Utisci iz Starog Užica

350
Užice i Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović)
Užice i Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović)

Najviše snage i sredstava, Užični u tim godinama posle Prvoga svetskog rata uložiše u obnavljanje industrije. Najviše se primećivalo u tkačnci u kojoj punom parom počeše da rade razboji. Tada, u posleratnoj Jugoslaviji, potražnja za tekstilnim proizvodima je bila ogromna. Užička tkačnica ovom tržištu nudi različita platna: srpsko, čaršavsko, šustersko i laneno platno, platno za slamarice i pakovanje, frotirske i berberske peškire, cvilih, porket, brokat, puplin, cvišnu, pamučne šalove, svilene maramice, salvete i prekrivače i, to možda i najvažnije, bele flanelske pelene, koje će nostiti generacije malih novodolazećih Užičana.

U starom Užicu nije bilo spomenika, skulptura, fontana i drugih umetničkih vrednosti. Užice je imalo javne česme, pojedine ukusno oblikovane od majstora kamenorezaca i klesara. Još uvek su bile najlepše one koje pred kraj devetnaestog veka pokloniše svome gradu opančarski, pekarsko – mehanski i abadžisko – teraziski esnaf, i česma kod crkve posvećena proti Gavrilu Popoviću. Na sreću, niko ih nije uništio u proteklim burnim vremenima, samo su ih seljakali, pa su i danas najlepši ukras grada, na kojima mogu da nađu osveženje mali i veliki Užičani. Užičke česme, između ostalog, su i simbol tradicije užičkog poslovnoga sveta.

Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović)
Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović)

Užice je tada varoš velikih kontrasta. Na jednoj strani ljudi u kondurama, opancima, u vunenim belim čarapama, iskrpljenim čohanim turovima i laktovima, u masnim šajkačama, a na drugoj strani moderne kuće, nameštene po gradski, a ukućani sa šeširima i u drugoj evropskoj nošnji. Bila je to mala varoš od Dovarja do Kurlaginog raskršća, pa su se svi u glavu znali. Na jednoj strani je odjekivala erska “kajda”, izvika, a kroz prozore nekih kuća širili se akordi klavira, izvodile kompozicije poznatih evropskih umetnika – “gajila se muzika sa francuskim jezikom”, ali se mogao čuti sa gramofona sa velikom trubom i američki džez.

Razgovaralo se o politici i raznim marifetlucima, ali i o umetnosti i književnosti. Bilo je mnogo onih kojima je život bio kao iz bajke. Jedni su, kao i svuda, živeli u raskoši, drugi na granici egzistencije. Domaćinstva su imala šporete, evropske stvari, ali je još bilo ognjišta, veriga, zemljnih lonca i ćase, drvenih kašika. Ko nije u radnji imao struje, sa prvim mrakom navlačio je kapke na prozore i zatvarao radnju. Ko je imao, nastavljao je da radi noću, prenoseći jednu sijalicu na dugačkom gajtanu na mesto gde je svetlo bilo potrebno.

Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović)
Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović)

U Užicu je počela nagla gradnja kuća i lokala, uz to stižu i nove industrijske mašine, povećala se potrošnja električne energije. Užička tkačka radionica 1923. uzima u zakup, a od 1927. godine kupuje od porodice Atancković električnu centralu u klisuri ispod Staroga grada. U tom vremenu Tkačnica radi i na obnovi električne mreže i centrale. Krajem tridesetih, direktor u tkačnici je bio Petar Konstadinović. “Tkačničari” probijaju tunel od brane do turbine, zamenjuje generatore, a umesto drvenih bandera podiže betonske, koje se i danas, na nekim mestima, mogu videti u Užicu. Zamenjuju trafo stanice i vazdušne vodove.

Od 1928. počinje da se gradi i pušta u pogon nova električna centrala u Turici, tada kod Ristovića mahale, za koju je u Sinjevcu podignuta nova brana, koja će pod imenom Velika brana, sa belim, velikim bukovima, koji se preko nje uz huk obrušavaju, doneti mnogo radosti Užičanima. Tih godina zasigurno to je najveća užička atrakcija. Svake godine do kraja pedesetih godina, na Veliki petak, radi čišćenja, ispuštana je voda iz Velike brane, pa se ošamućena riba mogla hvatati korpom, šerpom, kapom, šeširom, kako je ko stizao i šta mu se zadesilo u ruci, ako nije bilo ni toga onda golim šakama. Ribe je bilo “ko pleve”, i sredinom reke i u plićaku. Posle toga je grad danima mirisao na prženu ribu.

Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović)
Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović)

U Užicu su postojale dve banke i jedna kreditna zadruga. Najstarija je bila Užička gradska štedionica (osnovana 1884). Užička trgovačku banka je osnovana 1908. godine, a njena delatnost je bila zanimljiva jer je obuhvatala eskontovanje menica, poslovanje sa čekovima, a najveći udeo osnivačkog kapitala poticao je od srestava akcionara Užičke tkačke radionice. Godine 1911. je Užicu osnovana i Užička kreditna zadruga, koja je kreditirala industriju, trgovinu, zanatlije i ostala građanska lica, dajući novac uz kamatu i tako ostvarujući profit deoničarima. Odlukom Gradskog narodnog odbora banke su prestala sa radom 1947. godine, a Kreditna zadruga krajem 1948. godine. Imovinu i poslove su preuzele Narodna i Investiciona banka posleratne Jugoslavije.