Светислав, није баш обично име, данас га носе необични, па и несвакидашњи људи. Често су талентовани за уметност. То име није нимало комунистичко, па су га после рата у Србији давали деци оне породице на које су се током рата комунисти огрешили. То име је славило и подсећало на крсну славу, на деду јунака који се у првом рату борио за краља и отаџбину. Када је Добрила родила сина, добио је име по њеном деди Светиславу Вејзовићу.
Тог мог Светислава сам упознао у првом разреду ужичке гиманзије, на самом почетку седамдесетих. Био је спортиста, рукометаш, резервни голман у локалном рукометном клубу. Тако је и изгледао као рукометаш, широких рамена, уских кукова у тамно зеланкастом ситно плетеном џемперу без крагне, увек је био у уским фармеркама, лепог али некако профињеног лица, уоквиреног уредном фризуром. Личио је на на неког студента колеџа, које смо виђали на биоскопском платну, јунака у америчком филму. Тада када смо се упознали, имао је благородан надимак који му је због његове неискварености и доброте стајао као прилепљен: “Лале”. Нешто касније, када смо га онако на рокенрол начин “покварили”, добио је још један надимак “Бас”, по презимену које је носио.
Лале Бас је лутао, више га није привлачио рукомет, али су почеле да га привлаче кошаркашице, нарочито талентована Мира Максимовић, касније репрезентавтивка. Онда је хтео да буде капетан брода. Као дете је научио од комшија цигански, јер је становао са мајком одмах до циганских кућа, па је хтео да постане цигански Вук Караџић, “да им измислим непостојећу азбуку”. А онда изненада, током једног кишног лета 1971, почео је да учи да свира гитару и да пише кратке приче. У тој првој причи киша је добовала по крововима старог адаптираног ужичког позоришта, где је Лале становао са мајком Добрилом и добрим човеком чика Шиљом, мајстором сцене ужичког позоришта, док је кошаркшица Мира промицала према “Соколани” на тренинг… Био је природно талентован за језике, оне који су га интересовали. За кратко време је разумео и убрзо са на њима споразумевао.
Једнога дана ме је позвао да проведемо неколико дана у Бајиној Башти да упознам његову омиљену тетку Јелу и пријатеље, тамо где се родио и провео рано детињство. Стигли смо пред једну од највећих старинских зграда у самом центру Бајине Баште. У приземљу је била импозантна кафанска сала, слична ужичкој кафани “Париз”, а више улазних врата је писло: “Европа”. Када смо ушли и сели за сто, Бас ми је наручио пиће и рекао:
– “Ова зграда и још много тога пре рата била је власништво најбогатијег и нацењенијег човека у Башти, чувеног Светислава Вејзовића, мога прадеде.”
Касније сам од Светиславове тетке Јеле чуо ову необичну причу, баш ту на спрату у једној господској, помало соцрелистичком немаштином, окрњеној трпезарији, где се диван стилски европски намештај и кристал мешао са употрбљивим, простим комадима намештаја и разним посуђем, које су израђивали после рата стиснути немаштином самоуки сељаци из околине Бајне Баште. Овако сам запамтио тетка Јелину причу.:
„Мој отац Светислав Вејзовић је био велики газда, био је традиционалан, патријахалан и душеван човек. Једног дана у другој половини тридесетих година пред Други светски рат у Башти су се појавили путујући глумци, онако чергаски у дилижанса колима, па право пред Хотел Европу. Тамо у њеној кафани су се годинама одржавале позоришне преставе путујућих трупа. У табору глумаца била је и мала болесна девојчица, сироче. Вејзовићи су видели да ако она остене у том табору и ако тако сви буду бринули о њој, неће доживети ни пролеће следеће године. Тако је мала Добрила остала као усвојена кћер у кући Вејзовића.
Добрила је добила шансу да постане добра вила. Постала је радост Вејзовића, васпитавана и образована као права српска госпођица, постала је више Везовићка него би то била да је заиста Свтиславова унука, кћи Влајка Вејзовића – омиљена тетка. Када се рат завршио, када су комунисти дошли и прво су стрељали свог непријатеља Светислава Везовића, зато што је “помагао окупатору”, “помагао” као и хиљаде осталих које су стрељали, јер су били умни или богати али и противници револуције.
Син Влајко је пребегао тамо где је био краљ Петар, у Енглеску. Старој Вејзовићки и кћери, која ће постати “омиљена тетка”, и малој Добрили остао је нужни смештај, та трпезарија са кухњињицом и две минијатурне собе, све остало је било национализаовано. Али, морало се живети, живот је текао даље.
Почетком педесетих година, када се Добрила задевојчила, у Бајној Башти се појавио млади господствени шумарски инжињер. Био је у души боем и волео је све што боеми воле. Био је баш онакав који је могао да украде срце младој девојци. Такав који даје краткотрајну срећу и дуготрајну тугу. Видео ју је неколико пута ту у кафани Европа и она је убрзо постала његова жена. Његова боемска природа није му дала ту могућност да тих година постане породичан човек. Једоставно је отишао на нови теренски посао, оставивши Добрилу и сина са именом Вејзовића – Светислава.
Добрила, васпитана да буде борац, постала је медицинска сестра. Сада је сем имена имала и професију, идеалну за добру вилу, само је још остало да то постане. Преселила се у Ужице и запослила у ужичкој болници. Касније је упознала човека који ју је заволео и поштовао, и тако је мали Светислав добио очуха. Он је радио у ужичком позоришту, па је се Добрила са њом и Светислав на неки начин вратила поново позоришту. Добрила је свима помагала вредна и неуморна. Лаловим пријатељима “тетка Доца” је постајала као друга мајка, тако нам је тетка Добрила постала “добра вила”.
Упозно сам је тада када сам се зближио са Светиславом, били смо нераздвојни неколико година. Због њега и добре виле тетка Добриле сам заволео мачке и од њих добио свог првог мачорчића Цалета. Светислав или Лале Бас се заитересовао за панк, или боље рећи Нови талас, и постао певач локалне групе “Панк Флојд”. На другој страни његове кратке приче објављују озбиљни листови. Убрзо се за њега чује у југословенским новоталасним круговима. Постаје познат и по томе што отворено у Нину пише о тадашњим властодршцима. Што и јавно у кафанама, више пијан, него трезан, прозива комунистичке полтроне. Објављује своју прву књигу “Фама о бициклистима”. Постаје познат и цењен писац, али познат и по свом боемлуку, крв није вода. Када му је једну од књига објавила Просвета, као и обично, однео је омиљеној тетки у Бајну Башту а она му је рекла: – Бога ми Лале, сад кад ти је књигу објавила “Просвета” постао си озбиљан писац. И као и обично, иако је имао, дала му нешто пара “да се проведе са друговима”.
Светислав, када се уз то име дода необично презиме оца, оног шумарског инжињера са Таре, који се иначе презивао Басара, ова прича и онима неначитанима, постаје много јаснија. Да, реч је о Светиславу Басари о коме данас и у Политикином Забавнику пише:
“Светислав Басара (1953, Бајина Башта), наш познати приповедач, романсијер, колумниста и дипломата. Пажњу критике и читалачке публике привукао је романом “Фама о бизиклистима” – “повест тренутка који није постојао”. “Пекинг бy нигхт”, “Уклета земља”, “Дневник Марте Коен” и, најновији,, “Почетак буне против дахија”. Поред бројних књижевних признања, за роман “Успон и пад Паркинсонове болести”, добио је Нин–ову награду за најбољи роман објављен 2008. године. Живи у Београду.”
О мом нераздвојном другу из младости. Иако је данас јавна личност, која се пита, када га видим и чујем на ТВ или прочитам неки интервију са њим увек, препознам и оног мог искреног и мудрог Лала Баса. Сетим се времена на самом почетку седамдесетих годинам када смо се тако искрено дружили и усредили се и незнајући ка писању и уметности.
