Jedno vreme je Marija Maga Magazinović bila potpuno zaboravljena, a zatim se dogodila eksplozija interesovanja i Maga je dobila ulicu u Užicu. Magina najveća zasluga za Užice je njena Knjiga “Moj život”, u kome daje detaljan opis Užica sa kraja 19. veka, opisa ljudi, njihovog izgleda i oblačenja. Sa neverovatnom ženskom preciznošću, opisuje boje odeće, Užičane toga vremena, bliske i poznate njenoj porodici. Na svoj sedamdeseti rođendan počela je da piše knjigu „Moj život”, koja je objavljena tek 2000. godine. Objavio ju je Clio, a priredila Jelena Šantić. Ova sećanja obuhvatila su period od 40 godina uzbudljivog života ove humanistkinje i borca za emancipaciju žena. Maga Magazinović živela je od 1882. do 1968. godine, dok se knjiga sećanja završava 1927. godine.
Maga je 1952. napunila 70. godina i tada je započela tu važnu knjigu za istoriju Užica. Knjiga je na samom početku 21. veka izazvala veliko interesovanje Užičana, naročito u euforiji sklanjanja Titovog spomenika s Trga i opšte potrage nove demokratske vlasti za zaslužnim Užičanima, čija imena treba da zamene neke ulice i toponime iz vremena Titove Jugoslavije. Tako je Maga dobila jednu od važnih Užičkih ulica, izgrađenu nad divljim Uremovačkim potokom. U Magino vreme prostor gde je danas njena ulica je bila pustara u okolini Užica, sa divljim potokom, koji je na svoj način sadnicama i mladarima šiblja sputavao Rista Tešić.
Imao sam petnest godina tog septembra 1967, kada sam zahvaljujući ocu Vlajku tj. njegovim prijateljima, upoznao staru gospođu Magu Magazinović u njenom stanu. Bili smo u Beogradu, a otac je koristio svaku priliku da prikuplja materijal za svoj magistarski rad o užičkoj “fizičkoj kulturi”, njenim početcima i razvoju. Maga je bila idealan sagovornik o toj temi. Ona je bila prva žena na samom početku ženske fizičke kulture, zapisana u Srbiji kao začetnica modernog plesa. Gimnastiku je posmatrala kao najstariji, ujedno i najmoderniji sistem telesne kulture, koji je zahtevao harmoniju duha i tela. Za Magu Magazinović, telesnost je bio izraz duhovnosti. Mage se sećam kao mudre, gospostvene žene, lepog užičkog starinskog rečnika i patrijahalnih načela. Mnogo kasnije sam saznao da je gospođa Maga bila prva žena srpska novinarka u “Politici” i prva bibliotekarka u Narodnoj biblioteci Srbije. Tada kada smo je posetili, bila je davno završila rukopis za svoju knjigu, čitala je neke delove ocu koji je zapisivao…
Maga je odrasla na imanju njenoga dede povrtara, koje je bilo tu gde je danas užički muzej i visu iznad. Bilo je to lepo sređeno imanje sa kućom “na boj” iz turskog vremena”. Preko puta predivna kuća Popovića, prvog predsednika srpske Skupštine u vreme kada je proglašena kraljevina Srbija. Popović je imao rođaka prvoga užičkog industrijalca, koji je u “Jazovima” imao fabriku đonova i ćebadi. E, on je imao sina Branka Popovića, koji će postati poznati slikar i moćan čovek u Kraljevini Jugoslaviji. Maga je odrasla sa Brankom i u svojoj memoarskoj knjizi pominje ga kao svoju prvu ljubav, “platonsku”. Zajedno su otišli na studije za Beograd. Tada se i Magina porodica seli za Beograd, jorgandžiski posao njenog oca Riste Magazinovića, krenuo je u Užicu veoma loše. Maga je u Užicu završila četiri razreda realke, a u Beogradu Višu žensku školu i diplomirala je na Filozofskom fakultetu 1907. Glumila je u Radničkom društvu “Abrašević”, radila u biblioteci, pisala u “Politici”, uređivala rubriku “Ženski svet”, borila se perom za ženska prava, za biračko pravo žene. Od 1907. Maga je profesorka filozofije u Prvoj beogradskoj ženskoj gimnaziji, gde je radila sa prekidima 40. godina. U to vreme se posvetila ritmici i baletu, pohađajući, uz velika odricanja, kurseve tada vodećih svetskih teoretičara i tvoraca moderne igre. Maga je u Berlinu 1909. upisala školu Maksa Rajharta, bila na kursevima baleta Šarlote Špiter, na časovima slobodnog baleta Isidore i Elizabete Dankan. Zatim je otišla u Helerau u školu Žaka Delkroza. Po povratku u Beograd, otvorila je “školu za recitaciju, estetsku gimnastiku i strane jezike”.
Zatim su počeli Balkanski ratovi. Maga je bolničarka. Pred početak Prvog svetskog rata udaje se za Gerharda Gezemana i 1915. godine u Kragujevcu rađa sina Haralda – Rajka, koji iduće godine umire. Prvi svetski rat joj odnosi oba brata. Radi kao bolničarka u Kragujevcu i Vranju, a Gezeman sa srpskom vojskom prelazi Albaniju i odlazi u Švajcarsku. I Maga odlazi u Švajcarsku da poseti muža na lečenju, ali i da za srpsku vladu na Krfu proučava organizaciju švajcarskih srednjih škola. Krajem 1916. godine, iako nosi još jedno njegovo dete, ostavlja Gezemana, koji ne krije da se zaljubio u drugu. Maga se po rođenju ćerke Rajne vraća u Srbiju, a od Gezemana se konačno razvodi 1923. godine.
Posle ratova, Maga je u Beogradu otvorila “školu za ritmičku gimnastiku”. U njenoj režiji 1926. izvedena je premijera prvog baleta sa domaćom temom “Jelisaveta, majka Obilića”, a 1936. osnovala je “Studensku folklornu grupu”, sa kojom je gostovala je u Carigradu, u Berlinu na otvaranju Olimpijskih igara, kasnije u Nici, Hamburgu i drugim evropskim gradovima. Početak Drugog svetskog rata donosi i penziju na mestu prosvetnog radnika. Po oslobođenju, dve godine vodi folklornu grupu u Abraševiću, kasnije nekoliko godina predaje u baletskoj školi ritmiku, folklor, istoriju igre i istorijske plesove. Piše sećanja, objavljuje knjigu Istorija igre i piše Udžbenik iz ritmike koji nije objavljen. Za potrebe narodnog pozorišta je prevodila drame. Njen najveći značaj je što je utrla put prihvatanju i širenju umetnosti baleta. Preko ritmičke gimnastike, donela je u Srbiju duh novog doba pre osnivanja opere i baleta.
Muzej grada Beograda organizovao je veliku izložbu o njenom životu i delu. Maga je zaista na jedinstven način obeležila kulturnu istoriju prestonice Jugoslavije u prvoj polovini 20. veka. Tako je Maga Magazinović, prosvetiteljka sa početka 20. veka, jedna od najznačajnijih žena svog doba. Njen rad je zašao u oblast etnologije, psihologije, filozofije, obrazovanja, istorije umetnosti, kulture, politike. I kao i mnogi drugi skromni i neshvaćeni, ova obrazovana žena ostala je neshvaćena. Umrla je u februaru 1968. godine, godinu dana pošto sam je u poseti zajedno sa ocem upoznao u njenom stanu u Beogradu. Ovo je bio esej za one koji nisu znali o kome se radi. Kada krenu današnjom ulicom tu pored pozorišta, da znaju ko je bila Marija Maga Magazinović.
