Sima Terzić, najveći užički boem svih vremena

549
Mladi Sima Terzić
Mladi Sima Terzić

Prvo da raščistimo odkud “boemi” i šta bi ta reč mogla da znači. U učmaloj pariskoj svakodnevici Cigani iz Češke, Bohemije – na latinskom, bili su posebnost i smetnja, ali i inspiracija. Odatle boemi, kojima je glavni posao bio da u sistemu vrednosti društva zapaze i dožive nakaradno kao relativno, nikako kao propisano i dato, ma koliko su te vrednosti san, uteha ili strah većine. Jednostavno rečeno, boemi prestavljaju alternativu svakom sistemu vrednosti, oni su posebni u svakom pogledu. U našem gledanju stanja stvari možemo im dodati kafanu i duhovitost. Svakodnevni život boema, ma gde oni bili, može se deliti na dve vrste uživanja. Danju se teži zadovoljstvu intelekta i duše, noću, zadovoljstvu tela. Tokom života naši boemi, obično umetnici, ali i ako to nisu, sanjaju o stvaranju remek dela, svako u svojoj grani umetnosti ili nekog drugog interesovanja.

U vreme kad je nastajala užička boemija u kafanama su se izvodile prve pozorišne predstave, prikazivani prvi filmovi, pokretane su prve najstarije užičke novine. Ako je trebalo povesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima. Da, sve je nastajalo za kafanskim stolom, uz čašu dobrog pića. Kroz prošlost Užica, naročito u periodu između dva svetska rata, u užičkim kafanama su se događali najzanimljiviji događaji, tako da i dan danas među Užičanima žive kafanske priče o užičkim kafanskim prinčevima, za koje je usvojen poznati opšteprihvaćeni naziv “boemi”. Naravno, kako to obično i biva, mnoge od njih su postale legende, mitovi, anegdote u čiju se istinitost ne može potpuno verovati. Priče o kafanskim dogodovštinama užičkih boema prepričavane su kroz generacije, a često i zabeležene i od strane Užičana od pera, da se nikad ne zaborave.

Pobratimi Sima i Milan
Pobratimi Sima i Milan

Užice svih generacija je imalo nekog posebnog kome možemo prilepiti epitet boem. Ali jedan je bio jedinstven, Sima Terzić i njegov pobratim Milan Milekić. To su dva najveća užička boema svih vremena. Nekako se se sve poklopilo, Sima je imao kuću na Rakijskoj pijaci, a Milekić je imao stan u blizini, tu kod istočnika i kafane “Kod Oraja”. Obojici su užičke kafane bile pozorište u kome se nikada nije znalo kada će pobratimi režirati neku humorističnu prestvavu, u kojima glumci nisu ni znali da su izabrani za tu komediju.

Sima je rođen u Užicu 1870. godine. Po profesiji bio je advokat. Otac mu je bio Vaso -samardžija, a majka Jeka. Zajedno sa Milekićem, sudskim arhivarom, punih pedeset godina zbijao je šale po Užicu, pravio doskočice i čuvene “užičke zvrčke” i ostao zapamćen kao tvorac mnogih i danas čuvenih erskih dogodovština. Na meti njegovih šala bile su ćifte, zadrti seoski parničari, varalice, naivni, imovinom poneti seljaci, prodavci na pijaci, putnici tek pristiglog “ćire”, korumpirani činovnici i tvrdoglavci svih vrsta.

Boemsko društvo u kafani "Robijaško kupatilo“, ispod brda Sarića Osoja, u sredini Sima i Milan
Boemsko društvo u kafani “Robijaško kupatilo“, ispod brda Sarića Osoja, u sredini Sima i Milan

Dok se užička čaršija kidala od smeha on je ostajao ozbiljan, kao da sa šegom nema baš nikakve veze. Nije ih zapisivao, prepričavale su se i doživljavale sudbinu narodnih umotvorina, koje su se prenosile i menjale prema ukusu pripovedača. Neke od njih su zabeležene u “Zborniku 7. kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije” (Zagreb 1972.). Mladog Simu Terzića je ipak najbolje opisao Milan Vergović u svom užičkom romanu “Zolj” u liku Adža advokata.

Sima Terzić je umro 1942. godine, tokom okupacije, u vreme u kom nije bilo mesta za šegu. Sahranjen je na groblju na Dovarju.