Plaža je najzad završena od Međaja uz Jaz, od Tekstilnog zavoda (Froteks) do Železničkog mosta (starog, ispod starog grada), uz most asfaltirane su staze, završava se Ferijalni dom… I tako. dok su se obavljali završni radovi na plaži, počelo je i njeno uništavanje, tek sređeni travnjaci i mlado rastinje je već podosta uništeno. Vazdušnim puškama su razbijani prozori na tek završenom Ferijalnom i oluci. Obijani su i upropašćivani čamci za iznajmljivanje…
Šuškavac je popularan naziv za tanak mantil od laganog, nepromočivog materijala koja služi da zaštiti ljude od kiše. Nosio se kao najveći modni hit u Jugoslaviji šezdesetih, u vreme kada su od plastike u zemlji pravljeni samo podovi u bolnicama. Šuškavci su švercovani direktno iz tadašnjeg centra svetskog glamura, pijace Ponte Roso u Trstu. Nosili su leti, zimi, po kiši i suncu, snegu i vrućini, preko odela, preko džempera, preko košulje, preko stolice. Ipak, najači utisak se ostavljao nošalantnom nošenju preko ruke. Posebno ako u zadnjem džepu pantalona imaš plastični češalj da se vidi drška. Uz šuškavac je najbolje padala najlon košulja kojoj nije trebalo peglati: kragna je uvek bila prava i nije trebalo gurati fišbajne. Prednost bele najlon košulje je bio u tome što se naveče gurne malo pod tuš, a ujutru opet spremna za oblačenje. To je bio vrhunski domet nauke i tehnologije sa zapada. Iznošeni šuškavci i najlon košulje nisu se bacali, nego su bili prodavani Bugarima, Česima i Rusima po enormnim cenama. Za jednu najlon košulju moglo se nabaviti ispod ruke kilo kavjara, a za šuškavac komplet alata za mehaničarsku radnju.
Jedan od modnih odlika ove 1964. godine u Užicu bio je “šuškavac”. Sem da zaštiti od kiše imao je i namenu: da učini da izgledaš kao šmeker/seljak (u zavisnosti od tačke gledišta), ako ga nosiš kada je toplo i ne pada kiša. Koliko se sećam, šuškavac se zvao i novčanik dobrostojeće osobe. Tako se u Srbiji zove čovek seka persa i abronoša, onaj koji uvek ima da vam kaže nešto, što je neko rek’o, uradio, ili planira da uradi.
Danas su moderne razne vrste šuškave odeće i vađe za izdajnike među garderobom. Gde god krenuli, šta god uradili, on će i na najsitniji mogući pokret onim odvratnim zvukom u potpunosti otkriti vaš položaj, te se stoga preporučuje samo za sportske aktivnosti.
U Sarajevskoj ulici prilikom uvođenja javne rasvete je otkriven deo strog vodovoda. Vodovodne cevi na ovom mestu su bile izrađene od četinarskog drveta, konstrukcija je bila slična keramičkim cevima.
Na Zlatiboru i Plitvičkim jezerima se snimao film “Zlatna horda”. Film je bio sniman od 24. juna, a snimanje je trajalo dva meseca. Snimljene su dve velike bitke Džingis Kana sa protivnicima. Džingis Kana je igrao Omar Šerif. Učestvovalo je oko 1000 statista sa Zlatibora i Užica. Film je sniman u Koprodukciji Avale filma i engleske kompanije Irving Alen. „Zlatna horda“ bila je mongolsko-turkijska država uspostavljena na teritorijama današnje Rusije, Ukrajine i Kazahstana nakon raspada Mongolske imperije četrdesetih godina 13. veka. Mongoli su u Rusiji zvani Tatarima. Ruski kneževi su plaćali danak Mongolima i postajali su zamenici kanova.
Za prvih 5 meseci, 1964. godine u Užicu je evidentirano 1000 saobraćajki u kojima je poginulo 7, teže povređenih je bilo 15, a lakše 32 lica.
Metaloprerada je proizvela mali protočni električni bojler “Ekspres era”, koji je zagrevao vodu za 10 sekundi.
Fudbalski klub “Sloboda” je u grupi A Srpske lige zauzela treće mesto. F.K. „Prvi partizan“ je u jesenjem delu zauzeo drugo mesto iza Zlatara. Zajedno su trenirali na stadionu „4. septembar“. U proleće su F.K. „Prvom partizanu“ zabranjeni treninzi na stadionu, zato je „Prvi partizan“ pao na polovinu tabele podsavezne lige Čačak.
Užička saobraćajna milicija je nabavila apart “Reglaskop”, kojim se kontroliše ispravnost farova. Postavljeni su semafori na raskrsnici kod Muzeja.
Medvedi su pravili ogromne štete seljacima u Mokroj Gori. Tada ih je bio veliki broj na Tari. Medvedi su bili zaštićeni – “Zaštićen ko medved na Tari”. Sudije u užičkom Opštinskom sudu nisu priznavali štete koje su medvedi činili.
U Užice je došao Vladica Kovačević, tada prva Partizanova fudbalska zvezda. Deca, a i odrasli, nisu birali sredstva da dođu do svog idola. U Hotelu “Palas” opšta gužva. Na kraju, kada se malo Partizanovi navijači raziđoše, kelner Apo mu priđe: -„E sad bih Vas zamoloio da i vi meni date autogram“, reče pruživši mu račun za piće koji su njegovi obožavaoci napravili.
U prostorijama ambulante u Sevojnu otvorena je prva apoteka. Do tada Sevojničani su za svaku i najobičniju tabletu protiv bolova morali da dolaze u grad.
Užički Foto-kino klub snimio je kraći žurnal o plaži, Malom i Velikom parku, Trgu partizana, radnoj akciji asfaltiranja glavne ulice. Žurnal je prikazan na Trgu jedne junske subotnje večeri. Snimatelj je bio Sreten Vidić, a tehničku labaratorijsku obradu je izvršio Brane Mićić.
Turistički savez Srbije je dodelio nagrade za najbolje uređene prostore: Osnovnoj školi „Nadi Matić“, Hotelu “Palas”, Jugopetrolu za uređenje benzinske pumpe, koja se nalazila na raskrsnici Omladinske ulice kod drvenog mosta koji je zamenio Aleksandrov most, dignut u vazduh 1944. godine.
