Užički fizikus, što znači lekar koga postavlja državna vlast za nadzornog lekara u gradu, srezu, ili okrugu, bio je u Užicu na prelazu iz 19. u 20. vek, dr. Aleksa Stojković. Godine 1901. užički fizikus je objavio knjigu u kojoj, između ostalog, piše:
„Varoš Užice leži na levoj obali Đetinje, najlepše planinske reke u Srbiji, bistre kao kristal i veoma brze, u koju se uliva nekoliko brdskih potoka: Carinski, Uremovački, Koštički i Gluvaćki, koji su dosta dobro ukopani, i, spirajući varoš uramljenu između okolnih brda, čine je zdravom i čistom“.
Pomenute potoke pamtimo i danas, posle jakih kiša, kad nanesu mulj na ulice, jer cevi i kanali koji su ih ukrotili ne mogu da prime svu vodu. Ukroćena je na žalost, i pomenuta planinska lepotica, Nekada bistra, čista i bogata ribom. Prednjačio je klen, krkuša, vretenac, plovka, a u gornjem toku i pastrmka potočara. Stari Užičani su mi nekad pričali da je skobalj iz Morave dolazio da se mresti u Međaju.
Danas Đetinja koja teče kroz grad je bez svojih prirodnih obala, virova, sprudova, brzaka i vrbaka… Iako ima lepo uređeno šetalište pored keja, liči na kanal u koji su uključeni gradska kanalizacija i otpadne vode iz industrijskih pogona i sl. Ne samo Đetinja, mnoge reke, obuzdane u zidanim koritima, ostale su bez duše i života u svojim tokovima. Đetinja se još brani prisustvom ribe, divljim patkama i ponekim parom vidri kroz sam tok, koje su se pojavile kada je zaustavljen rad u Tkačnici.
Izgradnjom brane u Vrutcima nivo Đetinje se reguliše, pa za vreme velikih kiša ili u proleće, kad se sneg topi, njen nivo se retko menja i nije pretnja priobalju, sem u ekstremnim slučajevima. Nekada je, divlja i neobuzdana, plavila ulice 1.300 kaplara, Vukole Dabića, Omladinsku, Nebojšinu, a Velikom parku i Adi se moglo prići samo čamcem. Napuštajući Užice, ona se razlivala ravnicom Krčagova, praveći ade među vrelima. Tu u Dudovom zasadu, nadomak Vidića kuća, užički dečaci su igrali fudbal, a posle utakmice brali dudinje, pa onako umazani uskakali u bistre zelene virove Đetinje. Vraćajući se kući, obavezno su ispod stene kod mosta za Adu i Vrela lovili ribu „na ruke“, a u šipražju sa druge strane često nalazili pačija i guščija gnezda sa jajima.
Brana u Velikom parku pružala je posebna uživanja. Skokovi sa ustava, igra u „četvrtastom“, ribolov ispod ustava, plivanje u brani sve od Železničke stanice. U samoj brani je bilo krupnog klena, a posebno u gornjem delu ispod klanice, gde se bacao „cibok“ i otpaci posle klanja stoke. U koritu Đetinje, kroz grad, bilo je puno virova u kojima su se mladi Užičani već prvih dana maja kupali i lovili ribu. Jedan se nalazio ispod nekadašnje Kolnice, malo niže od porušenog Kasapčića mosta, pa uzvodno „kod panja“, Stojin vir, gde se ulivao Koštički potok, stvarajući veliki peščani sprud, gde je bilo baš lepo za sunčanje i uživanje u igrama na pesku.
Na mestu današnje plaže, Đetinja se račvala pa je jedan krak odlazio u jazove za pokretanje Dragove i Zrnjove vodenice, a drugi tekao pored Fikarovog zida. Između Jazova, a u Aćimovića imanju, bila su dva javna kupatila i mali ribnjak. Tu se za goste spremala sveža riba, a u hladovini vinove loze, uz preferans i hladnu šljivovicu, sačekivele prijatne letnje večeri. Sa druge strane kod Fikara, jedan dolap je izbacivao vodu i zalivao baštu u kojoj je gazda Fikar gajio najraznovrsnije povrće, za koje mnogi Užičani pre njega nisu čuli, a kamoli probali. Kako su mu komšijske kokoške ulazile u baštu, a njegove opomene nisu vredele, to je, na tanak svilen končić zrno kukuruza, a na drugi kraj privezao kartončić sa porukom: „Bila sam kod Fikara“. Tako je saznavao s koje strane dolaze i ko mu pravi štetu u bašti.
Na prostoru između reke i Jazova Nemci su 1943. izgradili lepu drvenu kuću u alpskom stilu, gde su provodili leto uživajući u čarima Đetinje. Dugo se tu nalazila, a zbog izgradnje plaže preneta je na drugo mesto, gde je ubrzo izgorela u, kako se pričalo, podmetnutom požaru.
Odmah ispod Starog grada i Jaza bila je Banjica, nazvana po toploj vodi. Za razliku od one u jazu, koja je zbog proticanja tunelom kroz brdo bila znatno hladnija. Idući uz reku posle nekoliko brzaka i virova, stizalo se na gornji jaz i malu branu, pa mirnim tokom kroz Turicu, sve do Velike brane. Tu je dubina bila preko 15 metara. Tu su oni stariji i odvažniji pred mlađima pokazivali svoju hrabrost. Tu je bio raj za ribolovce, za prave ribolovačke trofeje užičkih ribolovaca od kojih su najpoznatiji bili Vlade Njunja, Miko Alas, Mišo Pljesko, Tomac, Kiro, Slobo Aćimović, Ilija Rapavac, Pero Prđulj, Andrija Džaki, Grade Mangovac, Mire Šena, Aco Jare, Aco Jokić, Radoš Stanković, Feđa, Mišo i Slobo Zec., Žarko Lazić, Vlade Šljigo i mnogi drugi, kako oni iz starije garde, tako i mlađe generacije. Kasnije su jezera Kokin brod, Perućac, Međuvršje i Vrutci preuzeli primat, pa je Velika brana otišla u drugi plan.
Kad se prođe velika brana dolazilo se do Peskare, gde je Đetinja nanosila velike količine peska, a rabadžije ga kolima i volujskim zapregama, posle mukotrpnog vađenja i prosejavanja, dovozile u Užice i na druga gradilišta.
Idući prugom, posle nekoliko kilometara i šest tunela, onaj „krivi“ i „crveni“, stizalo se na Rajske otoke. Dragan Šmakić, koji im je dao ime, izabrao je pravo ime za ovaj deo toka Đetinje, jer se ona tu, posle nekoliko brzaka, odmarala u dva-tri prostrana i duboka vira vir. Lepota prirode, duboka i bistra voda, obilje krupne ribe, mamili su, pa je najveći deo leta užički mlad svet provodio tu, na Rajskim otocima, ostajući od od jutra do mraka, a često se vraćala izranavljenih nogu, jer je trebalo po mraku proći tolike tunele, „nabadajući“ pragove i gazeći po šoderu.
Đetinja je u gornjem toku sačuvala lepotu, iako je trasa pruge Beograd – Bar narušila mnogo toga. Ali, zbog teške pristupačnosti, ovaj deo reke je ostao sačuvan.
Trasa kojom je išao „Ćira“ je sačuvana, preuređena u šetalište, omogućila je i osobama sa posebnim potrebanma da vide ovu posebnu lepotu predivnih i nekad zaboravljenih predela. Starijim Užičanima ponovo oživela uspomene na nekadašnje lepo detinjstvo, dečaštvo i mladost, kakve je nekada imala većina Užičana.
A Đetinja, nekadašnja reka lepotica, ponovo posle nekoliko godina utoljuje žeđ Užičana i čeka da joj vrate njenu čistoću i bistrinu izgradnjom fabrike za otpadne vode, „da teče sve do ušća tog, ta reka, bez povratka svog“.
