Та традиција је започела када је установљен Међународни празник рада, симбол интернационале и солидарности радничке класе, којом се обележавају прве демонстрације радника у Чикагу 1886. године. Тада су у борби за осмочасовно радно време, заштиту деце-радника и жена у сукобу са полицијом демостранти имали доста погинулих.
Ужичани су први пут прославили Први мај 1897. године. Зборно место је била кафана Миладина Радовића, где се окупило 60 радника из Радничког друштва. Носили су црвену заставу, отпевали радничку химну, кренули кроз Ужице преко Доварја ка Ади. Ту су прославили, играло се радничко коло, певало се, музика је непрестано свирала Радничку химну, на трави је послужен ручак. Учесници ове прве ужичке радничке прославе касније су се преселили на Ливадак и ту славили до касно у ноћ уз логорску ватру.
Временом се прави смисао обележавања Првог маја сасвим заборавио, губећи првобитну идеју и сврху, претварајући се у државни празник са пратећим манифестацијама, уранцима, парадама на којима су слављене радне победе и величана одбрамбена моћ армије, уз обавезно додељивање разних одличја за постигнуте успехе да би се данас изгубило пуно тога, а Први мај празновао као дан продуженог викенда. Тај некада слављени празник рада за многе, који су на принудним одсуствима, је као и сваки други нерадни дан, а о радним победама непристојно је и говорити.
Уместо припрема за демонстрације како би се изборила већа права за раднике, у земљама социјализма, где је према усађеном схватању радничка класа на власти и има сва права, углавном су вршене припреме за прославу. Данима су у радним колективима и другим местима прављене макете које су сиболизовале успехе и радне победе, у школама наставници и професори фискултурници припремали су омладину и пионире за слетске вежбе , Армија војне параде, земљорадници приказивали плодове земље и свога рада, а и најмања деца су учествовала како би се прославио празник рада.
У Ужицу је послератна првомајска прослава почињала тако што су уочи самог празника паљене првомајске ватре на свим брдима која су окруживала Ужице. Залазак сунца увече уочи првог маја био је знак друидима да на врху најближег брда пале велике ватре у част Бригит, келтске богиње ватре. До средњег века те ватре паљене су у сваком селу, јер се веровало да лече и доносе плодност, а у забаченим крајевима познатим по келтском наслеђу, овај обичај је преузиман кроз векове, па је тако стигао и до традиције прославе првомајског празника. У Ужицу су се екипе из разних делова града трудили да њихова ватра буде највећа, па су данима на велику гомилу довлачили старе ауто гуме, сечено шибље клека, грање и све што може да гори.
Доварјаши су за своју ватру користили старе венце, па чак и поломљене крстове са гробаља, па је пламен њихове ватре досезао највећу висину, али је био краткотрајан. Ватра на врху Старог града подсећала ме је на пробуђени вулкан, из чијег гротла куља пламен и дим. На Малом Забучју, који је на највишој висини у односу на околна брда, ватру су палили они са Златиборског пута и Куке. Ту је било доста сувог грања, оборених борових стабала, клеке, павите и шибља и то је уз старе гуме стварало огромне пламене језике, чије су варнице могле видети из самог града. Ватре су гореле и на Вујићевини, Татинцу, Пашиновцу и на Пори, на пропланцима изнад Коштице, а било је и оних мањих у самом Ужицу, где су се деца окупљала и играла. Сећам се кад се у предвечерје разгоре набројане ватре, кад је низак ваздушни притисак једва се дисало у граду.
Док су се млађи спремали за првомајске ватре, старији су се припремали за вечерњу бакљаду. Бакља се често представља као просветљење и нада. Тако Кип слободе, заправо значи “Слобода просветљује свет”, у својој руци држи бакљу која је подигнута. Када се бакље прекрсте означавају жалост, која се појављују на грчким и римским споменицима. Бакља усмерена на доле симболише смрт, а бакља која је подигнута симболизује живот, истину и регенеративну моћ пламена. Бакља је такође симбол који користе политичке странке, на пример радничке партије, па тако и комунисти. У Ужицу, првомајска поворка са бакљама, које су се правиле од мотки са причвршћеним запаљеним зубљама луча или конзерви са запаљеним натопљеним пуцвалом у нафту или уље, кретала се Главном улицом да би се завршила бацањем несагорелих бакљи са моста у Ђетињу.
Сутрашњи дан „Живео Први мај“ се жељно очекивао и већ са првим свитањем почињао је првомајски уранак. Синдикални активисти су постављали импровизоване клупе и столове од дасака, прекривене шареним столњацима из радничких мензи или чешће застрте само пакпапиром. Уз велике количине хране и пића довожене камионима, прослава је могла да почне. У прво време, негде до шездесетих година, сви ови организовани уранци одржавани су у Ади где се под столетне крошње дудова и липа могло склонити од кише и сунца. Било је ту музике па су се народна, козарачка кола и коловође цео дан смењивали.
У Ужицу су остајали они који су олекивали уличне трке. Биле су најпре бисиклистичке са контрашима на којима су најчешће побеђивали Шмака и Миливоја, а затим и трке мотора. Грмели „Гилери“, Циндати“, „Тријунфи“ и друге машине уз аплаузе присутне публике, која је посебно поздрављала храбре балансере на моторима са приколицам. Трке су биле кружне, Главном улицом до Музеја па према „Орјенту“ на Беглуку, кејом до школе „Андрије Ђуровоћ“ и тако неколико кругова. И због овог чланка биће незаборавни учесници трка Мисара, Чокара, Прљо, Раде Хејна, Вито Максимовић, Бине, Цветко Јокић људи за ужички незаборав који су се пели на победничка постоља и многи други које ћу помињати у неким другим приликама у неким другим ужичанственим причама. За то време био је то богат садржајан програм са много учесника, којима се радовало и који се жељно ишчекивао.
Тако се некада прослављао Први мај -Празник рада у Ужицу, коме су се многе генерације радовале, да би данас био скоро заборављен и престављао само сећање на некадашњу социјалистичку традицију у заједништву оне велике некадашње Југославије. На пролазност једне утопистичке идеологије и лажних илузија о доминатној улози радничке класе о њеној вечној моћи и снази.