“Сви Срби у једној држави”, то је била ударна политика Милошевићеве Србије, која је, када се све сабере, произвела много Срба без државе, много Срба емиграната по свим државама света, уз несебичну помоћ наших западних „пријатеља и партнера“.
Као да још осећам језиви смрад избеглиштва, очај људи смештених у ужичкој Хали спортова… Тада, у сред лажне квази-националистичке експлозије диктатора, када сам осетио како то базди, назвао сам га Мефистофел и осудио га јавно на гадан крај. Добио сам, као директор ТВ5, поприлично гадних змијских непријатеља…
Ипак, најгоре је било када сам са екипом ТВ5 отишао у халу, да предам искупљене намирнице. Када сам видео те људе жене, децу, и старце, нешто се у мени кидало док сам разговарао са њима и осетио ту беспомоћнос и очај. Никада се не поновило.
Љубица Рајевац: По први пут ме тема натерала да додам нешто на ово. Од почетка сам учествовала у прихвату ових људи и пружању медицинске помоћи. Најјача слика за мене су била деца, јер су се она, у свом том безнађу за њихове породице, играла и смејала, скривајући се испод војних ћебади на струњачама у Хали Великог парка.Тада сам помислила да деца и у рату остају деца и да има наде. Свуда око њих је била туга, безнађе и страх, а они су се смејали, исувише мали и невини, да би ишта схватили…
