U prvoj polovini šezdesetih godina na Rakijskoj pijaci su izgrađeni stambeni objekti i soliter kod Aleksića mosta. U intrenacionalnom stilu izgrađena je 1972. godine stambena zgrada „Beli dvor“, koju je projektovala arhitekta Ljupka Antonova i građevinski inžinjer Nenad Pešić. Za kopleks stambenog bloka „Zlatibor“ arhitekta Stanko Mandić nagrađen je 1972. godine „Borbinom“ nagradom za arhitekturu. Sedamdesetih su izgrađeni „S soliter“, „Borački soliter“, „Tri kule“, „Tri musketara“ na Rosuljama, soliter na Rakiskoj pijaci. Objekte u internacionalnom stilu projektovali su i arhitekte: Milorad Pantović, Ivan Antić, Dobrila Ivanović, Ivanka Raspopović, Ivanka Gavrančić Sokić, Nada Todorović i dr. Taj period je obilovao organizovanim omladinskim akcijama, koje su omladinu zbližavale i usmeravale ka pravim vrednostima, učilo ih radu, drugarstvu i požrtvovanju. Komšije su se pomagale i delile i ono što imaju i probleme zbog onoga što nemaju i svi su zajedno gurali u “bolju budućnost”.
„Postmoderna arhitektura je stil koji se razvio kao reakcija na minimalizam moderne arhitekture 40-tih internacionalnog stila. Karakterističan je na vraćanje na arhitektonske detalje i funkcionalnost i jednostavnost intrnacionalnog stila kasnih 60-tih godina“.
U Užicu je u ovom stilu izgrađeno dosta poslovnih i stambenih zgrada. Za primer mogu se izdvojiti stambene zgrade u Topličkoj ulici i Druge proleterske, izrađene po projektu arhitekte Branislava Mitrovića. Elemetima ovog stila se odlikuje i višespratnica od Užičana prozvana „Šarulja“, užičkog arhitekte Mihajla Mikice Jovanovića izgrađene 1985. godine.
Kada se ulazi u Užice iz pravca Zlatibora građevina Hotela „Zlatibor“ se potpuno izdvaja od okoline. Napisaše: „Potpuno slobodne forme, poput rakete spremne za lansiranje, prkosi svemu što je obično u tom malom gradu“. Sa Hotelom „Zlatibor“ ili kako su ga Užičani prozvali „Sivonja“, Užičani su prestali da teže da sa višespratnicama dohvate nebo te 1981. „Sivonja“ je bio poslednji promašaj u arhitektonskom smislu u Užicu. Užice je prestalo da teži visinama, počelo je da se širi prma Krčagovu i Sevojnu, ali većinom bespravnom gradnjom po okolnim brdima, kao i viked naseljima na Beloj Zemlji.
Sedeo sam na stepeništu pozorišta ili tadašnjeg Omladinskog kluba, gde sam radio i gledao bleštavost otvaranja Sloginog novog hotela. Tu se iskupila sva tadašnja užička elita sa gostima iz celog kraja i Beograda. Meni tada hotel nije izgledao kao raketa koja se sprema da poleti. Naprotiv, izgledala mi je kao raketa koja se tu spustila ko zna odakle puna zemljaka i vanzemljaka. Uglavnom, ovaj užički hotel sa tri zvezdice nikada se svojim izgledom nije uklopio u panoramu i pitominu Užica, iako je nosio ime prelepe planine Zlatibor, zato je dobio od Era ime koje mu više odgovara – „Sivonja“, kao reprezentativnom primerku arhitekture nazvane „brutalizam“.
Hotel je projektovala arh. Svetlana Kana Radović, rodom sa Cetinja. “Načitana, pismena, diskretna, akademik, ali bez trunke zavisti i predrasuda, aktivna u svim oblicima profesionalnog delovanja, sve do funkcija u savezima arhitekata svih nivoa i formi, urbanista koliko i graditelj, prisutna u svojim tamnim, naglašenim odećama, Kana je činila svet Crne Gore i njene kulture, arhitakture posebno, toliko modernim i toliko ukorenjenim u doline i brda, more i nebesa našega kraja i naše istorije. Ništa se više od jedne sjajne žene-arhitekte ne može tražiti.”, zapisao je Ranko Radović za “Vijesti” 2000. godine, samo nekoliko dana nakon njene smrti. Bilo kako bilo, Kanin projekat koji bi se možda uklopio u Cetinjski brutalni planinski ambijet, ali u užičku pitominu kotline Đetinje nije uspeo ma koliko su se Užičani odgovorni za arhitekturu grada trudili.
To što je građeno u Užicu krajem 20. i početkom 21. veka, poslovni i javni objekti može se reći da pripadaju stilu savremena arhitektura, uglavnom su ispod šest etaža, od betona, veštačkog kamena, metalnih supstruktura, stakla i termofasada. Izdvojiću: Poslovno-tržni centar „Autobuska stanica“ 1992. arhitekte Martinovića, Markovića, Lazića. Godine 1996. građena je zgrada „Domus“ arhitekte Živančevića. Zgrada „Koning“ je rađena 2001, arhitekte Novaković i građ. inž. Pešić. Tržni centar „Pariz“ je rađen 2006. po projektu arhitekte Timotijevića. Sledeće godine 2007. je završena Medicinska škola arhitekte Mitrovića. Godine 2007. izgrađena je zgrada „Tekstil“ u Krčagovu, koja se izdvojila estetikom i inventivnošću arhitekata Snežane Vesić i Vladimira Milankovića, koji su dobili nagradu Inžinjerske komore Srbije i lista „Večernje novosti“.
Poslednjih godina povremeno možemo da izađemo na Vidikovac na Zabučju, gde je postavljen i durbin tako da delove panprame Užica možemo uveličati 20 puta i veoma dobro videti kako se panorama Užica stalno menja.
Godine 2011. Gradski stadion je rekonstruisan i dograđen. Sledeće godine, 2012, završen je prvi deo „Boneks“ poslovno – stambene zgrade, arhitekte Jovanovića u Omladinskoj 28.
Ponos današnjeg Užica je prostranstvo Trga partizana, zelenilo Malog parka, skladni kompleks Trga Svetog Save, na kome je pedantno uklopljeno nekoliko škola, tu je muzejsko zdanje Jokanovića kuća, Gradska galerija, Gradski kulturni centar, crkva, česma, veliki mural sportsko igralište ovom delu Užica daju epitet kulturno-obrazovnog-duhovnog dela grada. Zatim je tu odmor za oči koji nudi Plaža, uređeno korito Đetinje. To današnje Užičane čine ponosnim na centar svog grada, a mnoge goste ljubomornim.
Ipak, tu urbanističku današnju gradsku idilu koju su Užičani gradili decenijama uz povelike urbanističke greške, kvare nekad lepe kuće nagrižene zubom vremena. Razlog za to je nebriga i halapljivost nekih za zaradom, koja se oslikava oronulim fasadama, polupanim pločnicima, neiskorišćenim površinama, građevinama koje se ne uklapaju u ambijent…
