Dug put od užičkih partizanskih bajkovitih pripovedanja do istine (prvi deo)

17

Prvo ću citirati kustose u užičkom Muzeju, kako danas govore obično onima koji pojma nemaju o Užičkoj republici:

„To je ustaljeni naziv za slobodnu teritoriju uspostavljenu 1941. godine u zapadnoj Srbiji. U oslobađanju delova Srbije krajem leta i početkom jeseni te godine učestvovalo je nekoliko partizanskih i četničkih odreda. Kako je ustanak uzeo maha, nemački komandant Srbije, general Beme, naredio je da se Užice napusti bez borbe 21. septembra. U grad su prvo nagrnuli četnici Koste Pećanca, pod komandom Radomira Đekića. Pod pretnjom partizanskog napada, predali su Užice, u koje su ušli partizanski odredi iz okoline. Bilo je to 24. septembra, stoga se taj dan uzima kao dan osnivanja Republike.

Partizanska zastava iz postavke "Užičke republike"
Partizanska zastava iz postavke “Užičke republike”

U grad je ubrzo prispeo i Vrhovni štab, Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. Odatle se rukovodilo ustankom u celoj Jugoslaviji.

U gradu su zatekli gotovo netaknutu fabriku oružja koja je nastavila rad. Na sanducima je bio obavezan natpis „Ne štedi”. Radile su i druge fabrike i radionice, od električne centrale do tkačnice. Postojao je i bogat kulturni život, izlazile su i dnevne novine „Borba”. Upriličena je i parada povodom 24. godišnjice Oktobarske revolucije. Pored Moskve, to se tada dogodilo jedino u Užicu.

Teritorija je bila izložena neprestanim napadima, pa su joj se i granice menjale od dana do dana. Prostirala se otprilike od Drine na zapadu, do Zapadne Morave na istoku, od Skrapeža na severu do Uvca na jugu.

Četnička zastava iz postavke "Užičke republike"
Četnička zastava iz postavke “Užičke republike”

Posle bitke na Kadinjači 29. novembra, na kojoj je izginuo Radnički bataljon, ova slobodna teritorija ponovo je pala u ruke Nemaca.”

Tek 2016, posle više godina priprema, iako je dr Venceslav Glišić priložio istorijske ispravke još drugom polovinom 90-tih 20. veka, u užičkom Narodnom muzeju otvorena je stalna postavka pod nazivom „Užička republika“. Izložba govori o životu Užičana, u toj jedinoj slobodnoj teritoriji u Evropi tokom 1941. godine, od 24. septembra do 29. novembra, do bitke na Kadinjači. Ovoga puta izložbom je predstavljen partizanski, ali i četnički pokret.

Pišući ovaj članak koristio sam radove istaknutog istoričara, Užičanina rođenog u Zlakusi 1932, dr Venceslava Glišića. Tako je većina datih podataka iz njegovih radova i intervijua objavljenih do 2006. godine. Mnogo toga je ovaj doktor istorijske nauke iz partizanskih legendi svojim radom doveo do istine, koje je istoriska nauka zvanično usvojila

Sve do devedesetih godina, kad neupućen čovek dođe u Užice, mogao se s pravom zapitati da li je grad postojao pre 1941. godine i da li je ovde postojao bilo ko drugi osim – komunista. Svi spomenici su bili obeleženi u znaku tog vremena. Sve škole, ustanove, preduzeća, fabrike, trgovi nosili su partizanska imena. Na fabrici u Sevojnu prema magistralnom putu stajala je ogromna parola “Tito – naš ponos”.

Pećančevi četnici ispred zgrade opštine sa predsedikom Andrijom Mirkovićem. Fotografisao ih je Staniša Debeljević vlasnik „Foto Holivuda“
Pećančevi četnici ispred zgrade opštine sa predsedikom Andrijom Mirkovićem. Fotografisao ih je Staniša Debeljević vlasnik „Foto Holivuda“

Užice se tokom devedesetih polako oslobađalo tog ideološkog pritiska i suvišnih simbola. Vraćeno mu je ime bez epiteta Titovo, biblioteka više nije nosila Kardeljovo ime. Mislim da je greška napravljena u sklanjanju Titovog spomenika, jer on nije bio ni Staljin ni Hitler naprotiv, naravno da je pravio greške, a ko ih ne pravi? U svakom slučaju Tito je decenijama držao balkanske narode u miru i napretku, bez obzira na posleratne greške koje su urađene. Živelo se skromno, ali u sigurnosti i radosti.

Posle naučnog skupa “Užički kraj 1941“, koji je održan u Užicu, na kome je tada naučni savetnik na Institutu za savremenu istoriju, poreklom Užičanin Venceslav Glišić posle pedest godina objasnio da nije bilo onako kako se godinama pisalo i pričalo, istinu o kojoj se ćutalo. Naglasio je da je general Pavle Jakšić dosta ranije argumentovano napisao da: “Užice 1941. god. nije bila nikakva republika, već jedno od mesta u kojem smo se povlačeći se tokom rata zadržali”. Glišić je bio prvi istoričar koji je otkrio dokumenta koja potvrđuju da je Dobrivoje Baja Vidić, nekadašnji predsednik predsedništva Srbije, radio početkom Drugog svetskog rata kao prevodilac za Nemce u Užicu. Da je Andrija Mirković, tada gradonačelnik Užica, znao je da je Vidić radio za okupatore kao prevodilac 1941. To je bio razlog što je Vidić, kao sekretar Okružnog komiteta, 1944, tražio da se Mirković strelja, jer je njegovoj rad za okupatore morao da ostane tajna.

„Partizani sprovode zarobljene Nemce u Užicu 1941. godine“, tek od polovine devedesetih dodati su i četnici
„Partizani sprovode zarobljene Nemce u Užicu 1941. godine“, tek od polovine devedesetih dodati su i četnici

Venceslav Glišić je pisao biografiju Slobodana Penezića Krcuna, čiju je porodicu Mirković skrivao od nacista, i tako istražio i ubistvo Mirkovića. U izveštaju nacističke tajne službe Abver iz jula 1941. konstatuje se i da „student komunista Dobrivoje Vidić radi kao nemački prevodilac na železničkoj stanici”. U istom izveštaju nacisti su krivili Mirkovića da je kao gradonačelnik, izabran pre rata, 1941. zaposlio komuniste u gradsku službu.

Užice je 24. septembar slavilo kao dan svog prvog oslobođenja 1941. od Nemaca. Međutim, tog dana, a ni pre, partizani nikakve borbe sa nemačkim okupatorom nisu vodili. Užice za Nemce nije bilo mnogo interesantno. Bilo je kao slepa ulica. Dalje od Zlatibora nije bilo puta. Okupatoru je bilo najvažnije da obezbede važnu prugu od Beograda do Skoplja. Glišić je naglasio da se 21. septembra nemački okupator sam povukao iz Užica, ostavivši ga četnicima Koste Pećanca – Radomiru Đekiću, Božu Javorskom i Manojlu Koraću na upravu i Nedićevim žandarmima. Čak ni fabriku oružja i municije nisu dirali.

Sa Zlatibora tada u grad silaze komandanti zlatiborskih partizanskih odreda Slobodan Sekulić, Ljubodrag Đurić i Vladan Rosić. Traže od Đekića i Koraća da im predaju grad. Do sporazuma nije došlo. Partizani 23. septembra pripremaju napad na Užice. Sutradan 24. septembra naslućuju da se nešto sprema, Nemci bombarduju grad, mada u njemu nije bilo partizana. Zbog bombardovanja iz Užica se sklanjaju Pećančevi četnici i žandarmi. Partizani ali i četnici Draže Mihajlovića (JVO), upadaju u Užice. Četnici sa barjacima i pleh muzikom. Zajedno, u kafani Srećaka Todorovića, na žitnoj pijaci, današnjem Trgu, upisuju se ko kud hoće da ide: u partizane ili u četnike. Oni koji se odluče za prve odmah dobijaju oružje, a drugi se samo evidentiraju i vraćaju kućama, uz napomenu da će biti pozvani “kad zatreba”.

Postrojeni Hočkisi iz sastava Panzer-Abteilung 202
Postrojeni Hočkisi iz sastava Panzer-Abteilung 202

Polovinom oktobra stiže Tito sa pratiocima, krije se njegov indetitet, izabrao je jednu od dve masivne zgrade Narodne banke na tadašnjem ulazu u grad. Tu su u brdo ukopana dva betonska trezora. Bilo je tu i novca u srebru. Jedan trezor služi za sklonište građana od bombardovanja. U drugi se prenose mašina iz fabrike oružja u Krčagovu, da bi se zaštitili od nemačkih aviona “štuka”. Tu se isprela ona priča da su tu pravljene “puške partizanke“, što nije tačno. One su zatečene, to su bile stare francucke puške dobijene reparacijom i pred rat prenete u Užice da im se skrati cev, naprave normalne puške. U to vreme u Užicu je pravljena samo dragocena puščana municija i neke alternativne ručne bombe. U jednom momentu bilo je kobno po partizane. U fabrici je, takođe zatečeno dosta topovskih granata. Kada je ponestalo baruta, Tito je naredio da se ta topovska municija prenese u trezor i demontira. Da se štapin iz njih melje na mašinama za orahe koji su doneti iz kuća i tako pravi barut za preko potrebnu puščanu municiju.

Ali 22. novembra došlo je do strahovite eksplozije u jednom od trezora. Bukno je i požar koji je zahvatio i zgradu gde je bio i Vrhovni štab. Tito koji se tek vratio iz trezora u svoju kancelariju, jedva se spasao, izašao je kroz prozor, jer je stepenište zahvatila vatra. Zatim je naredio da se zatvore ulazi kako bi se vatra ugasila i sprečile dalje eksplozije u skladištu granata. Unutra je poginlo ili izgorelo više od stotinu ljudi, mahom civila koji su se tu sklonili od bombardovanja.

Tito je sutradan poslao telegram Staljinu da je neprijatelj izvršio sabotažu i digao njihovu fabriku oružja u vazduh., da je poginulo mnogo ljudi i da i on i čitav njegov štab umalo odleteli u vazduh. Zbog toga se sve do kraja devedesetih mislilo ali i učilo u školama da je zaista reč o sabotaži… Sve dok istoričar Venceslav Glišić u svojim istraživanjima nije došao do saznanja da se eksplozija dogodila zbog nepažnje. Radnici su primitivno, čekićima, otvarali granate i tako izazvali nesreću. To mu je posle rata potvrdio i Krcun koji je vodio istragu o tom slučaju.

Užički hočkis
Užički hočkis

U to vreme u Užicu je bilo oko 310 nemačkih zarobljenika. Postoji i danas ona istorijska slika bezbroj puta objavljena kod nas i u svetu, ispod koje je uvek stajalo: „Partizani sprovode zarobljene Nemce u Užicu 1941. godine“. I to je bila poluistina. Polovinu od njih su zarobili četnici JVO Ratka Martinovića i popa Vlade Zelevića kod Loznice i Krupnja. Ostale četnici i partizani kad su zajedno napali Gornji Milanovac. To se na toj slici vidi. Pored stroja idu četnici i partizani. I tenk koji stoji ispred Narodnog muzeja u Užicu zarobili su četnici kod Gornjeg Milanovca od Nemaca. Prvi Hočkisi u Srbiju stižu u septembru u sastavu prvog bataljona 202. oklopnog puka. Ova jedinica naoružana trofejnom tehnikom francuskog porekla na prostoru Jugoslavije zadržala se skoro tokom celog rata. Odmah po dolasku u Srbiju, bili su uključeni u borbe protiv ustanika. Jedan tenk Hočkis uništen je kod Rapaj brda od strane četničkih jedinica, i to avionskom bombom, od koje je napravljena improvizovana mina. Kod Gornjeg Milanovca 5. oktobra je napušten jedan Hočkis jer mu je spala gusenica u pokušaju da savlada prepreke na putu. Ovaj tenk je ubzro popravljen od strane JVO i upotrebljen u borbi. Tokom tih akcija 1 ili 2 Hočkinsa su zaplenjena (uz jedan Reno R35), da bi zatim 31. oktobra u smeloj akciji upali u Kraljevo. Taj popravljeni tenk kome je spala gusenica je danas ispred jedne od zgrada užičkog Narodnog muzeja.

O proslavi Oktobarske revolucije 7. novembra 1941. godine u Užicu, kada je održana i parada, dosta se pričalo i pisalo, na tribini pored članova Vrhovnog štaba bio je i četnički komandant Ratko Martinović. Čak je govorio i na kraju uzviknuo: „Živeo kralj Petar i drug Staljin!“. Posle toga zajedno sa popom Vladom Zelevićem je prišao partizanima. Na kraju devedesetih godina 20. veka bio je general u penziji. Napisao je knjigu „Od Ravne Gore do Vrhovnog štaba“.

Samouverenost je bila zahvatila i Tita i njegove najbliže saradnike, naročito posle proslave i parade. Mislili su da će prezimeti, ako ne Beogradu, onda sigurno u Užicu.