Kulturno – umetnička četa u Užicu i Čajetini uz sećanja Milenka Đurića

37

Na oslobođenoj teritoriji Užičke republike razvijan je bogat kulturni život. U Užicu su štampane i dvoje novine „Borba“ i „Vesti“. Pri Užičkom partizanskom odredu formirana je Umetnička četa, koja je organizovala priredbe. Likovni atelje osnovan je na inicijativu Vrhovnog štaba, a njegovi članovi bili su Dragoljub Vuksanović, Pivo Karamatijević, Bora Baruh, Jurica Ribar. U “Sokolani” su priređivane prigodne priredbe, igranke, slikarske izložbe i dr. Obaveštavanje i informisanje Užičana je vršeno preko propagandnih plakata, letaka i drugog štampanog materijala. Značajno mesto zauzimaju novine “Borba” i “Vesti” koji su izlazili tokom trajanja Užičke republike.

Orkestar Kulturne čete za vreme parade povodom oktobarske revolucije u vreme Užičke republike, na konju Dušan Jerković
Orkestar Kulturne čete za vreme parade povodom oktobarske revolucije u vreme Užičke republike, na konju Dušan Jerković

Kasnije, posle prvog oslobođenja Užica, oktobra 1944, Umetnička četa je bila u sastavu Užičkog partizanskog odreda “Dimitrije Tucović” kao kulturna grupa Komande užičkog vojnog područja. Do krja rata je ostala organizovana jedinica u čijem sastavu su bili: hor, zabavni i narodni orkestar, dramska i recitatorska gupa. Horom je dirigovao Dragoljub Jovašević, a orkestrom Anton Breznik. Pri umetničkoj četi postojao je neko vreme i džez orkestar koji je svirao Elingtona i Irvinga. Na Žitnoj pijaci, tj. na mestu današnjeg Trga, bio je razglas na kome su se o slobodnom Užicu slušale vesti koje su puštali Radio Moskva i Radio London.

Zbog prodora nemačkih trupa koji su se povlačili iz Grčke, Kulturna grupa se u novembru povukla na Vardu, a zatim u Kosjerić, gde im se priključilo dosta talentovanih mladića koji su radili u raznim partizanskim radionicama. To su bili bivši članovi kulturno umetničkih društava “Abrašević“, Pevačkog društva Zlatiborska vila, Umetničke čete Užičkog partizanskog odreda u kojoj je bila i Kulturna ekipa komande mesta Čajetina, formirali su u Kosjeriću Radnički hor. Horovođa Radničkog hora, kao i Kulturne grupe, bio je Jovašević.

Orkestar Kulturne čete za vreme parade povodom oktobarske revolucije u vreme Užičke republike, na konju Dušan Jerković
Orkestar Kulturne čete za vreme parade povodom oktobarske revolucije u vreme Užičke republike, na konju Dušan Jerković

Posle drugog oslobođenja Užica, decembra 1944, obe grupe su se vratile u grad, a januara 1945. grupa menja naziv u Okružna kulturna grupa. Po završetku rata, neki od članova grupe pristupili su Kulturno umetničkom društvu “Aleksa Dejović“, drugi su postali članovi Narodnog pozorišta Užice, dok je orkestar prešao u Dom JNA. Adam Mitrović iz Gostilja bio je član Kulturne grupe komande mesta Čajetina, i zahvaljujući njemu tj njegovoj porodici ostale su dve fotografije te čajetinske kulturne grupe koja je nastala kao deo Umetničke čete nastale u vreme Užičke republike. Pedesetih i šezdesetih godina 20 veka isti Adam Mitrović je bio predsednik užičkog Streljačkog društva „Aleksa Dejović“. Vratimo se sećanjima i proverenim podacima u vreme Užičke republike.

Osnova za dalji tok ovog pripovedanja je sećanje jednog od legendarnih, posebno talentovanih Užičana, čika Milenka Đurića. On se sećao da su se oslobođenjem Užica 24. septembra 1941. godine sve rodoljubive snage dobrovoljno svrstale u zajednički front i svako je na nečem korisnom pomagao pokret. Da je omladina u svemu prednjačila, bila najbrojnija i najaktivnija. Veliki broj mladih radnika, đaka i seljaka odmah se dobrovoljno priključio partizanskim jedinicama i otišle na front prema Kraljevu, Valjevu ili Loznici. Drugi su se javili u fabrike i radionice. Uz svestranu aktivnost tada se osetila i potreba da se oživi kulturno-umetnički život u gradu i čitavoj slobodnoj teritoriji.

Komandir partizanske čete Slobodan Sekulić odaje poštu izginulim borcima u Užicu 2.10.1941 g. ispred Prve osnovne škole
Komandir partizanske čete Slobodan Sekulić odaje poštu izginulim borcima u Užicu 2.10.1941 g. ispred Prve osnovne škole

Čika Milenko se sećao da je Inicijator ideje za osnivanje Kulturno-umetničke čete bilo rukovodstvo Užičkog partizanskog odreda, a pioniri i nosioci akcije bili su pretežno mladi radnici, srednjoškolci i studenti, koji su još u predratnom Užicu sarađivali u radničkom kulturno-umetničkom društvu, u školskim sekcijama i literarnim družinama.

Vest o formiranju Kulturno-umetničke čete krajem septembra 1941. godine brzo se pronela Užicem. U zgradu Sokolskog doma, gde je četa radila i izvodila svoje programe za sve vreme postojanja Užičke republike, počeli su da pristižu prvi članovi- dobrovoljci, oni koji su imali smisla za glumu, pesmu, igru, muziku, recitovanje. Za nekoliko dana četa je imala brojno jak i kvalitetan ansambl. Prvih dana oktobra počele su pripreme programa.

Milenko Đurić se sećao:
„Danas je nemoguće reći tačan broj članova Kulturno-umetničke čete. U mojim sećanjima ostao je utisak da je početkom oktobra četa imala oko 40—50 članova, a tokom daljeg rada uvećala sa mladima koji su bili aktivni i u Čajetini za još oko 30 novih članova. Tačan broj teško je utvrditi i zbog toga što je izvestan broj drugova i drugarica iz drugih jedinica povremeno dolazio i učestvovao u ostvarivanju nekih glumačkih uloga ili neke druge programske tačke, a oni nisu bili stalni članovi naše čete. Sećam se da su tako dolazili neki iz Čete tekstilaca, zatim iz čete Narodnooslobodilačkog odbora i nekih drugih. Radilo se po sekcijama. Postojao je hor, orkestar i dramska sekcija. Svaki član je radio u jednoj sekciji za koju je pokazao najviše sklonosti i sposobnosti, ali većina je istovremeno radila u dve, neki čak i u sve tri sekcije. Radilo se svakodnevno i vrlo intenzivno, jer je postojala obaveza da se svake subote izvede nov program.

Deo kulturne čete sa zbegom na Vardi 1944.
Deo kulturne čete sa zbegom na Vardi 1944.

Prvi program četa je izvela polovinom oktobra, najverovatnije 12. oktobra. Program je trajao oko jednog i po časa. Sećam se da je izvedena muzičko-scenska parodija pod nazivom „Vrabac”, zatim Nušićev pozorišni komad „Knez Ivo od Semberije”, hor je pevao poeme „Podigla se Užička nahija”, „Bilećanka”, „Drugarska se pesma ori” i još neke. Orkestar je izveo nekoliko kompozicija, a primaš-violinista iz orkestra, Slovenac Emanuel Fridrih, solo je odsvirao Šubertovu serenadu. Po završenom programu dugo je trajala igranka. Sala Sokolskog doma bila je prepuna omladine iz grada i okoline. Prisustvovali su i borci nekih jedinica koje su se zatekle u Užicu ili su bile u prolazu. Prva priredba bila nam je veliko ohrabrenje za budući rad. Publika je toplo pozdravila svaku izvedenu numeru, a naši saradnici iz Ašt-prop komisije, Mitra Mitrović i Marijan Stilinović, pohvalno su se izrazili o kvalitetu programa.

Na fotografiji Adama Mitrovića piše: „Uspomena i dugo sećanje od drugova i drugarica na kulturnu ekipu Komande mesta Čajetina 20 februar 1945. (Adam prvi s desna kleči)
Na fotografiji Adama Mitrovića piše: „Uspomena i dugo sećanje od drugova i drugarica na kulturnu ekipu Komande mesta Čajetina 20 februar 1945. (Adam prvi s desna kleči)

U narednih pet-šest nedelja, koliko je trajala Užička republika, Kulturno-umetnička četa je nastavila da priprema nove programe za svaku narednu subotu. Pozorišna sekcija se u tom periodu predstavila publici pozorišnim komadima „Mati” od Čapeka, „Kako se kalio čelik”— dramatizacija po romanu Ostrovskog, i parodijom na narodnu pesmu „Početak bune na dahije”. Poslednji pozorišni komad koji je pripreman, ali koji nije realizovan, bio je Geteov „Egmont”. U međuvremenu je došlo do prve neprijateljske ofanzive pa je prekinut dalji rad čete. Sva pozorišna ostvarenja ostavila su na gledaoce dubok utisak, ali je parodija na stihove „Početak bune na dahije” privukla posebnu pažnju publike. Satiričan tekst u desetercu ismejava nemačke vlastodršce i njihove domaće sluge koji se dogovaraju kako da uguše narodni ustanak u Srbiji i „umire raju”. U ovom došvoru učestvuju nemački zapovednik Srbije Dankelman (Filip Marjanović), Kosta Pećanac (Brane Jeremić), Milan Nedić (Dragan Stanić) i Dimitrije Ljotić (Milutin Čolić). Dogovor počinje ulaskom Dankelmana, koji ostale pozdravlja: „Zdravo da ste, verne sluge moje, Nedić-blese, Pećanče vojvodo i Ljotiću, desna ruko moja…”

Horska i muzička sekcija su izvodile veći broj kompozicija od kojih su mi u sećanju ostale „Internacionala”, „Lenjinov posmrtni marš”, „U boj, u boj” od Zajca, „Bolen mi leži Mile Pop-Ordanov”, „Ot Moskvi do samih do Okrajin”, „Partizan sam tim se dičim” i izvestan broj narodnih pesama koje su se u to vreme rado pevale. Pesmu „Partizan sam tim se dičim” doneo je neko od boraca s fronta i mi smo je tada prvi put čuli. Naš tadašnji violinista u orkestru Fridrih Emanuel notirao je melodiju, a potom je pesmu pevao hor uz pratnju našeg orkestra.

Za uspomenu i dugo sećanje na drugove iz Kulturne grupe, oko 1945. god.
Za uspomenu i dugo sećanje na drugove iz Kulturne grupe, oko 1945. god.

U posebnom sećanju je ostala proslava oktobarske revolucije, za koju smo spremili i izveli svečan program. Toj svečanosti prisustvovali su najviši rukovodioci naše Partije i Vrhovnog štaba. Među njima je bio i drug Tito, ali mi to tada nismo znali. Za ovu priredbu svaka tačka je temeljno pripremana. Svima učesnicima je skrenuta pažnja da tom prilikom treba da ostvarimo vrhunski kvalitet, da pokažemo koliko najviše znamo i umemo. Dan ranije, na generalnoj probi, primetili smo kolika se važnost pridaje ovom događaju, jer je toj probi prisustvovalo nekoliko najviših funkcionera pokreta. Pored ostalih pesama, tada smo pevali „Ot Moskvi do samih do Okrajin”. Pevali smo na ruskom jeziku. Po završenom pevanju, jedan od prisutnih rukovodilaca pozvao je našega horovođu i s njim nešto razgovarao. Horovođa nam je zatim rekao da jedan deo pesme pogrešno izgovaramo. Rekao je kako glasi ispravan tekst i napomenuo da onaj rukovodilac koji je na to skrenuo pažnju odlično govori ruski jezik. Neki su tada rekli da je to naš vrhovni komandant, ali njegovo ime tada još nismo znali. Sutradan po održanoj akademiji drugarica Mitra Mitrović i još neki drugovi iz Agit-prop komisije dolazili su u našu četu i veoma se pohvalno izrazili o kvalitetu izvedenog programa.

Milenko Đurić
Milenko Đurić

Četa je svoje programe prikazivala u sali Sokolskog doma, ali to nije bila jedina naša scena. Veliki broj programa ponavljali smo u Čajetini, zajedno sa njihovom kulturnom grupom, Kosjeriću, Bajinoj Bašti, i drugim oslobođenim mestima u okolini. U nekim prigodnim situacijama priređivali smo samo delove svojih programa. Naš hor je učestvovao u pogrebnoj povorci prilikom sahrane boraca izginulih na Gradini. Povorka je krenula od užičke Osnovne škole, gde je veoma topao govor održao Slobodan Sekulić, tada komandant Užičkog bataljona, Pored našeg hora u pratnji su tada učestvovala i tri-četiri sveštenika. Hor je pevao „Lenjinov posmrtnrh marš”, a kad je hor pauzirao, sveštenici su pevali „Svjati bože”. Hor je učestvovao i na sahrani izginulih radnika fabrike oružja i građana prilikom eksplozije u trezorima.

Polovinom novembra 1941. godine naša četa je posetila ranjene partizane u Krčagovu i u Domu Crvenog krsta i na oba mesta izvela prigodan program. U to vreme po okolnim selima Sevojnu, Buaru, Ljubanjama, Mačkatu, Čajetini i drugim održavana su partazanska prela, na koja je odlazila i naša četa s kraćim prigodnim programom, a posle toga svirali smo igranku za omladinu. Kulturno-umetnička četa prekinula je s radom 28. novembra 1941. godine. Tada smo upućeni da pomažemo evakuaciju i to nam je bio poslednji zadatak u Užičkoj republici.“ Tako je Čika Milenko Đurić, ne znajući, u razgovoru koji sam snimao na kasetofon početkom devedesetih, uz pomoć Užičanstvenog nezaborava ostavio značajno sećanje za buduće užičke istraživače.