Како је у Ужице стигао џез? (други део)

1617

После рата владала је специфична ситуација јер је већ било завршено доба тангоа и валцера. И даље су у ужичким кафанама свирали Воја Николић хармоникаш, Петко хармоникаш, Влајко виолиниста. Сви они су и даље свирали забавну музику. Они нису свирали џез из разлога који објашњава једна теорија да се џез носи или не носи у себи. Он се не може научити, може се само карикирано свирати, може се кичерајски изводити, али прави закрвљављени џез, какав је Луис Амстронг свирао, мора се носити у себи. Једна група момака из Ужица, којој је и Жарко припадао, у себи је носила тај флуид. Слушали су ноћу стране радио станице и увидели да постоје други ритмови осим тангоа и валцера.

Млади Жарко Петровић је у прво време кратак период свирао гитару, највише романсе. Тражио је више од музике, па је прешао да свира клавир. Клавир није имао кући, па је одлазио у КУД „Алекса Дејовић“. И у тадашњој разгласној станици био је један стари концертни клавир, па је уз помоћ једног музичара, који је дошао у Ужице из Смедерева, Лула Јовановића брзо учио… Тај Луле је био невероватно музички даровит, свирао је већину иструмената клавир, саксофон, хавајску гитару и остале жичане иструмете. Жарко је брзо напредовао, Лулетово знање преносио на школске другове, тако да је направио оркестар од седам чланова који је водио. Касније је свирао џез трубу:

„Кад су ми се једном сви укућани размилели по бањама и селима узео сам трубу и затворио се у подрум наше породичне куће у Југ Богдановој. Ту сам дувао сатима, користио сам једну стару џез трубу коју сам купио у Београду, чак сам нашао и један денфер италијанске производње, то је онај пригушивач за трубу.“

Млади Жарко Петровић
Млади Жарко Петровић

У то време у Југославији, првенствено источном делу Југославије, били су популарни шлагер и са џез нијансом, као што је Темпико, Идемо у мексико, Шепртља, а Жарко је ноћу то скидао са радија, слушајући радио станицу Тесалонки. То је било једино извориште нота и мелодија у то време у Ужицу. Након тога је отишао у Београд и у једној старој музичкој кући је пронашао старе немачке шлагере, који су били делимично џезирани… Једног дана је у Радио Београду нашао шефа оркестра Радио Београда, тромблонисту Младена Гутешу, који се веома зачудио што се Жарко бави џезом, а долази из Титовог Ужица, који је важио тада за град у коме владају ортодоксни политички ставови. Сматрало се да у Ужицу не може да се пише и свира ништа западно, модерно. Кад је Жарко одсвирао Гутеши једну композицију на клавиру, овај је био веома изненађен да у једном таквом Ужицу постоји тако млад човек, који тако добро свира и познаје џез. Он је Жарку много помогао, објаснио неке ствари, спаковао му једно коферче са нотама, да би по његовом повратку у Ужице избило опште славље међу његовим другарима музичарима. Почели су да свирају, око Жарка се окупили гитариста, саксофониста, бубњар. Обрадовали су се тим нотама као да су добили на лутрији…

„Ја сам то мало аранжирао, колико сам знао и умео, направили смо један велики оркестар, коме сам баш ја кумовао и дао име Караван из два разлога. Први разлог је био тај што смо одлазећи да свирамо на игранке у Соколану или у салу Гимназије ишли у каравану. Ја сам са трубом ишао напред, лепо обучен и правио сам се важан. Намерно смо полазили у време кад је кретао корзо да би нас виделе девојке. Ишли би смо тако поређани у колону, тако да би бубњар ишао на крају и све је то подсећало на један караван. Други разлог је у томе што сам пронашао ноте бугарског композитора Јосива Цанкова, великог мајстора и творца европске кариоке. Њега су чак и јужноамериканци снимили како компонује јужноамеричке мелодије. Имао је једну композицију Бели караван, а Дјук Елингтон је имао композицију Караван. Ја сам обожавао обе композиције и зато сам дао име оркестру Караван. Крштење смо прославили у Сали КУД „Алекса Дејовић“.“

Жарко ми је причао како је оркестар Караван имао неке своје специфичности, приликом свирања нису превише импровизовали и користили варијације. Ипак, у односу на оне који су пре њих забављали Ужичане, отишли су далеко напред. Жарко у Ужицу није имао од кога да научи како се свира џез, осим од поменутог Лулета, а њега је веома брзо превазишао. Савременици су се сећали да је веома брзо напредовао, тако да је почео да компонује. Имао је ноте џез композиција и често су их од њега тражили музичари војног оркестра, који нису смели да их имају у свом званичном репертоару. Али дешавало се да кад им капелник није ту на пробама одсвирају више џез копозиција, које су се тада сматрале као декадентне, прозападно орјентисане и биле на листи непожељних мелодија.

„Тада све није ишло тако лако. Ми рецимо нисмо имали ни своје иструменте, мењали смо их и позајмљивали. Тек касније сам дошао до свог клавира. Једно време смо се некако били повукли, јер су нам замерили што свирамо џез, говорећи да је то реакционарна и опозициона музика, западна, проамеричка, капиталистичка итд. Међутим, били смо упорни и наставили смо, тако да смо почели и да се облачимо мало модерније него остали, рецимо сви носили кравате и сакое из комисиона. Користили смо и нешто пригушеније светло што је некима и засметало. Дешавало се да ми ђаци након ноћних концерата долазимо уморни на наставу. Имали смо нове идеје, у Соколани је Миша Стефановић обавио рефлекторе платном и хартијама у боји што је било важно ради укупног доживљаја атмосфере, јер би смо ми у том моменту свирали Темпико, чиме би се добила једна атмосфера Европе и Америке. Било је ту и проблема. Дешавало се да нам забране игранке.“

Жарко Петровић је 1951. отишао је из Ужица, често је долазио и сваки пут би био све познатији и цењенији, али оркестар Караван се његововим одласком врло кратко одржао, да би се касније и сасвим распао, јер су неки чланови оркестра, као Дуле Јермић и Момчило Пишчевић, такође отишли, а бубњар Мишо Поповић је остао у Ужицу и покушао да окупи музичаре и одржи оркестар, али није упео. Последње године њиховог заједничког деловања су свирали у Соколани и било их је у оркестру дванаест. У Београду је постојао оркестар „Динамо“, који је свирао свинг, коме се Жарко придружио као клавириста, да би касније имао свој оркестар у београдском аеро клубу… Касније знамо шта се даље збило. Наш Ужичанин Жарко Петровић је постао један од најпознатијих југословенских композитора, који је припадао романтичарима. Написао је десетак књига, објавио велики број плоча са „Песмама које вечно живе“, његовом заслугом.

Ужичко Удружење љубитеља џеза је настало 1993. године, организованим окупљањем Ужичана поштоваоца и слушалаца џеза. Та ‘93 била је једна од гадних година инфлације, пада стандарда, кризе морала , уопште пада мерила људских вредности, чије последице се осећају и на крају друге деценије 21. века.

Лого ужичког удружења љубитеља џеза
Лого ужичког удружења љубитеља џеза

Деведесете ће остати упамћене као веома тешко време за живот, посебно тешко за култур сцену, уметност и уметничко стварање. Ипак то није спречило групу Ужичана да оснују своје Удружење љубитеља џеза, које су назвали „Jаzzere“, изаберу своје прве органе и да отпочну своје активности. За председника је изабран Радиша Селаковић, за потпредседника Мирослав Николић, а за секретара Зоран Мелентијевић. Удружење је окупљало двадесетак чланова и чинило је једну целину. Свим активностима су прилазили с ентузијазмом. Планирали су формирање џез групе и њиховог сталног наступа, добијање термина на локалном радију за џез емисију, рад на популаризацији џеза, као и проширење чластва удружења, као и идетификацију Удружења у културној понуди града. Најамбициознији подухват је био планирање организације ужичког Џез фестивала. Током година, осим џез фестивала, ужички џез етузијасти су испунили све што су планирали.

Током прве године постојања формиран је џез трио у саставу: Драган Виријевић – клавијатуре, Велибор Герзић – бас, Раде Марковић Фурда – бубњеви. Сваког уторка у седмици трио је имао живи наступ у тада веома популарном месту за изласке, лепо уређеном ресторану “Галерија”, који је био у сутерену Градске галерије Ужице, а средом се слушао џез са магнетофонских трака, програм коју је припремао и пуштао Радиша Селаковић. Улаз је био бесплатан, а кафе је уторком и средом примао преко стотину љубитеља џеза. Свирали су се џез стандарди, њих преко 120 у репертоару, у три блока, с тим да је у паузама живе свирке Селаковић емитовао музику одржавајући атмосферу и ниво софистицираног џез укуса. Џез емсија у трајању од 2 сата емитована је сваке недеље на Радио Луни, једној од неколико локалних радио станица које су тада постојале. Веома успешан водитељ је био Ненад Томовић Раће који је успоставио је контакт и са Рашом Петровићем, бившим џез трубачем, легендардним водитељем култне радио емисије на београдском Радију 202.

Ниво активности џез дружења се крајем 90-тих година и током 2000-тих значајно смањио, изгубио са мапе културних догађаја у граду, мада је удружење и даље постојало. Променом у законодавству Републике Србије, према удружењима грађана, Удружење љубитеља џеза Ужице се морало пререгистровати, што је и учињено 2013. године. То је значило поновно организовање, писање Статута, избор тела Удружења, отварање новог жиро рачуна… На оснивачкој скупштини 20.11.2013. године, за председника је поново изабран Радиша Селаковић, за секратара Ирена Вучковић, за председника УО Удружења Владимир Стојић, за заменика председника УО Мирослав Николић. Од 2014. године Удружење узима активно учешће у културном животу града Ужица кроз континуирану сарадњу са ГКЦ-ом и Туристичком организацијом Ужице.

Редовно се 30. априла обележава Светски дан џеза живом музичком манифестацијом у клубу ГКЦ-а. Организоване су две ликовне изложбе на тему џеза, неколико запажених џез концерата на различитим просторима. Постављени циљеви Удружења током 90-тих година прошлог века и данас су актуелни, при чему се као крајњи циљ издваја организација џез фестивала који би имао међународни карактер.

Може се рећи да је ово ужичко Удружење постало препознатљиво као гарант организовања и извођења висококвалитетног музичког перформанса, окупљајући у оквиру своје музичке секције најквалитетније музичаре у граду, који могу одговорити својим музичким умећем у областима џез музике.