Стара година 1964. откуцава последње сате. За разузданије дочеке Нове године, Ужице ће морати још да сачека. Скромно, баш скромно! Друштво које излази из сиромашних, поратних година још се захуктава…
Овог јануара 1965. године, када су се казаљке поклопиле, нестало је светла. Пољупци, честитања, осмеси означили су у Ужицу почетак нове 1965. године. Вече уочи 1965. године било је хладно, тмурно, зимско и магловито. Трг, иако осветљен многобројним светиљкама, једва се видео. Са главне улице рано су нестали шетачи. Одмах после 22 часа, кафане су биле затворене за све који нису имали улазнице. Трубачи из Криве Реке и Јежевице испраћали су оне за који је дочек био завршен.
Гости Градске каване почели су да се забављају већ у 20,30 часова, слушајући валцере које им је свирао Милош Броћић Броле на челу свог оркестра “Ере”, на свом иструменту “Цопакт”, једној од првих електричних оргуља које су стигле у Ужице из Италије. Са њим су тада наступали: Стево Зарић соло гитара, Војо Мулина бубњеви и вокал, Владе Мршевић вокал.
Напољу по увелом лишћу падао је снег, у парчићу испред библиотеке задржао се, осећала се тишина и зимска идила коју само снег може да створи.
Камена клупа код „Куле“ влажна, на њој упорно седи један пар, слушајући музику која се чује из Градске.
На вратима ресторана Хотела “Златибор” навукли завесу, јер се испред њиховог великог прозора окупило поприлично пролазника, који су посматрали певачицу која је имала тако дубок деколте, да је изгледало као да га уопште нема, коју публика враћа да по пети пут пева “Кафу ми драга испеци”.
У кафани “Париз” Ракетини возачи певају загрљени. Пустом Главном улицом одјекује бат милиционерових чизама. У Градској је већ поједена риба “Орли” и оркестар „Ере“ је свирао романсе.
Нова 1965. је дошла, усне су се спојиле у мраку, а када је дошло светло, дошло је бучно, уз пиво, шприцере, вињак, вермут, шампањац… Из Гимназији и Учитељске чула се музика и радостан смех младости…
Ужичанима који су дочекивали Нову 1965. породично испред телевизора, прво су Мића и Аћим причали о јединицама из спавања и о томе како је Деда Мраз свакоме детету поклонио по три „нећу“. Онда им се придружио један од јунака из филма “Љубав и мода”, популарни Ђуза Стоиљковић.
После њих, честитку (текст Васе Перовића) читао је за својим столом најпознатији аматер – судија за прекршаје, а иначе професионални глумац Слободан Перовић. А онда је дошао ред на Чкаљу, то јест на кувара Јордана, који је са својим помоћником објашњаво домаћицама како да спреме новогодишњу част по његовом рецепту. Састојци су К-15, фудбал у виду петохиљадарке, филм, телетина… много тога, а на крају није мимоиђена ни сатира за телевизију.
Последњи Мија Алексић, у друштву Амазонца и Маленог, почиње да чека Нову годину поред неке грађевине око бурета. Грађанин Покорни причао је Ужичанима о свом стану који ће тек да добије, о жељама за Нову годину… А ја сам ову причицу саставио од неколико сећања Ужичана, које сам снимио негде на средини осамдесетих година, после 20 година од описане новогодишње вечери.
Новогодишња ноћ је прохујала, и ушавши у јануар Ужичани су изгубили онај елан и енергију који су их држали данима. И после тог новогодишњег дочека из шездесет и пете је дошло јутро. Хладно јануарско јутро. Можда и снежно? Оно је било тако равнодушно, дистанцирано од синоћног дочека Нове године.
Они који су били задужени за идеолошку чистоту младих поново су навукли своје маске на лице. Требало је што пре се вратити у свакодневни живот. Град се вратио свом уобичајеном ритму. Ни млади нису представљали изузетак. Полугодиште је било на прагу. Треба поправити оцене…
Овог првог јануара 1965. из белог света је стигла вест да је под вођством лидера покрета Фатах Јасера Арафата формирана Палестинска ослободилачка организација.
У Ваљаоници је пуштена у пробни рад извлачионица фине жице, која ће, када крене са радом, у редовној производњи подмирити потребе ситаре у Ариљу. Инжињер Виктор Глишовић је рекао да ће најтања жица која ће моћи да се вуче на овим уређајима имати пречник 0,04 милиметра.
После јесењег дела фудбалског првенства “Слобода” је била на другом месту иза краљевачке Слоге. “Пласман Слободе је релаан, та је резултат великог залагања њених играча.” писало је у листу „Спорт“.
Велике дречеће плакате по целом граду најавиле су спектакуларну спорску приредбу. Бокс меч у сали Дома ЈНА између новоформираног Босерског клуба “Севојно” и БК “Металац” из Ваљева био је заказан за 10 часова. Почео је сат касније и веома разочарао Ужичане, који су платили скупе улазнице. Боксери су се “миловали” и “фолирали”, нарочито у ревијалном делу на коме су само наступили Ваљевци.
Одлучено је на седници Завода за цене да се ужичким угоститељима препоручи укидање сервиса, као што је већ учињено у неким градовима.
Најглаватији човек у Ужицу био је Гускић Драган зв. Гуска, радник у биоскопу Партизан, који је тада рекао: “Фабрике немају калупа за шешир који би одговарао мојој глави… Знате ја сам најглаватији човек у Ужицу. Желео бих да све главате из Србије позовем на такмичење. Важно је да сам међу првима, па макар и по томе.”
Иако скоро отворен Дом феријалаца “Наша младост” је изазвао доста полемике у граду овога јанауара. Док је био у изградњи, Ужични су мислили да је то дом омладине, у којој ће имати друштвене просторије за забаву и рад… Међутим, када је отворен, појавило се поприлично проблема, од који је највише питање намене „Феријалног“ тражило одговор. Овај феријални дом није могао да функционише без редовних дотација, тако да су запослени морали тржишно да послују. Критикована је и група младих који су навраћали у Дом и правили пијанке и која је пркосила да јој не могу ништа, зато што су били одлични ђаци. Наравно нису само они пили на “Феријалном”, они су само пркосили.
Појавили су се подаци ужичког судије за прекршаје: “У току 1964. године судија је казнио 2705 физичких и правних лица, изрекавши новчаних казни у износу од 7. 847.000 динара и казни затвора у трајању од 2.847 дана… Због прекршаја јавног реда и мира, кажњено је њих 617, од чега 152 затвором. Судија се тада пожалио да је већина милиционера и остали који подносе пријаве полуписмена.“
Ваљаоница је премашила план производње за 32%, од целокупне производње 62% ваљаних и вучених производа намењено је за извоз.
Савет за комуналне послове је објавио да је “нагли прилив становништва, породица и појединаца из села у град и њихова тежња да на јефтин једноставан начин дођу до стана и то у најужем делу града”. Дали су и списак бесправно подигнути објеката у току 1964. године. На том списку било је 150 објеката, највиће на Теразијама 44 објекта. А до тада је била порушена само једна зграда на Златиборском путу, коју је зидао Драган Радојчић.
Објављено је и то да ужичка села остају без пољопривредника, остало и је у Качеру и Дретњу 18%, у Севојну 20%, Дубоком 28%, Буару 30%, Злакуси 32%. Постојали су подаци из 1953, да је на подручју ужичке општине живело 39.556 становника. Сељака је било доста више 26.301, док је у граду живело 13. 255 становника. Следећи подаци су из 1961. Тада је укупно било 46.658 становника, од тога је живело на селу 26.598, док је у граду било 20.060 становникла. Ове 1965 у ужичкој Општини је живело 50.000 становника, пола у граду пола на селу. На крају је донета одлука да се поруше 63 дивље грађевине, како су их звали “кокошињци,” а њиовим власницима да се да могућност да граде на Пори и Шанчевима, Крчагову.
Двадесетчетвртог јануара смо сазнали да је преминуо Винстон Черчил, британски политичар и премијер Уједињеног Краљевства, један од назначајнијих личности прве половине 20. века.
