Највећи светски победник, човек који је осветлио планету Никола Тесла, рекао је:
“Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дело једног Србина.”
“Ја сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу српства у свету.”
Ужички понос Теслина централа “под Градом” на Илиндан 1900. је завршена. Био је то празник за Ужичане и почетак једног новог доба, које ће бити обележено благостањем свеопштом применом електричне енергије.
Произвођач целе опреме за хидроцентралу је немачка фирма “Сименс и Хаске”. Трака која покреће турбине и генераторе направљена је од камиље коже, па се претпоставља да је, између осталог, и то једна од тајни издржљивости ових турбина, које су исправне и дан данас. Оно што је необично је то да је ова страна фирма на производима, које је послала у Србију, своје име написала ћириличним писмом. Оно што је незамисливо у 21. веку – да једна страна фирма напише своје име ћирилицом, десило се те 1899. године. А како је до тога дошло, нико не зна.
Транспорт опреме био веома захтеван подухват. Опрема је возом допремљена до Крагујевца, а од Крагујевца је, због лоших путева, калдрме и непостојања пруге, транспортована уз помоћ рабаџија и неколико кола, која су вукли волови, које је конструисао сајџија Риста Тешић. Колико је сам подухват био захтеван, показује и чињеница да опрема која је стигла у јесен 1899. године, у Ужице је стигла тек на пролеће 1900. године.
Хидроцентрала је била у употреби све до 1973. године, када је почела да се гради пруга Београд-Бар. Ова пруга је прошла одмах изнад хидроцентрале и приликом тих радова јаз који доводи воду до града је затрпан, па је постао нефункционалан. Касније је та брана оспособљена, али никада није више није имала функцију као и раније, пре свега јер је изграђена модернија хидроцентрала, која је могла да подржи све капацитете које је град захтевао.Тако да значај ове хидроцентрале постаје више туристички.
Ипак, по потреби, она се “враћа у живот” у зимским месецима, када због топљења снега и обилних киша водостај Ђетиње постаје већи, па се старе Сименсове машине покрену како би допринеле производњи струје. Иако стари више од једног века, ови генератори су у стању да обезбеде целокупну јавну расвету у Ужицу.
Истовремено, ту је сада Музеј технике, који је, права атракција за стране туристе. Због чињенице да је хидроцентрала подигнута по Теслиним принципима, велики број странаца долази да посети овај музеј. Међутим, оно што је тужно, с обзиром да Музеј технике нема класично радно време, већ се посете организују у договору са Народним музејом у Ужицу, велики број Ужичана није обавештен да овај споменик културе може практично да посети кад год жели.
