Kako se Pepi Trešnja sećao sedamdesetih

89

“Krali smo voće kao deca. Krali smo i one stočne kukuruze i to smo pekli i jeli jer smo bili stoka i nismo znali za bolje”. Rade Čvarak

Klikeri I navijači
Klikeri I navijači

Sedamdesetih, i ranije roditelji nisu toliko naglašavali dečije zdravlje i sigurnost kao danas. Nije da im je bilo manje stalo, jednostavno nisu se osećajno brinuli zbog toga. Roditeljima su stvari bile manje ograničene, manje nadgledane i manje su opsesivno bili svesni bezbednosti. I bilo je sasvim u redu. Automobili su dolazili sa sigurnosnim pojasevima 70-ih, ali niko ih nije koristio, osim možda iz radoznalosti da vidi kako je to nositi ih. Tada bi morali da ih izvuku iz pukotine jastuka sedišta neželjene i ignorisane. Jedini „klik“ koji se čuo u automobilu 70-ih bio je upaljač, ako je neko imao Zip ili od nekih “partizanovih” brojnih upaljača da upali cigaretu. Naravno da nije bilo posebnih dečijih sedišta pa ni u automobilima kojima su gastrabajteri dolazili iz inostranstva.

Sećate se kako su dečija igrališta bila zabavna? Tu su deca iz šezdesetih imali dobru šansu da ih opeče vrući metalni tobogan ili da se povrede i prime tetanus. Mnogima su to postala sećanja koja su samnom razmenili. Zemlja nije bila presvučena mekom recikliranom gumom ili peskom kao na većini danas – bili su sa asvaltom ili šljunkom. Dečija igrališta danas činimo toliko sigurnim kao da hoćemo da zaustavimo razvoj dece. Ha ha ha dok se krv prolivala na igralištima sedamdesetih godina i događali potresi mozga, deca su bila u razvojno bogatom okruženju i imala su modrice i kraste da to dokažu.

Mali užički biciklisti iz sedamdetih
Mali užički biciklisti iz sedamdetih

Bez obzira da li su tadašnji klinci vozili bicikl, trotinet, rošule ili trumbelaj, jedno je bilo sigurno nisu imali kacigu ili nešto slično od zaštite. Bilo je slučajeva pokušaja od strane roditelja ali bi druga deca na tu decu gledala kao na sporednu nakazu. Tih godina je bilo u redu da svoju decu roditelji ostavljaju na duži period bez nadzora a bilo je slučaja u problematičnim brakovima da pustite da skitaraju bez ikakvog nadzora. Danas roditelji neće dozvoliti svojoj deci da izađu sami po poštu, a bilo kakva zabava sa prijateljima mora biti zakazana, pažljivo nadgledana određenoh datima. U letnjoj pauzi ili vikendom 1970-ih, roditelji bi decu dobro nahranili i rekli „Idi igraj se“, bile su to njihove jedine reči i satima su i deca i roditelji bili prepušteni sami sebi. Klinci nisu ni pokušavali da se vrate dok dok sunce ne bi zašlo, znajući da tako treba.

Većina Užičana sa kojima sam uz kafi i čaj razgovarao sakupljajući sećanja iz sedamdesetih godina je rođena je početkom šezdesetih godina 20. Veka. Ne znam zašto da li zbog slatkih trešanja ili zbog avanture većina je zapamtila događanja kada su išli “u trešnje”. I dan dana znaju gde je bila svaka najrodnija i najslađa trešnja koja ih je mamila najlepšim podovima. Nisu imali pojma za zdravstvene dobrobiti ovog prekrasnog voća idu u korak s njegovim oblikom i bojom. Da su atraktivne krupne mesnate trešnje neodoljive tamno crvene boje pune vitamina A, B1, B2, B3, B6, C i K te minerala kalija, kalcija, železa, bakra, mangana, magnezijuma, fosfora i cinka. I ne samo to, sadrže i prehrambena vlakna, celulozu, pektin, organske kiseline te nešto proteina…

Trešnje po Užicu su ih mamile svojom neodoljivom moći na to odlaženja “U trešnje” koje je većina sagovornika najviše i upamtila. Sada ću od pričica moih sagovornika ispričanih tokom vremena da sastavim jednu kratku pričicu gde ću sve sagovornike smestiti u jednog koji će nadam se uspeti da dočara čar detinjstva Užičana tokom sedamdesetih godina istekloga veka. Nazvaćemo ga Pepi Trešnja jer su tako zvali jednog od klinaca junaka toga vremena koji je pavši sa Petrovića trešnje slomio ruku.

Tobogan na Trgu
Tobogan na Trgu

Pepi Trešnja srknu kafu i povuče dim Vinston cigarete, sećanja počeše da naviru: – Bilo je to još vreme kad je Užice bilo puno cvetnih bašti a i voćki. Najdraže su nam bile trešnje, sećam se da je bašta nekadašnjeg kafića M gore u Kosovskoj ulici bila među trešnjama i višnjama gde sam i dobio ovaj voćni nadimak. Mobilnih telefona nije bilo, niko nije mogao da nas zove da se vratimo kući. Jeli smo voće koje smo “krali” tako što smo se peli na visoke komšijske trešnje ili ostale voćke. Padali smo, lomili se, izbijali zube i niko nikog nije tužakao. Ogrebotine i posekotine iz kojih “nije mnogo” curila krv, ignorisali smo, a sve zbog još igre. Znali smo: ako se takvi vratimo u kuću, roditelji nam taj dan neće dozvoliti više da izađemo napolje.

Imali smo baru pokraj škole tu pokraj Lipskog potoka i lovili žabe, a gore prema Borićima su bili voćnjaci pa smo se penjali po drveću i krali voće najviše u ostatcima nekadašnjeg Bračinkinog voćnjaka kako su ga zvali stariji Užičani. Detinjstvo nam je bilo vezano za razne aktivnosti: devojčice su išle u Dacinu baletsku školu, vježbale gimnastiku, igrali smo košarku, odbojku, fudbal. Stalno samo bili u akciji i sportu. Oni čiji su očevi bili ribolovci kao moj, znali su da pecamo. Nekad su se djeca puno više igrala… Nismo imali internet, mobilni, konzole, 160 kanala itd, ali imali smo drugare, Izlazili bismo napolje i nalazili ih. Nije bilo unapred dogovaranja. Sedeli smo po klupama, visili po drveću i onim šipkama na kojima su se tresli tepisi, sedeli na panjevima i ćaskali o svemu i svačemu najčešće u Velikom parku i okolnim šumarcima. Ako smo želeli nekog da pozovemo, išli smo na njegova vrata, kucali, zvonili ili jednostavno ulazili u kuće i izvlačili drugare napolje. Išli bi da se bućnemo u Đetinju tako što smo nekoga starijeg nečijeg brata ili sestru ubedili da nas prati.

Da se bućnu u Đetinju
Da se bućnu u Đetinju

Tokom letnjeg raspusta ujutru bismo izlazili napolje, a vraćali se kasno uveče. Više niko i ne može da se seti šta smo radili za to vreme, samo se ponešto pamti: besne kobile; preskakanje konopca; graničar ili između dvije vatre; care, care govedare; lastiš, lastiš, lastiš i naravno klikeri… Vozili smo jedan bicikl svi iz ulice. Naravno bio je to “bemiks” kojem je često spadao lanac, dok smo pokušavali umazanim prstima da ga vratimo na mjesto. U blizini nije bilo roditelja koji su sa strepnjom u glasu vikali “Uspori!”.

Jeli smo kolače, štrudle, sladolede, palačinke, ali niko od toga nije bio debeo, jer smo stalno trčali, skakali, žurili, peli se… Nekoliko nas je pilo vodu ili sok iz iste flaše, ali niko se nije razbolio od toga.

Svi su igrali fudbal, odbojku, ali skoro niko nije profesionalno trenirao sport. Oni koji nisu bili dobri u sportu, naučili su kako da se nose sa razočarenjem. Skoro da niko od nas nije imao “sve petice” u školi, ali malo ko je “padao” razred. Roditelji sa nama nisu učili ili pisali domaći. Očevi su mudro govorili: “Ako dobiješ jedinicu, sebi si je dobio” ili “I trojka je za đaka”, ili “Da si naučio, dobio bi peticu!”… Bili smo spremni za posljedice. Nije bilo nikog iza koga bismo se krili. Roditelji su uvijek bili na strani učitelja ili milicije. Ako zgriješiš, ispaštaš! Niko te nije štitio, to se znalo. Imali smo slobodu izbora, da učimo ako želimo, da idemo na fakultet ako želimo. Roditelji se nisu previše petljali u naše odluke.

Kada prvi sumrak padne, majke su nas zvale u kuće, ali mi ni tada nismo htjeli da se odreknemo jurnjave za svicima koje smo skupljali u staklene tegle dole pokraj Đetinje.