je posao u upravi grada. Jedna od njegovih dužnosti je bila održavanje higijene u gradu i to za vreme Kaligule. Imperator je navodno primetio, verovatno na nagovor nekog od svojih miljenika, da su ulice blatnjave. Okrivio je Vaspezijana. Naredio je vojnicima da napune Vispezijanovu togu blatom. Privući pažnju imperatora nije uvek dobro, pogotovu ako je ovaj lud. Kaligula je smatrao da je Vespazijan odgovoran…

Ubistvo Kaligule (Lazzaro Baldi)
Ubistvo Kaligule (Lazzaro Baldi)

Rim je bio živopisan grad, naročito u vreme Kaligule. Svi su uplašeno čekali njegov naredi korak. Vespazijan je brzo učio nepisana pravila moći. Što se više popneš na lestvici, to je položaj opasniji. Za vreme svoje službe u Rimu se oženio i dobio sina Tita. Nije ni slutio od kolike će mu pomoći sin biti jednoga dana. U međuvremenu je dobio veliku pomoć zaštitnika. Na prvi pogled, izgledalo je da Rimom vlada imperator. Svoju moć je prenosio na aristokrate, svoje podanike. Aristokrate su polako postajali rivali imperatoru i morao je da ih se pazi. Zato su imperatori stvorili alternativni način upravljanja. Oslobađali bi robove i davali im administrativne poslove. To su bile poslovođe imperatora i imperije, koje su umanjivale moć Senata, udvojivši izvršnu vlast. Sa današnje tačke gledišta je neobično da oslobođeni robovi dele vlast sa senatorima i aristokratama. Vespazijanov zaštitnik je bio rob Narcis. On je bio rob Klaudija, imperatorovog strica. Njegov uticaj je omogućio Vespazijanu posao iz snova. Vespazijan je dobio komandu nad legijom u Germaniji. A onda su stvari postale još bolje, Imperator je je ubijen. Klaudije je postao novi car, a pored njega je bio Vespazijanov zaštitnik. Vespazijan će postati deo imperatorovih planova. Klaudiju, koga su neki zvali “mucava budala”, očajnički je trebala vojna pobeda i slava. Sa relativno malim pohodom na Britaniju, Klaudije je mogao učvrstiti položaj. Klaudidje komanduje iz Kalea, na tlo Britanije nije ni kročio. Operacije je vodio Vespazijan, a Klaudije se trijumfalno vratio u Rim. To je bila vojna avantura diktirana političkom potrebom.
Najveća zabuluda o Rimu je da su njime vladali sadisti i ludaci. To je iskrivljeno shvatanje. To je ipak bila najveća imperija koju je svet video. Rim je vladao 600 godina. Za tako nešto su bili potrebni posebni ljudi. Vespazijan možda nije bio poznat. Ali je bio oličenje pravih vrlina rimskih imperatora.
Verovatno je i sam Vespazijan bio iznenađen mogućnošću da postane imperator. Imperatori se rađaju, a ne stvaraju. Kako je taj običan čovek zaslužio taj položaj? Odgovor leži u njegovom službovanju po čitavoj imperiji. Vespazijan nikada nije sanjao da će postati imperator, a kamoli da će spasti imperiju. On nije izgledao kao heroj. Bio je nizak i punačak, proređene kovrdžave kose. Oči su mu lukavo caklile. Nos mu je bio kriv, usne debele, a vilica četvrtasta. To lice koje su italijani kasnijih epoha zvali “Pančinelo”. U Engleskog ga zovu Panč. Vespanzijan nije bio naočitog izgleda. Ničim nije odskakao u društvu. Nije bio ni maštovit ni inovantan. Međutim, bio je realističan i imao je zdrav razum. Čovek čvrstog karaktera kao stena, odlučan, pouzdan, pravi Rimljanin. Zato je on jedini mogao spasiti Rim.

Rimsko osvajanje Britanije
Rimsko osvajanje Britanije

Dolazak Rimljana u Britaniju imao je i dobre i loše strane, kao i svuda. Loša je bila da je otpor slomljen, oružje konfiskovano, uvedeni rimski zkoni, a najstrašnije od svega, Rim je uveo poreze. Bilo je i dobrih strana. Mir, putevi, gradovi čista voda, kanalizacija. Trgovina i građevinarstvo su procvetali, uveli su javna kupatila, teatar i zabavu. Tacit to najbolje opisuje: “Primitivni narodi će biti civilizovani pomoću komfora. Gradiće se hramovi, trgovi i kuće. Sinovi poglavica izučavaće umetnost i nosiće toge”. Ironično je zaključio: ”Malo po malo, Britance će zavesti luksuz. Na kraju će svoje ropstvo nazvati kulturom.”
Vespazijan je jednostavno pitao britanske poglavice: “Da li biste se pridružili klubu? Činovi imaju privilegije”. Ako poglavica odbije, onda jednostavno osvoji njegovu tvrđavu. Vespazijan je trijumfovao. Vratio se u Rim, ali je dvor opasno mesto za pobednika. Otkriće da je rimski mač dvoseklo sečivo. Vojni pohodi naročito uspešni, nisu prilika za napredovanje. Velikoj vojsci je trebalo vremena da osvoji Britaniju, bilo je puno prilika za bitku. Vespazijan je učestvovao u 30 bitaka i tako stekao slavu. Postati slavan u rimskoj vojsci bio je problem, jer ga je imperator mogao doživeti kao rivala. Sa njegove tačke gledišta pružate nekome priliku, ako je uspešan, ostavite ga godinama u udaljenoj oblasti. U Vespazijanovom slučaju to je značilo 15 godina u Britaniji. Nije mogao da pomogne ni zaštitnik Narcis. Klaudije je bio oženjen Agripinom, Kaligulinom sestrom. Ona je imala svoje planove. Narcis je pao u nemilost, Vespazijan takođe. Vespazijanov trijumf nije značio ništa za njegovu karijeru. Dokle god je u Agripininoj nemilosti, neće postići ništa.

Neron ubija svoju majku (Arturo Montero y Calvo)
Neron ubija svoju majku (Arturo Montero y Calvo)

Kad je 54-te godine posle Hrista Klaudije umro, Neron je postao car i njegova majka je dobila novu moć. To je bio Rim u kome su promene bile česte i krvave. Pet godina kasnije Neron ubija majku. Vespazijan je ponovo počeo da se uspinje. Dobio je vredan posao prokonzula, guvernera Afrike. To je najviši senatski položaj. Kao guverner ogromne i bogate provincije, predstavljao je cara, imao je moć nad životom i smrti, ali, još važnije, imao je pravo da skuplja porez. Ne samo za Rim već i za sebe. Izvukao je glavnu premiju. Svi su želeli da vladaju Afrikom i Azijom. Biti prokonzul u Aziji je bilo prestižnije mesto. Plaćali su ih oko milion sestercija godišnje, ogromna svota. Položaj je trajao samo godinu dana. Jasno je da je guverner pre povratka u Rim prvo punio svoje džepove, to su bile bogate provincije. Godišnja trgovina sa Rimom vredela je 500 miliona sestercija.
Plinije je dao odličan opis ogromnih trgovačkih brodova. Oni su plovili od Aleksandrije na sever ka Rimu. To je bila grozničava aktivnost. Tovari su prodavani, poslovi sklapani po čitav dan. Lepkas Magna u današnjoj Libiji bio je grad pod Vespazijanom. Trg je danas utihnuo, ulice opustele a pre 2000 godina tu je vladala velika aktivnost, na obali Severne Afrike. U to vreme zemljište je bilo plodno. Izvozile su se masline i žito. Uvozili su korpe za hleb iz Rima. Rim je u to vreme bio bliži Tunisu nego Milanu, zbog niske cene transporta morem. Afrika je bila više od žitnice. Na obali iznad grada nalazimo kupalište lovaca. Lovački esnaf je uživao u privilegijama trgovine sa Rimom. Luksuzna kupatila svedoče o tome koliko su ih Rimljani cenili. Oni su obavljali koristan posao. Snadbevali su egzotičnim životinjama arene u Italiji. Afrika je Rimu davala hleb i životinje za cirkuske igre.

Rimski trgovački brod
Rimski trgovački brod

Vespezijan je kontrolisao liniju snadbevanja Rima. Pored toga, uvideo je još nešto jako bitno. Na zapadnim granicama Afrike nije trebalo puno vojske. Rim tu nije vladao silom, već pomoću ubeđivanja. Rimska imperija je imala populaciju 50-60 miliona ljudi. Njima je vladala mala elita aristokrata. Znači 150 aristokrata je vladalo provincijama od po 350.000 – 400.000 stanovnika. To je jedan administrator na 400.000 podanika. Rimljani su zavisili od lokalnih koloboracionista. Administrator se oslanjao na bogate ljude. Sistem vladavine je bio saradnja između provincijalaca, koji su želeli da budu Rimljani, i Rimljana, koji su imali kontrolu. Ono što je Vespazijan znao pre dolaska u Kartaginu, je da mora pažljivo da radi. Mora sarađivati sa uticajnim lokalnim moćnicima. To je otvaralo mogućnost za korupciju, ali je bitno naglasiti da je on bio nekorumpiran i veoma savestan konzul. Vespazijan je imao reputaciju poštenog administratora. Daleko od toga da je bio siromašan, ali vodeći se vrlinama, izgleda da je sebi naneo i štete. Njegovo poštenje dokazuje i činjenica da je zapao u finansiske teškoće po okončanju mandata. Na kraju je pozajmljivao novac od svoga brata. To je jedna od poznatih činjenica: bio je pošten i imao je skrupula. Interesovao se za stanje finansija u imperiji i provincijama. Vespanzijan je okončavši službu guvernera posle godinu dana umesto novca stekao prijatelje. To je za to vreme bila promašena investicija. Umesto novca zadobio je poštovanje.
Na povratku u Rim nije mu bilo lako. Morao je da zarađuje prevozeći robu karavanima. To je bilo tradicionalno zanimanje u tom delu Italije kome je pripadala Rjeta. Region je bio poznat po mulama, posla je bilo u izobilju, ali je bilo ponižavajuće da se senator bavi time. Od njega nije očekivalno da radi nešto slično. Vespazijan se uzdigao visoko ali se i vratio na početak. Tada je dobija nadimak “mular”. Verovatno da bi živeo dugo i dobro da je ostao sa svojim mulama.

Neronove baklje (Henryk Siemiradzki)
Neronove baklje (Henryk Siemiradzki)

Iznenada, pozvao ga je Neron, koji je voleo društvo prekaljenih vojnika. Pozvao ga je na putovanje u Grčku. Uzimajući u obzir da je Neron bio psihopata, obično ga nisu odbijali. Grčka je prijala njegovom umetničkom temperamentu, izveo je seriju muzičkih recitala. Pevao je po čitav dan i noć, niko se nije usuđivao da napusti teatar. Neki lukavi Grci su uspeli da pobegnu pretvarajući se da su “oduševljeni” pesmama. Vespazijan je prisusustovao tim scenama. Neron je uzeo liru i zapevao po stoti put i u tom trenutku primetio da je Vespazijan uzdahnuo. Mali gaf koji će promeniti Vespazijanov život. Da nije bio nacionalni junak koštalo bi ga možda i života. Oteran je sa dvora, vratio se u Italiju i sakrio na selo u Rijetu. Nedelje skrivanja su mogle biti i poslednje za Vespazijana, i njegov politički život.
Ipak, igrom slučaja iznenada je Neronu više trebao general nego prijatelj. Godine 66. posle Hrista, Jevreji, večite bundžije Rimske imperije, podižu ustanak protiv Neronove skandalozne tiranije. Uspeli su da potpuno unište jednu rimsku legiju. Zabarikadirali su se u svoje utvrđene gradove prkoseći Rimu. Rim je morao da odgovori na izazov. Prirodan izbor bio bi general zavidne reputacije, zapažen po uspesima na istoku, čovek zvani Korbulo. Na nesreću, Neron je generalu naredio da se ubije. Rim je ostao bez sposobnog komandanta. Mesec dana kasnije stigle su vesti o jevrejskom ustanku. To će biti krvavi rat. Rimska osveta će i ovoga puta biti strašna. Vojnici su obožavali boga osvete: Marsa Utora, čije ime znači “Mars, čija je reč poslednja”. Rimljani su imperiju stvorili u oblasti Sredozemlja. More su zvali Mare Nostrum “naše more”. Njihova ideja je bila da more okruže svojim provincijama. Judeja se nalazila tačno na mestu gde se spajaju Evropa i Afrika. Rimljani nisu mogli da dopuste da se mediteranski krug prekine. Zbog toga je bilo važno ugušiti pobunu u regionu.

Jevrejska klopka za Rimljane 66. god. (ilustracija Peter Dennis)
Jevrejska klopka za Rimljane 66. god. (ilustracija Peter Dennis)

Vespazijan je prvo krenuo na grad Galileju, kod Jotopate opsada je trajala 40 dana. Udario je ogromnim snagama na pobunjenike. U žestokoj bitci istrebio je 40.000 stanovnika. Sve osim jednog, to je bio pobunjenički general Josif. Josif koji kasnije postaje izuzetni istoričar Judeje. Pretpostavlja se da je, slično Vespazijanu, bio običan građanin, doduše iz Judeje. On se protivio, na samom početku, ustanku protiv vlasti Rima, verovao je da je to ludost. Ali kad su stvari krenule svojim tokom postaje vođa pokreta, i to veoma uspešan u borbi protiv Rimljana. Kad su Rimljani opkolili poslednje branioce, oni se odlučuju na samoubistvo. Josif je izvukao najdužu slamku. Preostalo ih je samo dvojica. Josif je pitao: “Zašto se i dalje ubijamo?” Taj drugi čovek se se ipak ubio. Josif je preživeo i ponudio usluge Vespazijanu.
Kasnije je zapisao hroniku o sebi, o ratu u Judeji i Vispazijanovom pohodu. Zahvaljujući Josifu istorija je upoznala Vespazijanovu mračnu stranu! “On je bio čovek spreman da u potpunosti izvrši osvetu Rima. Posle bitke Vespazijan saziva preki sud. Pravio je razliku između stanovnika i onih koji su bili odgovorni. Za to vreme, Rimljani su zatvorili put ka Tiberiji. Niko nije mogao da izađe, sve su zatvorili u gradu. Vespazijan ih je saterao u arenu. 1200 starih i bolesnih je ubijeno po njegovom naređenju. Ostalih 30.400 ljudi je stavio na aukciju. Neke je poklonio Irodu Agrgipi. Vespazijan je dozvolio Irodu da raspolaže svojim podanicima. Kralj je i njih prodao.”
U svakom gradu koji je osvojio, obično bi pobio ljude koji su se borili. Ostale bi prodao u roblje. Vespazijan je radio sve što se očekuje od rimskog komandanta. Slao je izvidnice, obilazio ljude, ohrabrivao, dizao moral, bio je potpuno posvećen i razumeo je svoje vojnike. On je bio vrhovni komandant, ali i pravi vojnik. Rimljani su pregazili Galileju proteravši pobunjenike. Vespazijan, koga su meseci delili od titule cara, umalo je poginuo.

Opsada Gamle
Opsada Gamle

Vespazijanov snage su napredovale, a pobunjenici su se povukli u brda u grad Gamla, nazvana po kamili, smatrana je neosvojivom. Pre 2000 godina to je bio grad sa strmim liticama. Kada je Vespazijan stigao, grad je bio pun pobunjenika i izbeglica. Morao je da ih istera napolje pre nego pođe na jug u Jerusalim. Pobunjenici su mislili da su sigurni. Vespazijan nije mislio tako. Iskustvo iz Britanije će mu dobro poslužiti. On je, moglo bi se reći bio najbolji artiljeriski oficir u tada poznatom svetu, i nije žurio. Pored zida na istočnoj strani izgradio je platforme za napad. Sa tih položaja mogao mogao je pomoću artiljerije (katapulta) da pokriva napade “ovnova”. Njegovi klesari su na licu mesta isklesali projektile od okolnih stena bazalta. Kugle koje su isklesali bile su poprilično teške, sedam-osam kilograma. Bilo je užasno kada nekoga pogode. Pod zaštitom artiljerije, Vespazijan je napao Gamlu. Napali su iz tri pravca “ovnovima”. Probili su zidove i vojnici su upali u grad uz zvuke truba. Bilo je bitno da se vojnici kroz otvore što brže prebace u grad. Legionari su jurišali kroz otvore uzbrdo, uskim ulicama grada. U tesnim uličicama nastala je zbrka i klanica. Pobunjenici su još držali visove. Jevreji su se povlačili prema vrhu, prema uzvišenju u centru grada. Kada su saterani do centra uvideli su da im je ostala jedina mogućnost da se okrenu i krenu u protivnapad. U tom haosu su videli poslednju slamku za spas. Prva linija se borila, ali su ostali još uvek nadirali otpozadi. Rimljani su jedino mogli da se povuku preko krovova. Popeli su se na krovove kuća napravljene od pruća. Pretrpani krovovi su popustili pod njihovom težinom. Rimljani su stradali. Prvi napad na Gamlu je propao. Vojnici su bili šokirani porazom. Ubrzo su primetili da Vespazijan nije među njima. Još uvek je bio u gradu u velikoj nevolji. Vojnici su ga pokrili štitovima i izvukli na bezbedno. 56-godišnji ratnik je za dlaku izbegao smrt. Sudbina još nije završila sa Vespazijanom. Nekoliko dana kasnije, drugi napad je bio uspešan. Pobunjenici su proterani na strme stene iznad grada. Mnogi su ranije skakali u ponor nego što su se predavali. Vespazijan je ugušio pobunu u Galileji i kreno je u Cezariju. Čuo je vest o Neronovoj smrti.
Vespazijan, daleko od Rima, okružen svojim lojalnim vojnicima, mogao je samo da posmatra kako drugi jurišaju na presto. Znao je da je imperija u opasnosti, Neron nije ostavio naslednike samo mnoštvo neprijatelja… Upražnjeni tron izazvao je građanski rat. Bilo je to 68. godine posle Hrista. Vespanzijan je vest o Neronovoj smrti čuo juna 68. Još uvek je bio u Cezariji rimskoj prestonici Judeje, upravo se spremao da pokrene novi pohod. Vest o Neronovoj propasti je izazvala pometnju. U prvo vreme nije znao šta da uradi. Obustavio je rat sa Jevrejima i čekao da vidi šta će se dogoditi. Imperatori su se brzo smenjivali u borbi za prevlast.

Druga bitka kod Bedracijuma 69. god.
Druga bitka kod Bedracijuma 69. god.

Galbu je zamenio Oto. Njega je zamenio Vitelije. Sudbina se smešila Vespazijanu. Bio je daleko od Rima dok se imperija raspadala, sva pravila su prestala da postoje. Pod njegovom komandom je bila armija prekaljena u borbi, pet legija sa severa i juga su mu bile lojalne. Sinovi i prijatelji bili su na ključnim položajima. Došao je Vespazijanov trenutak. Nije krenuo pravo na Rim. Boreći se po imperiji naučio je lekciju. Tit je ostao da pazi na Jevreje. Jedan deo armije je poslao ka Rimu. Drugim delom armije je blokirao snadbevanje Rima žitom iz Afrike. Vojska na Dunavu je bila uz njega. Na putu u srce imperije, jednostavno je odsekao žilu kucavicu. Tim potezom je onemogućio da bilo ko vlada Rimom. U Rimu nije bilo hleba i nastaje pobuna… Vitelije je izgubio kontrolu. Vespazijan je imao potpunu nezavisnost na istoku, drugačije rečeno mogao je da otcepi taj deo imperije. To će se desiti, ali 300 godina kasnije. Problem je bio krenuti sa istoka i osvojiti središte imperije. Nije bio sam, Dunavska armija je to obavila.
Dunavska armija je ušla u Rim 20. decembra 69. godine. Brđanin je postao imperator. U grad će lično ući tek za godinu dana. Zakon koji je doneo daće mu punu kontrolu. U doba njegovog detinjstva za tron se nije takmičilo. Okolnosti su se promenile, on je pobedio i on će pisati pravila. Dao je sebi pravo da vlada svim aspektima života, javnog i privatnog, ali i božanskog. Spojio je moć Avgusta, Tiberija i Klaudija. sada je mogao da se posveti državničkim poslovima.
Nije zaboravio ustanak Jevreja. Po okončanju građanskog rata, njegov sin Tit će zauzeti Jerusalim. Pobeda je bila potpuna. preostalo je nekoliko izolovanih pobunjenika. U Nabateji današnjem Jordanu, nalazimo užasan prizor. Iz nedavno opljčkanih grobova ispale su drevne kosti. Po nađenom platnu arheolozi su (2006 g.) zaključili da su to ostaci izbeglica od pre 2000 godina. Jevreji nisu hteli da se predaju radije su se bacili sa zidina tvrđave Masada. To je bio kraj puta.

Trijumf Titusa i Vespazijana (Giulio Romano)
Trijumf Titusa i Vespazijana (Giulio Romano)

Vespazijan je stigao u Rim u oktobru 70. godine, njegova pobednička parada je oslikana na Titovom slavoluku, koji i danas posle 2000 godina stoji u Rimu. To je spomenik pokoravanja Jevreja. Bogati plen iz jevrejskih hramova postao je kapital za obnovu Rima. Požari i građanski rat su opustošili grad. Jevrejsko bogastvo će napuniti kase Rima. Vespazijan se vratio. Trebalo je uraditi mnogo stvari. Ratovi i pobune su potkopali stubove imperije. Vladjuća klasa je bila demoralisana, a vojska je divljala. Infrastruktura grada bila je ruinirana. Vespazijan je godinama gradio imperiju i znao je šta treba uraditi. Popravio je akvadukte o svom trošku. Pobrinuo se da građani to saznaju. Ponovo je izgradio hramove. Mnoge gradove u provincijama je proglasio rimskim, a stanovnicima je dao državljanstvo. Imperija koju je voleo sada je bila njegova i on je prigrlio sve. Najveće Vespazijanovo nasleđe je otkriće da se imperija mora zasnivati na položaju Rima kao metropole u odnosu na provincije. Zbog toga je ostavio kosmopolitsku imperiju, kojom upravlja mreža elitnih porodica i grupa raspoređenih po provincijama. To je obezbedilo ekonomsku i političku privrženost imperiji.

Uništenje Hrama u Jerusalemu (Francesco Hayez)
Uništenje Hrama u Jerusalemu (Francesco Hayez)

Vespazijan nije zaboravio lekciju koju je naučio kao mlad službenik. Da bi ostao na položaju, morao je zadovoljiti mase Rima. U centru grada na mestu Neronove zlatne palate, podigao je amfiteatar, izgrađen plenom iz Jerusalima i bio je najveći na svetu. To je njegov poklon narodu. Nazvao ga je “lavijevski amfiteatar”, u svetu danas poznat kao Koloseum. Dolaskom mira i stabilizovanjem države Vaspezijan je imperiji pružio drugu šansu. Najbolje će tek doći, Rimskom carstvu je preostalo još 150 godina. Vek pred njim, drugi vek, biće najsređenije razdoblje. Vespazijan je spasio Rim, vrativši ga na pravi put. Izvukao je purpurnu togu iz blata i omogućio klasičnoj civilizaciji da se oporavi. To su bili zlatni dani u 12 vekova dugoj istoriji Rima. Vespazijan je bio imperator 10 godina. Verno je služio Rim 50 godina. Nije se nadao da će postati imperator. Posle 65 godina ubistava i pučeva, biće prvi imperator koji umire prirodnom smrću. Na samrti je sumirao svoju karijeru. “Zavidite mi, mislim da se pretvaram u boga”.