Овог фебруара што се тиче културно забавног живота, на игранкама на истим местима су свирали исти музичари, које су почињале у исто време као и у јануару. Најгледанији филмови су били у Дому ЈНА: “Рио Браво”, “Развод”, италијански “Начин” а у биоскопу “Партизану”: “Топови са Наварона”, “Северно према Аљасци”. Овај вестерн снимљен 1960. године, приповеда о тројици трагача за златом. Живот им се потпуно мења проналаском златне жиле. Овај филм је привукао највећи број Ужичана у нови биоскоп. У позоришту није било представа, јер је ансамбл био на зимској турнеји.
Ужичани су се и даље највише жалили на поступке возача и кондуктера у Ракетиним аутобусима, зато је кажњено њих 14, али доказало се и то да је за пола године кажњено 144 путника који су се у аутобусима понашали кабадахијски. Ипак неке су и хвалили годинама шофера Станимира Цанета Тодоровића, мужа омиљене Раде Шоферке и кондуктерку Ану Лазић, који су оставили велики траг у развоју сабраћаја у Ужицу педесетих и шездесетих година 20. века. Иначе Рада Тодоровић је прва жена возач камиона, таксија и аутобуса на Балкану важила за “чудо невиђено” у старој Југославији. Ужичане мушкарце научила да поштују “лепши пол” за воланом. Никада није направила прекршај. Њен Цане је заслужан што је ишколовао такву жену возача.
Службеник у Социјалном осигурању Адам Митровић је 7. фебруара добио ћерку, добила је име Ана. Ана Гавриловић ће 2018. бити једна од ужичких успешних жена правница у Ужичкој пошти, члан хора „Златиборска вила“ и једна од оснивача Удружења „Ужичанствено“, захваљујући коме читате и ову хронологију догађаја у Ужицу и крају шездесетих година 20. века.
Говоркало се по ужичким кафанама да на изградњи нове поште (оне што је срушише НАТО агресори) да би сачували један бор, промењен пројекат зграде и утрошено 8 милиона динара. Наравно, то није била истина, у међувремену доказ, тај бор који је растао баш ту на самом градилишту се осушио.
Разговарало се и о значајним догађајима који су се тог фебруара догодили у Југи као и у свету о којима су извештавали овог фебруара медији. Млади су највише разговарали о Битлсима, њихова песма “I Want to Hold Your Hand ” дошла је на прво место америчке топ-листе – “Британска инвазија” је почела.
Битлси су после неколико дана стигли на њујоршки аеродром ЈФК и дочекани од одушевљене масе. Након што су се појавили у ТВ емисији Еда Саливана овог фебруара1964. године, пред рекордним милионским гледалиштем, Битлси постају први британски бенд који је успео да се пробије на америчко тржиште. Битлманија је подразумевала инвазију британских бендова на америчко тржиште, укључујући Ролинг Стонсе и Кинксе. По повратку у Британију, Битлси снимају свој први филм „A Hard Day’s Night“ и припремају се за светску турнеју. А „Битлманија“ је почела почетком овог фебруара 1964. године и то не само у Америци.
Изабрани Ужичани су присуствовали Свечаној академија поводом стогодишњице смрти Вука Стефановић Караџића, на Коларчевом универзитету у Београду. У граду се причало о томе како су амерички војни инжењери предали 253 монтажне куће становницима Скопља, у насељу Шуто Оризари које је било начисто срушено у земљотресу предходне године. Ужичане је погодила овог фебруара несташица електричне енергије у СФРЈ, због суше током јесени 1963. (60% струје тада су производиле хидроелектране) – индустријска и грађанска потрошња брзо је у то време расла. У кафани „Париз“, где су се окупљали и ужичке камионџије, највише се расправљало о предлогу да треба ли национализовати приватне камионе – у СФРЈ их тада било око 37.000, од чега је четвртина била приватна, као у случају Паје и Јарета описаног у серији „Камионџије“, најпопуларнијом серијом сниманом седамдесетих година, до сада можда највише репризираној на РТС-у.
Доста се полемисало, разговарало о почетаку рада уставних судова на савезном и републичком нивоу у СФРЈ, првих таквих институција у комунистичком свету. Пажњу ужичке јавности овог фебруара је узео поступак САД, које су прекинули војну помоћ Британији, Француској и Југославији због трговине са Кубом, као и будућу Шпанији и Мароку. Овог фебруара на насловним страницама новина је објављено да је завршен тзв. Пешчани рат, погранични мароканско-алжирски сукоб. Ипак највише се дискутовало о бокс мечу Касијус Клеја касније Мухамед Алија, који је неочекивано победио Сони Листона и постао светски првак у тешкој категорији.
Плетиље из Сирогојна су се економски осамосталиле, тада их је било 120. Најбоље плетиље су биле: Милунка Ћалдовић, Јела Стаматовић, Деса Радмиловић, Јелена Павловић.
Отворена је прва продавница оптике у Кули на Тргу, “Геталдус” из Загреба, која је продавала наочаре и оптику, фотографске апарете. Ужичани су по први пут ту могли да поправе своје поломљене наочаре.
На вратима Комуналне банке (данас Новосадске или како већ) је писало: “Радно време сваког дана од 17 – 14 часова осим уторком и петком до 7 – 12. Поподне: од 16 до 19. и суботом до 12 часова (?).
И тада је Ужице имало проблеме са паркиг простором. Свакодневно су се могли видети аутомобили паркирани по тротоарима…
Општински инспектор је у Ваљаоници затекао неколико радника на послу у припитом стању са флашом, са ракијом у џепу. Радници чак нису направили прекршај и тајно уносили пића у круг фабрике, већ су у кругу фабрике имали бифе на улазу у халу Ваљаонице, које је држало угоститељско предузеће “Севојно”. Такође је и угоститељско предузеће “Голубац” у кругу фабрике продавало алкохолна пића.
Вересија је тада била у Ужицу забрањена, али није нестала. Нестала је за шири круг потрошача, али за пријатеље није. У списковима највише трговаца, једни другима су давали робу на вересију, међусобно се кредитирали, али било је и других, Милијана са куке, Божов стриц, Драго кондуктер, Радојко, Тоска из робне куће…
Годишње се у Ужицу разводило 1000 бракова што је износило 65% бракова у округу.
Удружење “Ђетиња” је тада имало 300 риболоваца. Председник удружења је био Радојко Варагић, а секретар Јанко Кончар.
