Генерацијама Ужичана је остао у сећању као углађен, увек дотеран човек господског изгледа, један од најуспешнијих ужичких трговаца. Својом појавом је оличавао најбоље врлине патријахалне трговачке ужичке културе, за кога је муштерија увек била у праву. У предратно време, када су и најближа села била далеко, за Косту су сви знали. Био је појам за трговачку доброту, поштење, поверење, а посебно добар квалитет робе коју је нудио. Његова трговачка текстилна радња сврставана је међу најбоље у Ужицу, имала је на стоваришту велики избор мушког и женског штофа, врхунског кројачког прибора, мушких шешира, чарапа, кравата, мушког и женског веша, завеса, стора, тепиха, свилених јоргана, као и прибора за јоргане, платна за удаваче и сву манифактурну и галантеријску робу.
Робу је набављао из свих ондашњих бановина предратне Југославије, највише из Београда. Поред поверилаца из Краљевине Југославије, фирма Косте Деспотовића имала је 19 поверилаца из иностранства: Велике Британије. Аустрије, Немачке, Француске и Чекословачке. Најзначајнији производи из ових земаља били су разноврсни штофови, различите врсте платна и галантеријских производа. Коста Деспотовић је додавао најмању трговачку маржу и тако минимално повећавао цену. У то време цене нису истицане на излозима трговачких радњи, нити у самој радњи, већ се роба продавала под одређеном марком која се морала састојати од 10 слова. Она је код Косте носила назив “добар успех”. Сви производи били су били маркирани са по два слова која су се налазила у називу радне марке, на пример “дб”, “дс” итд, са одговарајућом ценом. Од одређене цене могло се одступити 10 до 20% ниже. Муштерије су се погађале о висини цена. Ако би неко осим Косте и његових радника сазнао за радну марку радње, онда би је променили и узимали други назив. Тако конкуренција није могла да обара цене.
Коста Деспотовић је рођен у Заглавку 1909. године. Трговачки занат је изучио у Чачку, а своју приватну трговачку радњу отворио је после разортачења са Радованом Кузељевићем 1932. године. Радња му се налазила у приземној кући у реду близу некадашње куће Вукосављевића, у ондашњој улици Краља Александра 23. Касније је тај локал био преко пута Књижаре “Победа”, данас француске банке. Када је направљен блок “Златибор”, на том месту је отворена позната продавница “Кристал”. Тај део Ужица, идући од старог Хотела “Златибор” према Житном пијацу, подсећао је на неки орјентални базар са тим радњама различитих намена, које су биле као прилепљене једна уз другу. У унутрашњости Костине радње налазила се стаклена тезга и дрвени рафови са сортираном робом. Под је био дрвени а за осветљење је коришћено једно сијалично место.
“Манифактурна галантерија Косте Д. Деспотовића” у Ужицу је била позната по свом пажљивом односу према муштеријама. Овај врсни ужички трговац је заиста је поштовао свој слоган: “Ваше задовољство, мој успех”. Био је то заиста поштован Ужичанин. Костин живот је био испуњен ведрином, честим дружењем и шегама, по коме је Ужице тога времена било познато. Коста је био у души боем и велики пријатељ Симе Терзића, првог ужичког шаљивџије у времену између два рата, актера многих шега у којима је Коста учествовао заједно са Симом.
Коста се сећао старог ужичког трговца Уроша Пешића који је живео 104. године и често евоциро успомене о њему.
“Једном је Пешић набавио неке зубуне, али они, нађавола били тесни за ужичке прије и снаше, па продаја ишла лоше. У то време били неки новчићи, звани тантузи, али слични дукатима. Пешић се досети и стави по два- три таква новчића у џеп зубуна и обеси по један у радњи. Кад муштерија дође и узме да проба, па се почне мало врпољити: “Тесно газда!” “Пробај још!” И, пробајући тако, завуче руку у џеп, напипа новчић, кријући га “процени” и онда готово сваки се предомисли: “Е, овај ми је баш добар!”. Тако је сналажљиви Урош “удомио” све своје зубуне”.
„Једном није добро ишло Урошу, али ни његово шураку. Овај, да мало Уроша насикира, задужи свог шегрта да колица натоварена робом тера у круг испред Урошеве рање, која је била ту где је данас Хотел “Палас”, па онда горе према Цркви, Сланушком и опет доле до радње свога газде. И опет истим правцем. Урош је беснео у себи, чудећи се како то да његов конкурент има толико муштерија, чим читав дан допрема робу. Горео је на жеравици зависти, све док није послао момка да види о чему се ради. Тако је ова мала шала постала предмет приче у чаршији али и Урош је одахнуо кад је решио конкурецијски ребус”. Присећао се чика Коста почетком деведесетих година 20. века.
Коста Деспотовић је преминуо 1994. године. Бројни Ужичани су га испратили, како је и својим животом заслужио. Већина га је познавала, многе је својом робом оденуо, многима улепшао весеља, многима припремио удобне постеље. Набављао је робу и по специјалној поруџбини, некада на мало “да се не би десило да се чаршија униформише”, па и за оне што су хтели да имају сомот, порхет, фланел јали, батист или филц другачији него што га има комшиница или нека друга госпођа и госпођица. Набављао је робу, испуњавао жеље и остао у сећањима као најбољи ужички текстилни трговац свих времена.
