Године 1938. саграђена је веома лепа зграда Једриличарског дома на Златибору са фасадом од обловине, усклађена са златиборским брвнарама. Очигледна разлика, на дотадашње шаторе, сламарице и казан. Све је постало много боље – смештај, обука. Сада је постојао простор за администрацију, спаваоницом за 80 ученика, трпезаријом, кухињом, купатилом с десет тушева, амбулантом и много тога још. Дуж чутаве зграде била је тераса с погледом на Торник и Чиготу, израђен је и леп хангар за 15 једрилица и потребну опрему за транспорт и старт једрилица. У анексу хангара смештене су столарска и браварска радионица за одржавање једрилица. У непосредној близини дома је изграђена метеоролошка станица са оним жалузинама обојеним у бело и решеткастом заштитом за иструменте. То је био и почетак метерологије на Златибору. Од 15. јула 1940. године постављена је на висини од 1017 м стална Метеоролошка станица. То велико, модерно здање, у почетку је задовољавало све потребе летачке школе.
Рад школе је почињао у рано јутро, владала је строга војничка дисциплина. Војник трубач је свирао “устајање”, а пред спавање “повечерје”. Ујутру је био рапорт, смотра и церемонија дизања заставе. Пре подне до 12 часова била је обука у летењу, поподне од 15 до 19 сати одржавани су теорески часови из аеродинамике, метереологије, навигације и градње једрилица. У међувремену је био предвиђен одмор, одбојка, дискусија с наставницима, поправка једрилица.
Јеленко Бучевац се сећао: “Прошло је 4 године од како сам радознало и чежљиво посматрао с велике удаљености беле једрилице како врло споро “пузе” уз “Тић – поље”, ка врху Пирамиде или уз Криву Брезу. Пред неком приметим коња да је вуче, а неке као да су самоходне, као да их не вуку коњи. Мислим: – Која је ово тајна, какви су ово огромни бели лептири, о којима се мало зна. Због њих не могу да прођем с Палисада кроз Тић поље, као да је то неки недодирљиви центар над којим се вијори застава. Сад не могу лако до Смиљанских закоса, где ми је отац закупио суват за испашу волова, ни коњском запрегом, чак ни јашући коња, да окренем од Краљеве Воде, ресторана ‘Швајцарије’, да препречим ка ‘Чиготи’ и ‘Закосима’… Кад приметим да је једрилица већ на врху брда, ја бих заузео место где сам се задесио, изнад Мишовића гаја, код јединог бора или баш у закосима испод саме ‘Чиготе’. Да будно испратим њено полетање, затим кривудање у лету, а што је још чудније њену огромну сенку, као да оступа од путање своје летилице, час огромних издужених димензија, час смањена, како “неконтролисано” прелеће потоке, скаче с брада на брдо, прави разне искривљене сенке, које за трен ока прелете сувате, борје и скоро пресакли Црни рзав између високог Торника и моје доминантне Чиготе. Мислим: – Благо онима који су близу једрилица, који их обуздавају док не полете, а тек завидим онима који су на њима и “командују” куда ће летети, преко свих сувата, трла, џелапа волова, стада оваца, колиба и киријџија, берача лековитог биља, чобана, катранџија, пропланака и засеока, све ниже, ка Ужицу, Шумадији… ”
“А онда сам им се приближио, и тако, целу сезону уочи рата остадох ја драги, мали Еро, вредни Бућко, само добри водич кроз златиборске врхове, долине и речице. Био сам поносан да гостима и пилотима покажем на пример ергелу Тусто Брдо, млекару Беле воде, многе тајне… али предамном, наизглед тихим, стидљивим и увиђавним дечаком, испречиле су се неке чудне и непремостиве препреке. Мириси и наговештаји ратног вихора нису ме дотицали, али младост, дечија радозналост и недовољно година за летење, ограничавале су моје жеље и замисли. Туга је дошла почетком новембра 1941. када је окупатор запалио многе виле на Краљевој Води и Палисаду, погубио око 180 рањеника, а 8. децембра уништио гнездо мојих белих лептира, велике хангаре из којих су излетале једрилице… Све је претворио у прах. Тај призор смо испратили ја и моја два другара, поред мог верног коњића Арапа, у муци и са сузама…”
