Половином 19. века, док су се Турци још увек налазили у Ужицу, ужичка општина се 1839. године одлучила да крене у изградњу нове цркве, што је био подухват који је, свакако, превазилазио њене могућности. Идеју за изградњу, у тим условима, новог храма посвећеном Светом Георгију, покренули су најугледнији грађани, махом богатији трговци и ужички свештеници, на челу са јерејем Савом Стефановићем. Градња нове цркве је био смео подухват, јер не треба заборавити да је Ужице тада било насељено претежно турским становништвом. Према попису од 1844. године (пар година после почетка грађења цркве), у Ужицу је живело свега 707 Срба, док је муслимана било 3 695. Срби су имали једну цркву, а муслимани 35 џамија, Срби једну школу, а турске су биле две.
Црква Светог Ђорђа грађена је у периоду од 1842. до 1844. године. Подаци о њеној градњи могу се наћи како у самој цркви, тако и у записима. На фрескоплочи у цркви Светог Ђеорђа стоји запис: „У част и славу светога Великомученика Георгија основа се храм овај 1842. лета Господњег. Животопис и иконостас украшен је за време Светлога Господара и Књаза Српског Александра Карађорђевића, при Архиепископу Београдском и Митрополиту Српском Петру Јовановићу и при Епископу ужичком Никифору Максимовићу.“ Када се говори о самој градњи ове цркве не може, а да се не помене и податак пронађен на Служабнику, који такође пружа драгоцене податке о његовој изградњи, а у коме стоји: „Ову књигу која се зове Служабник приложи јереј Сава Стефановић, парох ужички, новозиданом храму Великомученика Георгија у Ужицу, саграђеном и освећеном 3. новембра 1844. године за време Епископа ужичког Нићифора Максимовића, при владавини Кнеза српског Александра Карађорђевића…“ Као ктитори цркве наводе се народ и окружно начелство.
Боравећи у Немачкој и Швајцарској где је учио сајџиски занат, Риста Тешић уочио је у тим земљама велике површине под зеленилом, било да су били паркови или шумски појасеви око градова. Са уоченом лепотом коју су неговали тамошњи људи, Риста се вратио у Ужице. Због више вредних особина, које су привлачиле пажњу, Риста је стекао поштовање групе грађана који су га помагали у остваривању његовог наума: да оплемени околину Ужица и сам град. Двадесетак година по отварању Саборне цркве “Свети Ђорђе” у Ужицу, дотадашњи православни храм “Свети Марко” на Царини био је запуштен и у процесу пропадања. С групом истомишљеника, Риста је током неколико година не само обновио црквену зграду, већ је доградио: врло лепу дрвену звонару за два звона, уредио црквену порту и цео простор око цркве оградио. Његовом заслугом овај најстарији православни верски објекат у Ужицу сачуван је као верски и историјски споменик. За скоро две деценије рада по голетима Великог и Малог Забучја, Риста је са пријатељима засадио преко осемдесет врста дрвећа. Велики ужички парк уз Ђетињу, па до на врх Забучја, дело је Ристе Тешића, малог броја његових пријатеља и ђака ужичких школа.
Са намером да помогну формирање српског средишта ужичке вароши 1856. године, еснафи у Ужицу су одлучили да на црквени торањ, који се налазио у непосредној близини Војне Команде, данас најстарије сачуване ужичке зграде, поставе велики сат. Он је стигао 1859. године и коштао је 80 цесарских дуката, а монтирао га је Карл Келеш. Тиме је народ Ужица хтео да поручи да не жели да заостаје за осталим местима у Србији „где се образованост већ одавно уводити почела“. Тако је, поред административног и економског средишта вароши, простор око Команде гарнизона постао и друштвено средиште насеља. Приликом подизања сата присутвовао је и веома млади Ристо Тешић који је био на завршној години заната. Касније цењени ужички часовничар Ристо Тешић, деценијама после подизања сата на Саборну цркву, ће одржавати сат. Успут у непосредној околини Саборне цркве “Свети Ђорђе” уредио је два паркића: испред старе зграде Окружног начелства и простору између зграде Реалке и Саборне цркве. Од некада уређеног парковног простора до скора је тамо било неколико столетних дрвета засађених руком Ристе Тешића. Ристо ће после Илије Неранџића бити други Ужичанин који је сахрањен о трошку Општине и са највећим почастима 1904.године. Сат на Саборној цркви и данас постоји и ради.
