Oktobar 1977.

147

Ovoga oktobra dogodila se Titova turneja u Francuskoj, Portugalu, Alžiru, koja je izazvala veliko interesovanje i Užicu. U isto vreme čule su se glasine o tome da je Jovanka Broz u nemilosti jer se zalagala za generale Srbe iz Hrvatske. Sa svoje strane, Jovanka se držala u ekstremnoj povučenosti i retko je davala intervjue. Većina danas misli da njen povučen život dolazi kao posledica velikih problema kroz koje je prošla od smrti Tita kada je cela njena imovina nacionalizovana, kada je smeštena u kućni pritvor.

Poslednji poljubac Tita i Jovanke
Poslednji poljubac Tita i Jovanke

Ustvari razlaz između Tita i Jovanke se odvijao u etapama. Od 1975. godine nije bila prisutna na Titovim inostranim posetama, čulo se da se često svađaju. Aprila iste godine Tito je napustio njihovu rezidenciju u Užičkoj 15 i sam se preselio u Beli dvor. Jovanka je poslednji put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške. Kasnije tog leta je uhapšena pod sumnjivim okolnostima. Nije bilo zvaničnog objašnjenja za njeno hapšenje, koje je navodno naredio sam Tito. Nije se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog života. Na kratko se pojavila u javnosti tokom Titove sahrane početkom maja 1980. godine. U svim državnim objavama i novinskim izveštajima je bila navedena kao Titova udovica. Iako je stanje između supružnika spomenuto, zvaničan razvod se nikad nije desio. Poslednji snimak, ples i poljubac Tita i Jovanke kao p njeno poslednje pojavljivanje u javnosti se dogodio na dočeka Nove 1977. godine u Hotelu “Park” u novom Sadu. Tada zabeležen poslednji zajednički ples i poljubac Tita i Jovanke. Tada je domaćin predsedniku Jugoslavije je bio tadašnji gradonačelnik Jovan Dejanović, a u Novi Sad se tog 31. decembra 1976. godine slio celokupni politički vrh SFRJ i SKJ. Zbog ovog dočeka Hotel Park je potpuno rekonstruisan, dobio je veliku kongresnu halu, kao i Titov apartman, koji je i danas najekskluzivniji prostor u hotelu.

Hipnotizer iz Valjaonice, fotografija iz Foto Zvezde iz1968.
Hipnotizer iz Valjaonice, fotografija iz Foto Zvezde iz1968.

Radnik Valjaonice aluminjuma, Valjač po struci, hipnotizer po hobiju, Tomislav Dimitrijević… Pred svojim kolegama je demonstrirao autohipnozu, uspavao je sebe navivši budilnik i uslovivši sebi da se probudi na zvonjavu budilnika. Shvatajući sve kao šalu kolege su mu sklonile budilnik. Posle pola sata počeli su da ga bude ali bez uspeha. Nije pomogla ni voda ni lekar u valjaoničkoj ambulanti gde su ga u strahu prebacili. Tek se probudio a zvuk telefona u bolnici, veoma se iznenadio kada je svatio gde se nalazi. “Nemam nameru da mi hipnoza postane posao, to je za mene samo hobi. Kombinujući sa mađioničarskim trikovima stavara se prijatna atmosfera u društvu, lakše komuniciram i uspostavljam kontakt sa ljudima, stičem nove drugove i perijatelje. Javnih nastupa dosada nisam imao, bar ne u tom smislu da ih je neko organizovao. Nedavno sam svoje umeće pokazao na planinarskom pohodu na Taru. Posle toga su od mene prijatelji počeli da traže usluge da pomažem da se odvikavaju od pušenja i alkohola… Govorio je ovoga oktobra 1977. Tomislav.

Radomir Čolić takođe radnik Valjaonice je napiso pesmu o Užicu – Divan si grade moj –

Divan si grade moj

svako te milije i voli

tvoji ljudi su veseli i čili

kroz te su često prolazili udruženi putnici kirijdžije stare

na tvojim pijacama prodavali su dare:

luč, katran, šarene čuture, solanike, čankove

za groš, za marijaš, za dvanesluk…

Paljen si ptom vatrom i čelikom

bezbroj puta u jednom danu legenda

gromovi su rušili te mnogi

četiri zime i četiri leta

lomili su ti cvetove i grane –

sloboda je na krilima doneta…

nestaju tesne ulice i naprsle kućice,

Dižu se oblakoderi i kule,

domovi kulture, sporski tereni, bolnice.

Okolina ti je divna ko Đerdan

nižu se redom dela naših ruku

kombinat obojenih metala Sevojno,

“Partizanka: “Cveta Dabić”, “Prvi partizan”

Lep si kao majske kada procvetaju ruže

Kao gora listom okićena

kao trava kad je za kosidbu

k ‘o devojka kad je za veridbu.

Divan si grade moj

i živećeš večno kao istorijska

o tebi su sročene bajke i mnoge priče

igre, pesme, vedere doskočice –

ti nosiš ime čoveka svih vremena

o divni grade – Titoo Užice.

Posle višegodišnjih napora entuzijasta užičkih “kulturnjaka” počela je da radi Muzička škola, škola za osnovno muzičko obrazovanje. Do tada su najcenjeniji užički profesori koji su dali najveći doprinos muzičkom obrazovanju užičkoj deci su bili Irena Bukvć i Vukašin Šumanac. Užičani su se nadali da će Muzička škola biti polazna osnova mnogim talenima, osnova njihovoj posvećenosti muzici.

Užice košaerkašice Sevojna su pobedile “Partizan” u takmičenju Prve savezne lige – grupa istok, sa 72:70. Tako su užičke košarkašice uspešno započele sezonu. Tada su u ekipi Sevojna igrale: Milutinović, Dimitrijević, Malešević, Kotlajić, Milović, Pantovič, Mitrašinović, Kovačević, Bjelojević, Vuković, Savić, Ćeranić.

Tim FK Slobde 1977. godine
Tim FK Slobde 1977. godine

Tada je kapiten Slobodinog fudbalskog tima bio Slobodan Cerović a u timu su igrali: Gojković, Žunić, Đapović, Joksimović, Savić, Tokmaković. Veselinović, Kiković (Bošković), Nikačević, Nedeljković, Hodžić.

Bokseri Slobode su još jednom razočarali svoje užičke navijače. Izgubili su dobijeni susret od Timoka iz Zaječara i Mladosti iz Smederevske palanke službenim rezultatom 0:20. Iako su svi očekivali na ovom četvrtom nastupu u Užicu obradovati navijače pobeda je pripala Beograđanima 10:6 jer Sloboda nje imala predstavnike u Muva i Pero kategoriji. Standardnio prvotimci Žarko Spasojević i Miloš Maksimović nisu ovoga puta nastupili, niko nije znao zbog čega… Zato što su izneverili svoj tim navukli su bes užićke publike. Najbolji pojedinac tada u Slobodinoj ekipi, bio je Edip Zečević koji je pre kraja treće runde prinudio svoga perotivnika na predaju. Pored njega pobede za Slobodu su izvojevali: Dragan Miličić, Dušan Šmakić. Ostali članovi tima: Savić, Bajčetić, J. Spasojević, Karajović i Vidić ovoga puta nisu ispunili očekivanja publike.

Leonard Skajnard bend 1973. godine
Leonard Skajnard bend 1973. godine

Pogibija trojice članova benda Lynyrd Skynyrd u avionskoj nesreći ožalostila je mnoge ljubitelje rok muzike dvadesetog ovoga meseca u Užicu. Lynyrd Skynyrd je sigurno najbaksuznija svetska rok atrakcija imaju predugu istoriju nesrećnih slučajeva i tragedija, koji datiraju i pre i posle avionske nesreće 1977. u kojoj je poginuo originalni pevač Roni Van Zant u 29. godini. Godinu dana ranije, Rozington i drugi Skynyrdov originalni gitarista Alen Kolins, povređeni su u dve odvojene saobraćajne nesreće. A posle pomenute avionske nesreće Geri je nastavio da svira sa čeličnim šipkama u ruci i nozi. S druge strane, Kolins je ostao paralizovan posle saobraćajke 1986. i umro je četiri godine kasnije. Basista Leon Vilkeson umro je 2001. prirodnom smrću u 49. godini, a klavijaturista Bili Pauel preminuo je posle srčanog udara 2009. Konačno, pevač Džoni Van Zant, koji je zamenio brata u bendu osamdesetih, demantovao je probleme sa srcem posle otkazivanja saradnje sa bendom zbog “medicinskih problema u porodici”.

Objavljen je album Never Mind The Bollocks Here’s The Sex Pistols, dogodila se rekordna prodaja, mada su ga veliki prodavci bojkotovali. Objavljen je i album News of the World grupe Queen.

Užički Zdrastveni centar
Užički Zdrastveni centar

Sredstvima opštinskog samodoprinosa počinje gradnja novog hirurškog bolničkog bloka koji je završen 1988. U zgradi su smeštena sva hirurška odeljenja, centralni operacioni blok sa intenzivnom negom, dijalizni centar, centralna apoteka, transfuzija, deo dijagnostike (endoskopije, UZ pregledi), kao i prijemno-urgentna služba. Do 1990. Opšta bolnica Užice deluje kao samostalna okružna (regionalna) bolnica a po formiranju Zdravstvenog centra Užice iste godine, u njegovom sastavu. Zanimljiva priča je o Upravnoj zgrade zdravstvenog centra. Njena izgradnja započela je pre Prvog svetskog rata, nastavljena 1920., a završena 1924. godine. Radove je izvodio Veljko Lazić, građevinski preduzimač iz Užica. Od septembra do novembra 1941. godine ovde je bila smeštena partizanska bolnica. Zgrada je stavljena pod zaštitu države 29. aprila 1949. godine, a za nepokretno dobro od izuzetnog značaja proglašena je 1983. U ovoj zgradi danas se nalazi rukovodstvo Zdravstvenog centra, pravna i ekonomsko-komercijalna služba, administracija, kompjutersko-informacioni sistem.

Ovoga oktobra 1977. osnovna škola u Mačkatu je proslavila 118 godina postojanja. Tada je direktor škole bio Budimir Filipović. Za rođendan je asvaltirano košarkaško igralište pred školom i asvaltni put dug 450 metara do nje… Književnik Milan Đ. Milićević 1862. je zapisao: “U Mačkatu, na brdu je krasna crkva i zdanje za školu takvo kakvo bi s obzirom moglo u Beču služiti za taj cilj”. Jubilej je proslavljen uz takmičenja u šahu, malom fudbalu, sviralo se i pevalo a centralno mesto je pripalo toplom recitalu pesnika Mihaila Ćupovića…

Renovirana je prodavnica “Kristal”, koja je počela da radi po principu samoposluživanja. Pored dotadašnjeg asortimana kristala i keramike uveden je i novi – bela tehnika.

Skupština samoupravne interesne zajednice pod predsedništvom Matije Lazića donela je odluka da na Rakiskoj pijaci počne gradnja stambeno – poslovnog bloka “B” – i solitera “A”. Održan je tada tradicionalni kros “Vesti”. Pehare je predao pobednicima novinar “Vesti” Dušan Ćitić koje su osvojili Osnovna škola “Nada Matić”, JNA i ekipa obrazovnog centra “Radoje Marić”.

Krajem oktobra u bioskopu “Partizan su igrali filmovi: “Izbavitelj” sa ovogodišnjeg pulskog festivala, pa “Razbojnik”, “Četiri Kondorova leta”, “Hajdučka vremena”.