У доњем делу Житног пијаца на Главној улици, код раскрснице Мегдана, била је кафана “Цар Душан”. Сала кафане је била повелика, а поред великих улазних врата са једне и друге стране имала је такође два велика прозора. На једном је било назначено да је ту аутобуско стајалишете за Златибор. У њу су, најчешће на ладну криглу пива, свраћали тадашњи ужички председник општине Дишо Вучичевић, подебела људескара и начелник Костадиновић, бркајлија који је ретко скидао шапку и униформу. У овој кафани су се окупљали угледне ужичке знатлије, судије, адвокати… Ту је постојао и билијар, први набављен у Ужицу. Једно време је ту радио и најпознатији послератни роштиљџија, Грујо Грујичић. Када је била велика гужва у кафани су радили сви чланови породице Шмакић. У кафани “Цар Душан” су организовене забаве, а није био редак случај да у кафану сврате и ужичке даме. То је најбоље говорило о њеном “добром гласу”.
Испред ње је било полазиште “Ауто Златибора”, аутобуске линије која је ишла преко Чајетине на Краљеве воде. Ову аутобуску линију су “држали” Саво Радовић и Живко “Гуливрн”. Они су имали два аутобуса и један такси. Савова сестра, звана Цала Станкара, продавала је карте. Кафана је у сали имала округле столове са увек испегланим и уштирканим белим стољнацима, а на улазу испред осам четвртастих, баштанских столова, који су се налазили на лепо поплочаном тротоару, који је од сунца бранила платнена тенда. У Шмакића кафани се пила шљивовица, комовица, вино и пиво точено из дрвених бурића од 25 литара.
Један од дечака који су ту служили, Милија Ђуровић звани Влајо, сећао се Симе Терзића и Драгомира Јокановића који су ту свраћали: “У то време било је доста просјака, који су се окупљали око Ужичке цркве. Симо, иако широке руке, није им никада давао паре, него их је одводио на дрвну пијацу код старе основне школе, и када су са магаради скидани товари дрва, давао би им по две цепанице, говорећи: ‘Боље да вам је ово него новац, па да одмах попијете и одмах тражите.“
Шмакића кафана је била једна од најбољих кафана у Ужицу у периоду између два рата, у једном периоду никада није закључавана, тако да су Миле и Добро Шмакић после две године рада, 1925. године, за 230.000 динара откупили зграду од трговца Јовице Топаловића.
Сећам се, када сам се са породицом задесио недељом, с краја педесетих у кафани у Великом Парку или празником на ручку у “Шумадији”, мој отац Влајко је са поштовањем устајао од стола и поздрављао се са Добром Шмакићем, на далеко познатим и цењеним ужичким угостититељем. Након тога би за мене стизала малина са содом, којом ме Добро частио.
