Sećam se, bilo je to u proleće 1977. godine. Sedeo sam u dvorištu sa stricem Đorđem Lazovićem, užičkom košarkaškom legendom iz pedesetih godina. Igrali smo šah. Bili smo ujednačeni protivnici, ali je tog dana stric je bio bolji… Rekoh: Što mi se jede kačamak? Stric Đoko se nasmeši i reče: „Znaš li gde se jede najbolji užički kačamak?“ – Nemam pojma, ali bih voleo da ga probam i da naučim kako se sprema. – „Idemo do vespe, vodim te u „Ankinu kafanu“ gde se sprema najbolji užički kačamak“.
U to vreme nisam se razdvajao od diktafona Memocord-mini K77 za koji sam dao čitavo malo bogastvo. Bio je to tada kasetni uređaj za snimanje zvuka, dimenzija 115 x 75 x 30 mm, a težina oko 360 grama uključujući baterije i kasetu. Kao takav predstavlja najmanji uređaje te vrste iz 1970-tih godina dvadesetog veka. Kupio sam ga sredinom sedamdesetih u Trstu u vreme kada sam odlučio da snimam sećanja starijih Užičana, i kad znaju i kada nisu imali pojma da ih snimam. Pažljivo sam čuvao snimke na sigurnom mestu. To sam radio sa velikom strašću do današnjih dana. Kasnije su diktafone zamenili mobilni telefoni. Tako se i recept za “najbolji užički kačamak našao na audio kaseti”, a sada i pred vama.
Kada se pođe nekadašnjim Zatiborskim putem, stizalo se do krivine posle koje je počinjala Bela Zemlja. Na toj krivini je bila Ankina kafana, poznata pre Druog svetskog rata, i dugo vremena kasnije, po najboljem kačamaku u kraju. Sedamdesetih je pravljen novi Zlatiborski put, ispravljena je krivina, a kafana je ostala van njega. Od tada polako je padala u zaborav.
U kafani ona prava starinska atmosfera. Stric Đoko je sve poznavao, i nije odbijen da čuje recept za kačamak, strija gospođa dok smo mi jeli kačamak uz čašicu šljivovice nam je pripovedala:- Nekad je kačamak za vreme posta, često zamenjivao hleb. U vreme kad nije bio post, imućniji seljaci su, obično, kačamak umakali u istopljen puter ili mast, u kojima je bilo i nadrobljenog sira. Oni koji su, u to vreme bili još imućniji i imali mogućnosti da pripreme kavurmu, u zagrejanu kavurmu bi umakali kačamak. Kačamak su služili direktno na sovri, gde je sedelo nekoliko članova porodice. Odmah bi prinosili tiganj u kome bi bila zgrejana kavurma ili sir. Svi članovi porodice bi umakali kačamak u taj tiganj. Za vrlo kratko vreme, na ovaj način i veća grudva kačamaka bude pojedena.”
“Mi ovde pripemamo kačamak prema starinskom receptu, od belog kukuruznog brašna, mlevenog u vodenici potočari. Za manju količinu kačamaka u veći sud stavim 1,5 l vode i soli po ukusu.. Vodu pustitim da provri, dodam brašno koje ne mešam. Brašno treba da ostane na površini vode kao kupa. U sredini te kupe od brašna napravim varjačom rupu i pustitim da lagano vri 20-30 minuta. Jako je važno da ima dovoljno vode, jer će u protivnom da zagori. Ako posle pola sata bude i dalje previše vode u šerpi, odlijem u neku posudu. Brašno se kuva i postepeno smanjuje. Kada brašno sasvim nestane sa površine onda počinjm da mešam kačamak. Kada je gotov, kačamak prebacim na specijalnu dasku, na kojoj se i služi. Kačamak se seče na komade koncem ili drvenim nožem. Mi ovde u kafani služimo na razne načine preliven mlekom i posoljen – da, dobro ste čuli posoljeno mleko; sa sirom ili kajmakom, nekada sa sve troje.
