Užički plivači i nimfe

904
Plivački klub "Sloboda" 1956. godine
Plivački klub “Sloboda” 1956. godine

Na fotografiji Plivački klub “Sloboda” 1956. godine, na kesonu koji su sami Užičani skloni plivačkom sportu, napravili i popravljali. S desna: Dule Pujdo, Rajko Madžo, Marko Cuce, Kinez… (ako neko prepozna nekoga ili zna prava imena osoba sa fotografije, neka pripomogne). Kesoni su bili na mestu “Plaže Jadran” prema staroj centrali. Ali, kako je bilo na plivalištu baš tada kada su Užičani rešili da napreduju u svom plivačkom umeću pripoveda jedan od najplodnijh užičkih čuvara sećanja užički pisac, prisutan na priloženoj fotografiji (u sredini, drugi odozdo) Koštičanin, Lale Milosavljević:

– “Plivalište na kome se odvijala komična predstav u režiji Dula Pujda je bilo malo iznad trabuline prema kamenom Železničkom mostu, pred tunelom ispod Starog grada. Plivalište nije uvek odolevalo udarima plahovite Đetinje, naročito s proleća. Ali je od svega bila jača volja užičkih plivača da slave svoje pobede u plivanju. ta velika ljubav za plivački sport nastajala je pred Drugi svetski rat.“
Priča se kako se nekakav Novosađanin našao na užičkoj plaži i posmatrao užičke mladiće kako se nadmeću ko će pre preplivati Đetinju, gde je najšira. Zapazio je da o plivanju malo znaju i rekao im:
– Vi ne znate da plivate!

Takve reči behu izazov za jednu mladost. Hteli su mladi Užičani da vide šta to kritičar zna, pa su se malo čak i smejali kada je, kao da ima motor, kraulom preplivao plažom uzduž i popreko.
– Pa ti roniš, ne plivaš! – govorili mu začuđeni.
– To što vi plivate – objasnio im izvrsni Novosađanin – moglo bi se zvati “narodni stil”, a ja vas mogu naučiti da plivate razne stilove – kraul, prsno, leđno, leptir stil…
Naučiću vas da budete pravi plivači i sportisti.

Mladići i devojke na plaži, uživaju u pečenom kukuruzu
Mladići i devojke na plaži, uživaju u pečenom kukuruzu

Došao čovek iz naše Atine, da na Đetinji ustanovi veštinu plivanja – hvala mu.
Nije se dugo čekalo i počeše prve utakmice u pravom plivanju. Užičani će vremenom držati srpski plivački vrh i dičiće se junacima Plaže “Jadran” i svoga plivališta.”

Posle Plaže “Jadran”, Mala brana je dočekivala, izabrane. Tu se moglo nešto duže i ozbiljnije proplivati. Mladići su na kupanje dolazili ranije. Imali su manje obaveza nego devojke. One bi nailazile posle obavljenih poslova u kući, kakve tadašnje devojke nisu mogle zaobići.
I devojke je Mala brana birala kao što je i mladiće. Ipak ih je ponajviše birala po lepoti, izuzetnoj lepoti. Ne zna se kada se pogledaju te požutele fotografije, koja je lepša: Ana Mirković, njena sestra Duša, zatim ili pre kako hoćete (kako reče pripovedač), Vera Topalović, Dana Zaharić… Devojke bi dolazile preko Starog grada da bi izbegle tunele. Skladne u lepoti, preplanulih tela, najpre bi se pojavile na železničkom mostu, preko puta Treće hidrocentrale, one u Turici. Nimfe sa Đetinje doletale bi iz vazduha. Lepim skokovima sa mosta predavali bi se čistoj bistroj Đetinji. Svi čuvari sećanja, koji su to doživeli, se slažu da bi od tog trenutka na Maloj brani počinjalo da bude vedrije, bez obzira na vremenske prilike.