Krčagovo, selo pokraj Užica (treći deo)

662

Kroz Krčagovo je 1923. godine povaljan put, a da bi obezbedili stabilnost puta, oko njega su zasađene sadnice bagrema, jabuka i oraha. Idući dalje putem prema Sevojnu, koji i sada vodi istom trasom, sa leve strane, bila je kuća Miše Stjepovića, koji se bavio rabadžilukom i imao najbolje volove i zapregu u kraju. Bio je poznat i kao boem, zarađivao je dosta, ali je i trošio “kao da mu je palo s neba, čašćavao društvo i znane i neznane, veliki kavaljer, voleo je život i uživao u darovima”. Bio je u ortakluku sa Milošem Đokovićem, zvanim Ruom, koji je nadimak dobio zato što je često prevozio devojačku spremu, koja se tako nekada nazivala. Mišino je bilo sve do Mandića potoka, a Miloševo s druge strane, prema Sekulića brdu. Oni su imali i vršalicu i vetrenjaču i pružali usluge seljacima u okolini, tako da su poprilično zarađivali.

Sa Prvomajskog uranka u Adi 1955.
Sa Prvomajskog uranka u Adi 1955.

Onde gde su sada stambene zgrade, u produžetku bile su njive nekog Džela iz Rujevca, a kod pogona “Rakete” kuća nekog Svetozara i Tomanije; gde je Veterinarska stanica bila je neobrađena podvodna luka. Prelazeći na drugu stranu, to jest gde se nekad jedino obavljao tehnički pregled vozila za užički kraj, bila je kuća crkvenjjaka Raca Jude i do njega kuća Milje Ribarke, koja se bavila nadrilekarstvom – “Salivanjem strave i strune” i drugim vradžbinama. Odatle bi se išlo duž pruge, pored krivudvog korita Đetinje, prema sadašnjoj teretnoj stanici. Sa desne strane, gde je “Zlatiborov” i “Epsov” pogon, bilo je plitko udubljenje, kao tanjir, zvano Senjak. Tu je svakodnevno stizalo, sa čitavim plastovima sena, po stotine konjskih i volujskih zaprega, puno ogromnih plastova sena.

Tu gde je sada Teretna železnička stanica, nalazila se platica za prelaz preko Đetinje u Adu, gde je bilo poznato vašerište i niz dudovih stabala u dva reda, gotovo sve do mesta gde se sada nalaze pogoni podzemne fabrike oružja. Na zaravni, preko puta Česme, koja i sada mami prolaznike nasuprot Vidića staklare, nalazile su se kuće sa štalama nekoliko užičkih familija. Tu su radnici predratnog Užica, a i par decenija posle rata, organizovali prvomajske uranke. Mladi nedorasli da se hvataju u kolo, najčeće su stajali pored platice i kidali se od smeha gledajući kako kako oni malo nakresani balansiraju na uskom brvnu, a odjednom kao pokošeni padaju trezneći se istog trenutka, kad bi im glavu prekrio talas prohladne Đetinje.

Onde gde je bila nekada klanica “Mesara”, bile su kuće železničara Vidića, Pavla Gogića i Draga Sokića. Bile su to lepe i čiste kuće, uvek sveže okrečene, sa novim prozorima, saksijama i lejama cveća okolo. Gde je sada igralište FK “Jedinstva”, bila je jedna jedina kuća, Tokovića, ostalo je zauzimala poljana puna paprati, koja je zahvatala celu stranu, sve do mesta gde je sada spomenik Dušanu Jerkoviću i Andriji Đuroviću.

Gde se danas prodaju plinske boce bila je kuća Lučića, koji je radio u fabrici oružja. Ostalo su bile livade, gde se proširivalo groblje na Dovarju, sve dok je imao metar slobodnog prostora. Tu kuću je kupio čuveni užički opančar – sarač, Milija Ćitić.

Dudovi u Adi plato iza kafane, gde su se održavali teferiči i uranci (foto Adama Paunovića iz 1956.)
Dudovi u Adi plato iza kafane, gde su se održavali teferiči i uranci (foto Adama Paunovića iz 1956.)

Kada bi se zahuktao, na polju u Krčagovu, činilo se da “ćira” hvata zalet, da savlada nekakvo nepregledno polje, ali već je na krivini kod Biser vode usporio, da ne bi iz šina, onako lagan, iskočio. U to vreme je gradsko naselje počinjalo od meste gde se uskom prugom izlazilo iz tesnaca između Dovarja i Zabučja. Tu je nekad bila brana i jedna od gradskih plaža, a nizvodno električna centrala. Putnici iz voza uvek bi se iznenadili kad odjednom, kao iz zemlje, izroni grad. U sunčane letnje dane dole, u dubini pored brane u Velikom parku, kupači su privlačili pažnju “ćirinih” putnika, kao i predeo Velikog parka i gradskih zgrada prema Terazijama.

Na fotografiji, koja je snimljena 1956, sa stene u Grotu, danas je tu ispod ulaz u Namensku, prikazana je panorama Krčagova, pre izmeštanja korita reke. Stari tok Đetinje, dudovi u Adi, preko reke Vidića kuća, pruga, livada Krčagova, levo Dovarje, desno kuće kod kasarne

Tu kod Biser vode, kako su mnogi zvali izvor koji su uredili užiški železničari, Đetinja je pravila krivinu sve do današnje idustrijske zone. Postojao je most u blizini Vidića česme i kafana Bogdana Zlatića tu u najpoznatijem izletištu Užišana – Adi. I sa druge strane od Užica, kroz Veliki park, pored kafane i Ružića istočnika, usečenom stazom ispod stena, pored Đetinje, takođe se stizalo u Adu.