Kako je u Užice stigao džez? (drugi deo)

147

Posle rata vladala je specifična situacija jer je već bilo završeno doba tangoa i valcera. I dalje su u užičkim kafanama svirali Voja Nikolić harmonikaš, Petko harmonikaš, Vlajko violinista. Svi oni su i dalje svirali zabavnu muziku. Oni nisu svirali džez iz razloga koji objašnjava jedna teorija da se džez nosi ili ne nosi u sebi. On se ne može naučiti, može se samo karikirano svirati, može se kičerajski izvoditi, ali pravi zakrvljavljeni džez, kakav je Luis Amstrong svirao, mora se nositi u sebi. Jedna grupa momaka iz Užica, kojoj je i Žarko pripadao, u sebi je nosila taj fluid. Slušali su noću strane radio stanice i uvideli da postoje drugi ritmovi osim tangoa i valcera.

Mladi Žarko Petrović je u prvo vreme kratak period svirao gitaru, najviše romanse. Tražio je više od muzike, pa je prešao da svira klavir. Klavir nije imao kući, pa je odlazio u KUD „Aleksa Dejović“. I u tadašnjoj razglasnoj stanici bio je jedan stari koncertni klavir, pa je uz pomoć jednog muzičara, koji je došao u Užice iz Smedereva, Lula Jovanovića brzo učio… Taj Lule je bio neverovatno muzički darovit, svirao je većinu istrumenata klavir, saksofon, havajsku gitaru i ostale žičane istrumete. Žarko je brzo napredovao, Luletovo znanje prenosio na školske drugove, tako da je napravio orkestar od sedam članova koji je vodio. Kasnije je svirao džez trubu:

„Kad su mi se jednom svi ukućani razmileli po banjama i selima uzeo sam trubu i zatvorio se u podrum naše porodične kuće u Jug Bogdanovoj. Tu sam duvao satima, koristio sam jednu staru džez trubu koju sam kupio u Beogradu, čak sam našao i jedan denfer italijanske proizvodnje, to je onaj prigušivač za trubu.“

Mladi Žarko Petrović
Mladi Žarko Petrović

U to vreme u Jugoslaviji, prvenstveno istočnom delu Jugoslavije, bili su popularni šlager i sa džez nijansom, kao što je Tempiko, Idemo u meksiko, Šeprtlja, a Žarko je noću to skidao sa radija, slušajući radio stanicu Tesalonki. To je bilo jedino izvorište nota i melodija u to vreme u Užicu. Nakon toga je otišao u Beograd i u jednoj staroj muzičkoj kući je pronašao stare nemačke šlagere, koji su bili delimično džezirani… Jednog dana je u Radio Beogradu našao šefa orkestra Radio Beograda, tromblonistu Mladena Gutešu, koji se veoma začudio što se Žarko bavi džezom, a dolazi iz Titovog Užica, koji je važio tada za grad u kome vladaju ortodoksni politički stavovi. Smatralo se da u Užicu ne može da se piše i svira ništa zapadno, moderno. Kad je Žarko odsvirao Guteši jednu kompoziciju na klaviru, ovaj je bio veoma iznenađen da u jednom takvom Užicu postoji tako mlad čovek, koji tako dobro svira i poznaje džez. On je Žarku mnogo pomogao, objasnio neke stvari, spakovao mu jedno koferče sa notama, da bi po njegovom povratku u Užice izbilo opšte slavlje među njegovim drugarima muzičarima. Počeli su da sviraju, oko Žarka se okupili gitarista, saksofonista, bubnjar. Obradovali su se tim notama kao da su dobili na lutriji…

„Ja sam to malo aranžirao, koliko sam znao i umeo, napravili smo jedan veliki orkestar, kome sam baš ja kumovao i dao ime Karavan iz dva razloga. Prvi razlog je bio taj što smo odlazeći da sviramo na igranke u Sokolanu ili u salu Gimnazije išli u karavanu. Ja sam sa trubom išao napred, lepo obučen i pravio sam se važan. Namerno smo polazili u vreme kad je kretao korzo da bi nas videle devojke. Išli bi smo tako poređani u kolonu, tako da bi bubnjar išao na kraju i sve je to podsećalo na jedan karavan. Drugi razlog je u tome što sam pronašao note bugarskog kompozitora Josiva Cankova, velikog majstora i tvorca evropske karioke. Njega su čak i južnoamerikanci snimili kako komponuje južnoameričke melodije. Imao je jednu kompoziciju Beli karavan, a Djuk Elington je imao kompoziciju Karavan. Ja sam obožavao obe kompozicije i zato sam dao ime orkestru Karavan. Krštenje smo proslavili u Sali KUD „Aleksa Dejović“.“

Žarko mi je pričao kako je orkestar Karavan imao neke svoje specifičnosti, prilikom sviranja nisu previše improvizovali i koristili varijacije. Ipak, u odnosu na one koji su pre njih zabavljali Užičane, otišli su daleko napred. Žarko u Užicu nije imao od koga da nauči kako se svira džez, osim od pomenutog Luleta, a njega je veoma brzo prevazišao. Savremenici su se sećali da je veoma brzo napredovao, tako da je počeo da komponuje. Imao je note džez kompozicija i često su ih od njega tražili muzičari vojnog orkestra, koji nisu smeli da ih imaju u svom zvaničnom repertoaru. Ali dešavalo se da kad im kapelnik nije tu na probama odsviraju više džez kopozicija, koje su se tada smatrale kao dekadentne, prozapadno orjentisane i bile na listi nepoželjnih melodija.

„Tada sve nije išlo tako lako. Mi recimo nismo imali ni svoje istrumente, menjali smo ih i pozajmljivali. Tek kasnije sam došao do svog klavira. Jedno vreme smo se nekako bili povukli, jer su nam zamerili što sviramo džez, govoreći da je to reakcionarna i opoziciona muzika, zapadna, proamerička, kapitalistička itd. Međutim, bili smo uporni i nastavili smo, tako da smo počeli i da se oblačimo malo modernije nego ostali, recimo svi nosili kravate i sakoe iz komisiona. Koristili smo i nešto prigušenije svetlo što je nekima i zasmetalo. Dešavalo se da mi đaci nakon noćnih koncerata dolazimo umorni na nastavu. Imali smo nove ideje, u Sokolani je Miša Stefanović obavio reflektore platnom i hartijama u boji što je bilo važno radi ukupnog doživljaja atmosfere, jer bi smo mi u tom momentu svirali Tempiko, čime bi se dobila jedna atmosfera Evrope i Amerike. Bilo je tu i problema. Dešavalo se da nam zabrane igranke.“

Žarko Petrović je 1951. otišao je iz Užica, često je dolazio i svaki put bi bio sve poznatiji i cenjeniji, ali orkestar Karavan se njegovovim odlaskom vrlo kratko održao, da bi se kasnije i sasvim raspao, jer su neki članovi orkestra, kao Dule Jermić i Momčilo Piščević, takođe otišli, a bubnjar Mišo Popović je ostao u Užicu i pokušao da okupi muzičare i održi orkestar, ali nije upeo. Poslednje godine njihovog zajedničkog delovanja su svirali u Sokolani i bilo ih je u orkestru dvanaest. U Beogradu je postojao orkestar „Dinamo“, koji je svirao sving, kome se Žarko pridružio kao klavirista, da bi kasnije imao svoj orkestar u beogradskom aero klubu… Kasnije znamo šta se dalje zbilo. Naš Užičanin Žarko Petrović je postao jedan od najpoznatijih jugoslovenskih kompozitora, koji je pripadao romantičarima. Napisao je desetak knjiga, objavio veliki broj ploča sa „Pesmama koje večno žive“, njegovom zaslugom.

Užičko Udruženje ljubitelja džeza je nastalo 1993. godine, organizovanim okupljanjem Užičana poštovaoca i slušalaca džeza. Ta ‘93 bila je jedna od gadnih godina inflacije, pada standarda, krize morala , uopšte pada merila ljudskih vrednosti, čije posledice se osećaju i na kraju druge decenije 21. veka.

Logo užičkog udruženja ljubitelja džeza
Logo užičkog udruženja ljubitelja džeza

Devedesete će ostati upamćene kao veoma teško vreme za život, posebno teško za kultur scenu, umetnost i umetničko stvaranje. Ipak to nije sprečilo grupu Užičana da osnuju svoje Udruženje ljubitelja džeza, koje su nazvali „Jazzere“, izaberu svoje prve organe i da otpočnu svoje aktivnosti. Za predsednika je izabran Radiša Selaković, za potpredsednika Miroslav Nikolić, a za sekretara Zoran Melentijević. Udruženje je okupljalo dvadesetak članova i činilo je jednu celinu. Svim aktivnostima su prilazili s entuzijazmom. Planirali su formiranje džez grupe i njihovog stalnog nastupa, dobijanje termina na lokalnom radiju za džez emisiju, rad na popularizaciji džeza, kao i proširenje člastva udruženja, kao i idetifikaciju Udruženja u kulturnoj ponudi grada. Najambiciozniji poduhvat je bio planiranje organizacije užičkog Džez festivala. Tokom godina, osim džez festivala, užički džez etuzijasti su ispunili sve što su planirali.

Tokom prve godine postojanja formiran je džez trio u sastavu: Dragan Virijević – klavijature, Velibor Gerzić – bas, Rade Marković Furda – bubnjevi. Svakog utorka u sedmici trio je imao živi nastup u tada veoma popularnom mestu za izlaske, lepo uređenom restoranu “Galerija”, koji je bio u suterenu Gradske galerije Užice, a sredom se slušao džez sa magnetofonskih traka, program koju je pripremao i puštao Radiša Selaković. Ulaz je bio besplatan, a kafe je utorkom i sredom primao preko stotinu ljubitelja džeza. Svirali su se džez standardi, njih preko 120 u repertoaru, u tri bloka, s tim da je u pauzama žive svirke Selaković emitovao muziku održavajući atmosferu i nivo sofisticiranog džez ukusa. Džez emsija u trajanju od 2 sata emitovana je svake nedelje na Radio Luni, jednoj od nekoliko lokalnih radio stanica koje su tada postojale. Veoma uspešan voditelj je bio Nenad Tomović Raće koji je uspostavio je kontakt i sa Rašom Petrovićem, bivšim džez trubačem, legendardnim voditeljem kultne radio emisije na beogradskom Radiju 202.

Nivo aktivnosti džez druženja se krajem 90-tih godina i tokom 2000-tih značajno smanjio, izgubio sa mape kulturnih događaja u gradu, mada je udruženje i dalje postojalo. Promenom u zakonodavstvu Republike Srbije, prema udruženjima građana, Udruženje ljubitelja džeza Užice se moralo preregistrovati, što je i učinjeno 2013. godine. To je značilo ponovno organizovanje, pisanje Statuta, izbor tela Udruženja, otvaranje novog žiro računa… Na osnivačkoj skupštini 20.11.2013. godine, za predsednika je ponovo izabran Radiša Selaković, za sekratara Irena Vučković, za predsednika UO Udruženja Vladimir Stojić, za zamenika predsednika UO Miroslav Nikolić. Od 2014. godine Udruženje uzima aktivno učešće u kulturnom životu grada Užica kroz kontinuiranu saradnju sa GKC-om i Turističkom organizacijom Užice.

Redovno se 30. aprila obeležava Svetski dan džeza živom muzičkom manifestacijom u klubu GKC-a. Organizovane su dve likovne izložbe na temu džeza, nekoliko zapaženih džez koncerata na različitim prostorima. Postavljeni ciljevi Udruženja tokom 90-tih godina prošlog veka i danas su aktuelni, pri čemu se kao krajnji cilj izdvaja organizacija džez festivala koji bi imao međunarodni karakter.

Može se reći da je ovo užičko Udruženje postalo prepoznatljivo kao garant organizovanja i izvođenja visokokvalitetnog muzičkog performansa, okupljajući u okviru svoje muzičke sekcije najkvalitetnije muzičare u gradu, koji mogu odgovoriti svojim muzičkim umećem u oblastima džez muzike.