На фотографији је Ђорђе Поповић, рођен у Ужицу 1907, исте године када је његовов отац Марко примио одликовање од Краља Петра I. Наследио је успешно столарско предузеће, које је поприлично проширио. Ступио је у ортаклук с Јосипом Шојтом, богатим индустријалцем, формирајући фабрику паркета, која је 1936, када су се разортачили, променила име у “Фабрика паркета и ролетни”. За ново предузеће проширен је пословни простор и набављене су машине и опрема у Немачкој. Поред нових машина, фабрика је и даље израђивала грађевинску столарију.
Учествовао је 1935. у изгради програма проширења Ткачнице. И Ђорђе Поповић, као и отац му Марко, био је члан Управног и Надзорног одбора Ткачке радионице, све до конфискације овог предузећа 1945. године. Био је активан у Савезу сокола Краљевине Југославије, где је једно време био барјактар Соколске жупе Ужице. Учествовао је на разним соколским слетовима и најзначајнијем у Прагу 1931. године. Умро је у Ужицу 1956. године.
У свом столарском предузећу започео је занимљиву производњу ваздухопловних једрилица, према идеји Михајла Грбића Калча, легенде ужичког ваздухопловства, а по нацртима немачке јерилице “летећи ђаво”. Калчо је био млађи од Ђорђа Поповића годину дана, такође је рођен у Ужицу, 1908. године. У Ужицу је завршио Гимназију, а у Земуну Војну пилотску школу за пилота-ловца 1930. године. Уочи рата био је наставник летења у Мостару, а касније у Краљеву. За време рата је био у заробљеништву. Један је од првих наставника летења у ратном ваздухопловству Титове Југославије и један од наших најпознатијих ваздухопловаца.
Сад кад смо се упознали са Калчом, можемо мало детаљније да уђемо у причу о тој сарадњи. Кад је Калчо служио војни рок као пилот поручник, придружио се једриличарској групи “Девети” Аце Станојевића. На земунском ареодруму је испробао једну такву једрилицу, израђену према немачким нацртима, која му се посебно допала. Са плановима те једрилице долази у Ужице код Ђока Поповића и предлаже израду једрилице у његовим погонима. Грбић Михајло Калчо је успео да од ужичких трговаца и газда прикупи за један дан 46.000 динара, за оно време велике паре, и приступи изради једрилице. Благодарећи одличним Поповићевим мајсторима столарима, после два месеца мукотрпног рада (1935) једрилица је завршена. Испала је права лепотица; имала гондолу-кабину и то политирану, тако да су им из ААК из Београда завидели.
Одмах пошто је регистрован “Летећи Ђаво” код надлежног органа у Београду и једрилица добила поменту ознаку К 1-YU, у деловима је пренета на брдо Доварје изнад Ужица, одакле је Калчо обавио пробни лет, спустивши се у равницу Крчагова (1935). Овај “историјски лет”, који је посматрао већи број грађана Ужица, трајао је свега неколико десетина секунди и био дуг око 400 метара. Након још неколико обављених летова, једрилица је пребачена на Златибор, на Смиљански закос (5. км од Једриличарке школе), где су услови за падинско летење били одлични. Ту, уз повољан ветар и добру термику, летело се и дуже од 15 минута.
