Užički hram nauke i pismenosti

614
Obojena stara razglednica Užica sa Gimnazijom
Obojena stara razglednica Užica sa Gimnazijom

Gimnazija, ponos Užica, dobila je sprat 1925, a Užičanima se učinila još lepša. Zato su je izdavači ove razglednice, da bi je ulepšali, obojili. Školski nadzornik je zapisao u izveštaju: “Zgrada za gimnaziju je osobito lepa, velika i prostrana. Držim da je jedna od najlepših u zemlji”. Pre nego je izgrađen sprat, profesor Jovan Cvijić, kad je u svojstvu izaslanika ministra prosvete obilazio škole u Srbiji, oduševljen zgradom, rekao je: “Iznenađen sam i obradovan solidnom zgradom i prostorijama u ovoj gimnaziji”. Užički gimnazijalci su već 120 godina s razlogom ponosni na ovo lepo užičko zdanje. Nisu dani u njoj uvek bili ni veseli ni lagodni, ni svaki trud krunisan očekivanim uspehom. I kad su je nazivali “Bastiljom”, voleli su je. U ovom užičkom hramu nauke i pismenosti učili su mnogi naučnici, književnici i političari. Gimnazija i njeni učenici su našle svoje mesto u pripovedanju njenog učenika Milovana Vitezovića u knjizi “Šešir profesora Koste Vujića”, po kojoj je snimljena čuvena drama, u kojoj je glavnu ulogu igrao Pavle Vujisić. U novije vreme i nova verzija u seriji i filmu s Aleksadrom Berčekom.

Početkom tridesetih godina direktor Pavle Vujić je ukazom naimenovan za ukaznog senatora, a na njegovo mesto je došao Stevan Malenković. Sem porodice direktora, u gimnaziji su stanovali i familusi. Da uz pomoć zapisa čuvara sećanja pok. Dejana Malenkovića njenog učenika u vremenu tridesetih godina, njenog stanara, i sina tadašnjeg direktora Stevana Malenkovića, analiziramo kako je izgledala i kakva je atmosfera u njoj vladala.

“Jedan od familusa, koji nije stanovao u Gimnaziji, bio je takođe već u godinama, Mijat Milićević, koga je u službu primio kada je postavljen za direktora Stevan Malenković. Nekada je Mijat bio jedan od bogatijih užičkih trgovaca, čija je radnja bila na Megdanu i zauzimala poznati ćošak između dva rata, “Pantovića ćošak”, gde se i danas nalazi Prva apoteka ‘Zdravlje’. Mijat je bio obrazovan čovek, pa je tako važio za “najpismenijeg” gimnazijskog poslužitelja. Imao je veoma lep rukopis, dobro je poznavo matematiku, što za jednog nekadašnjega trgovca i nije bilo neko čudo, što su ga đaci često viđali da sedi za pisaćim stolom u međuprostoriji između direktorove i sekretareve kancelarije i nešto računa i prepisuje službena akta.

Mnoge generacije užičke Gimnazije sa pijatetom se sećaju školskog služitelja Mijata Milićevića. Omalen čičica, malo poguren, dobre naravi, ali kad se naljuti – sklanjaj mu se ispred očiju. Iz toga se moglo zaključiti da ga je nešto teško u životu snašlo. Siromah, pomislio bi svako. Nikome ne bi moglo pasti na pamet da je nekada bio jedan od najbogatijih Užičana. Govorilo se: “Kad u Đetinji nestane peska, tada će Mijatu nestati para. Ali, potpisivao je prijateljima i poznanicima menice, i tako dospeo gotovo do prosjačkog štapa.“

Dejan Malenković u svojim sećanjima je zapisao: “Naša dečija družina posebno je poštovala čika Mijata zbog njegovog srednjeg sina Ilije, koji je svakoga dana od njihove kuće donosio ocu ručak. Za onaj uzrast naših malih godina “poprilično stariji”. Ike nas je predvodio u brojnim šetnjama. Umeo je tako lepo da priča o moru, koje je video, boravići u jednom letovalištu Crvenog krsta, u kome su mogli letovati samo odlični učenici, slabog imovnog stanja. Za nas su te Iketove priče o dalekom Jadranu, morskim talasima, brodovima i ribarima, bile prava čarolija.”