Кравица ужичка хранитељица

212

Када су се стари Ужичани сећали свог детињства у времену пре и после Првог светског рата, многи су помињали да су њихове породице у вароши имали краве. Ужице је имало свога чобанина, који је свакога дана изводио варошко стадо крава да пасе на државне ливаде у Крчагову. У том стаду, које се свакодневно само прикупљало у свим деловима Ужица, највише је било крава аутохтоне врсте буша. Та кравица је јако отпорна, мало даје и минимално тражи. Својевремено на Балканском полуострву буша је била доминантна раса говеда. Употребљавана је за рад, и у производњи млека и меса.

Буше вуку кола са људима (фотографија родбине Предрага Ковачевића)
Буше вуку кола са људима (фотографија родбине Предрага Ковачевића)

И моји баба Мара и деда Витомир су у Кејској 10, после рата Омладинској 28, имали краве. Две буше, Рада и Милада, причала ми баба, када чују чобанинов глас саме су излазиле из штале. Одгурну капију и прикључе се осталим ужичким кравама. Са паше из Крчагова су се саме враћале кући када се напасу. Чика Чанчо са Поре ми је причао да је његов важан посао у детињству на Пори било чување крава кад их изведе на пашу. “Та мала кравица буша је чудо. Моје су као козе пар минута уздигле на задње ноге и брстиле лишће са већег жбуна или дрвета. Могле су из места да скоче преко два метра. На каменитим висовима Горње Поре су скакале с камена на камен. После неког времена нисам више морао да их изводим на пашу, саме су излазиле и враћале се у шталу. Кад се уплаше, хтеле су да убоду. Златиборци су ми причали да је било случајева да је та кравица буша штитила своје теле, стала би пред пар вукова убадајући их роговима, ударајући копитама. Буше су говеда ниског раста, мале тежине до 300 килограма. Млеко им је квалитетније од млека осталих раса говеда, јер има 7 посто масноће. Отпорне су на све врсте болести, имају и посебан темперамент. Бикови буше када исказују своју доминацију у стању су да се три сата боре.”

Нажалост, у овим модерним временима 21. века, буша је угрожена врста. Буша спада у групу краткорогих говеда – Bos brachyeros europeus. Позната је и под називом домаће планинско говедо или илирско говедо. Буша и њени мелези налазе се у неразвијеним брдским, планинским и крашким подручјима јужно од Саве и Дунава. Величина популације у Србији: 500-1000 примерака у 2009.години.

Буша Златка и теле Булкица 1936 (фотографију поделила Снежана Варга Милановић)
Буша Златка и теле Булкица 1936 (фотографију поделила Снежана Варга Милановић)

Буша скоро да је нестала у Србији, не за то што је нико није волео, већ је по приносу млека много испод других увозних раса. Значи економија је у питању, а не расизам према домаћој кравици. У време социјализма, разним индустријским “комбинатима” и осталим “гигантима”, није се исплатило да држе буше, него су увозили разне кравље суперасне лепотице из Холандије и Немачке, фонтане млека. Као и с врхунским спористима, тако и са врхунским кравама музарама. Али, за врхунске резултате потребни су врхунски услови – од исхране, па до неге и смештаја. Како ти врх услови коштају, то код нас наравно није било могуће. Можда мала буша ипак има своју другу шансу због врхунског млека у овој еуфорији здраве хране. Њено млеко је неколико пута скупље, него од поменутих фонтана млека.

У мом раном детињству педесетих година 20, века, у нашем дворишту није било крава и остале стоке, смеле су да се држе кокошке, ћурке, патке и гуске. Сећам се да је још постојала мала штала заостала од кравица. И мој деда Живота у Аранђеловцу држао је буше. У Шумадији је обичај да се упрежу краве кад се тера нешто лаганије, као нпр шаша. Е на овој слици сам у крилу моје тете Љубе, учи ме да терам краве. Десно мала секица, моја рођака Срђана живи данас у Крагујевцу. Стоји моја мама Вера и више ње моја дада Милена. Момак поред маме и даде је мој стриц, касније познати ужички стоматолог пок. Мића Јоловић, који је заједно са нама дошао да види моје прелепе тетке. Тако ми је остала фотографија где сам на дединим колима, која вуку буше са теткама и рођацима. Другу фотографију сам добио од Снежане Варге Милановић, на којој је њена прабаба Миленија Јаџић са кравом бушом “Златком” и њеним телетом “Булкицом” 1936. године, пред кућом у Ужицу.