Нису у Ужицу, како је рекао писац Ускоковић, мачке спавале на средини сокака увек…
За пажљиве посматраче Ужице је одувек било једно велико позориште, у коме су се одигравале драме, комедије, повремено у ратовима и трагедије. О многим догађајима из ужичке прошлости могу се снимити играни филмови, а о некима су већ снимљени.
У овом животном позоришту тежило се да се оснује професионално позориште. Још 1859. године, Ужичани су имали “Театрално друштво”. У мају 1928. године, догодио се први озбиљан али безуспешан покушај да се оснује професионално позориште. Ипак, Ужичани су имали своје кафане у којима су се догађале све досетке, смицалице, по којима је тадашње Ужице било надалеко чувено. Ту у кафанама, где су се догађале многе животне, у прво време биоскопске преставе, гостовале су бројне професионалне “театралне групе”, па су Ужичани имали прилике да гледају “Коштану”, “Зону Замфирову“, „Хасанагиницу“ и многе друге.
Ипак је Ужице било град биоскопа. У старом Ужицу су чак била три. У то време Ужичани се не задовољавају са та три биоскопа – “Колосеум”, “Златибор”, “Тон биоскоп Луксор”, него оснивају клуб филмофила, који носи име тада славног руског глумца Ивана Можухина. У то време студент Јован Николић, из разлога спавања ужичких мачака на сред сокака, жељан сензације, покреће лист “Спорт и филм”. Сензације у “Спорт и филм” није било, али се осетила жеља младости да се сензације модерног света осете у малој вароши, а мачори пробуде.
Ипак, у Ужицу је био развијен позоришни аматеризам, које су осликавале групе “Абрашевић”, “Гаравац”, “Слобода”, чији репертоар испуњавају комади: “Девојачка клетва”, “Ђидо”, “Сеоски лола”, “Зулумћар”, “Два цванцика”, “Два наредника”. Било је ту и амбициознијих покушаја, позоришна група. Соколско друштво приказује комедију „Честитам“ Косте Трифковића, гимназијалци Кочићевог “Јазавца пред судом”.
У време осамдесетих, када је Ужице ту на Тргу имало добро професионално позориште и савремени биоскоп, појављује се млади Драгољуб Селаковић Селак, који је одрастао ту између некадашњег биоскопа “Луксор”, чија сала је послужила за прво професионално ужичко позориште, основано после рата, и новог Народног позоришта на Тргу. Млади Селак, велики љубитељ филма и позоришта, веома се заинтересовао за позориште. Од 1972. у сутерену зграде позоришта је постојао Омладински клуб, у коме се одвијао већи део омладинског културно – забавног живота. У њему је формирана КОТА ТУ, акроним од Клуба омладине – Театар аматера Титово Ужице, драмска аматерска група Клуба омладине, која је формирана 1984. године.
И Селак је био један од оних који су желели да се, у сада урбанизованом Ужицу, пробуде заспали мачори, па је у КОТИ ТУ режирао све преставе “Зид” 1984, “Чекалац” 1975, “Горки плодови правде” 1976, “Алиса у земљи чуда 1987. Следеће, 1988, група је приредила прву драматизацију приче Светислава Басаре, представу “Чудесни свет Агате Кристи”. Члан КОТЕ ТУ је био и дечачић Сергеј Трифуновић, где је остварио своје прве улоге. Ова ужичка позоришна група је више пута побеђивала на општинским и регионалним смотрама аматерских позоришта.
Неколико глумаца из ове драмске групе, Немања Ранковић, Горан Шмакић, Светислав Јелисавчић и Биљана Ђоковић, наставили су да се професионално баве глумом у ужичком Народном позоришту. По престанку рада групе, раних 90-их, Драгољуб Селаковић предводио је Драмски студио Културно – просветне заједнице “Драстична поза”, која је наступала широм Србије и наступала више пута на Београдској ревији алтернативних младих сцена БРАМС. Време је да се у ГКЦ појави нови позоришни ентузијаст, као што је био Селак, да поново пробуди ужичке заспале мачоре.
Драгољуб Селаковић Селак данас живи у Новом Саду. И даље воли позориште и добар филм.
