У време Турака, на месту наспрам данашње теретне железничке станице Крчагово, постојало је речно острво ада, по коме је овај део Ужица добио име.
Пре измештања тока Ђетиње и изградње магистралног пута, Ада је била ужичко излетиште на обалама Ђетиње, које се простире од клисуре Грот на западу и Орловца, до Врела на југу.
Данас је то насеље које припада Месној заједници Крчагово. Уз подножје Забучја су породичне куће, а на западној страни Аде су занатске радње, уз магистрални пут. Адом се назива део Крчагова око моста преко Ђетиње, где се налазе предузећа Месара АД (некадашњег), Металопрерада А.Д. и ресторан “Ада” Слободана Николића зв. Бобан Плутон, и поменуте многобројне породичне куће на десној обали Ђетиње, према Врелима.
На том повећем равном простору, на коме је било доста дудова, врба, липа, бујне вегетације, крајем 19. века и током 20. века, налазило се омиљено излетиште Ужичана. Десно испод Забучја и његовог највећег виса Орловца, Богдан Златић је направио кафану, једну од најстаријих у околини Ужица.
“На средини Аде била је једена кафаница, а недалеко од ње мала камена чесма са хладном и питком водом. Пред кафаном лети се увек подиже шатра покривена лесковим грањем са простим асталима и клупама усађеним у земљу. Ту се недељом и празником “са пања” служи вруће јагњиће и прасеће пећење и точено хладно пиво”.
Била је то једина кафана у том крају, за Ужичане који су волели дугу шетњу идеална, права излетничка. У ову кафану се долазило најчешће недељом. Славко Урошевић је 1935. године закупио ову кафану, пре тога је држао кафану “Бајина Башта“ код Кремића куће. Богдан Златић је живео у Београду, а лето је проводио са породицом у Ади. На том веома лепом простору, уз недирнуту Ђетињу, у периоду између два светска рата, на Ђурђевдан одржавали су се кермеси. Иначе, кермес је на енглеском језику забава, обично добротворна, која се приређује у слободној природи. Од куда тај назив у Ужицу нисам успео да откријем, мада сумњам да има неке везе са послератном енглеском хуманитарном мисијом у Ужицу. На кермесима је Коло српских сестара организовалу продајну изложбу женских рукотворина, у корист Дома сирочади. На Спасовдан, у то време пуковску славу, за војнике је у Ади организован доручак са музиком и општим весељем.
После Другог светског рата у Аду се ишло за Првомајске празнике, одржавани су вашари на Тројице, ту је одржаван и сточни вашар.
Код Златићеве кафане је била Видића чесма, која је очувана до данашњих дана.
