Велике силе на конференцији у Кандиџи предходне 1862. доносе одлуку да се турско становништво исели из Србије и да се поруше утврђења Ужице и Соко. У Ужицу избијају нереди између српског и муслиманског становништва, исте године кад избија велики пожар. Ужичка тврђава је напуштена, топови окренути према вароши су онеспособљени. Почетком 1863, на самом крају зиме, у Србију је стигла комисија „гарантних сила“ да спроведу одлуку из Кандиџе. Тако Ужице стиже енглески комесар мајор Гордон, турски пуковник Мехмед Али-бег и руски комесар генерал Тидебел, а са српске стране мајор Ранко Алимпић. Дочекао их је окружни начелник Павле Ђелмаш.
Чланови комисије су требали да прегледају резултате после минирања утврђења. Ужичка тврђава је са спољним утврђењима потпуно разорена и онеспособљена као војни објекат. Комисија је у потпуности била задовољна. Њено обрушавање се наставило и касније. Подлокана водом Ђетиње, 1910. обрушила се и водена кула која је била атракција у утврђењу.
Године 2017. ужичко градско руковотство наставља акцију коју је започета још 1973. године. Завод за заштиту споменика културе радио је конзервацију до 80-их година. Изводи се наставак и ревизија некадашњих радова, а успут настављају на осмишљавању додатних туристичких садржаја са Кустурицом, са академиком, архитектом Браниславом Митровићем.
Радови су подељени у три фазе. Прва је била конзервација горњег дела града. У другој треба да се уради улазак на Стари град и обаве радови на средњем делу града, а у трећој фази биће реновирана Водена кула. Ужичани желе да се изгради Стари град, жичара до видиковца на Забучју и уради реплика Касапчића моста и поново уведе Ужице у друштво јачих туристичкиг градова у Србији.
