Trifunovića kuća danas. Neobično užičko zdanje na Trgu Svetoga Save, s jedne strane stroga secesija fasade sa maskeronima ženskih glava, jedinstven primer u Užicu, a sa druge prvi užički veseo mural mladih užičkih slikara.
Od 1923. do 1941 u ovoj kući je živela lekarska porodica Gutman, sve dok je okupator nije zaposeo. Doktor Iro Gutman je došao u Srbiju 1916. godine kao lekar austrougarske okupatorske vojske i raspoređen u njihovu komandu u Čajetini. “Za njega nije postojala razlika između austriskog vojnika i zlatiborskog seljaka, koje je lečio po zabačenim kolibama i besplatno im davao lekove.” Tada je dr. Iro zavoleo ovaj naš spontani erski narod. Posle rata, sa svojom ženom Fridom, takođe lekarom, vratio se u Srbiju, iz Čajetine su prešli u Užice i radili do 1941. godine. Dr. Iro je tada zarobljen kao sanitetski kapetan jugoslovenske vojske. Dr. Frida je bila je lekar partizanske bolnice u Užicu, a kasnije, kao saniteski poručnik NOV, poginula je kod Bosanskog Petrovca 1944. godine. Dr. Iro je proveo rat po nemačkim logorima, umro je po povratku iz zarobljeništava 1945. godine. U ratu je, kao borac NOV poginula i starija kćer Gutmanovih, studentkinja Vita.
Bilo je to 1938. godina. U užičku Gimnaziju za profesora je došao komunista Venjamin Marković, kasnije član OK KPJ za Užice. Kuća preko puta učiteljske škole danas osnovne škole, gde je stanovala lekarska porodice Gutman, postalo je glavno sastajalište profesora sličnog opredeljenja. Jedna od učesnica tih dnevnih i noćnih sedeljki, profesor Blaga Gošović, zapisala je u svojim sećanjima: “Oni (Gutmanovi) su bili neka vrsta zaštitnika nas samaca. Ako smo bolovali, lečili su nas i negovali besplatno”.
U kući Gutmanovih sve se više pomagala komunistička ideja. 1939. godine u njihovoj kući ilegalno boravi student komunist Gojko Gošović, inače Blagin brat. On se tu sklonio da bi izbegao hapšenje u Beogradu. Tada vrši uticaj na stariju kćer Gutmanovih, Vitu, koja počinje sve više da se uključuje u skojevsku organizaciju među srednjoškolskom omladinom. Počela je u kuću da donosi komunističku literaturu i da dovodi na razgovor rukovodioce mesne ilegalne skojevske organizacije. Bilo kako bilo, uglavnom, porodica Gutman je bila veoma omiljena tada u Užicu, naročito među učenicima Učiteljske škole. Mnoge đaka ove škole, koja im je bila preko puta kuće, su pomagali u obući, hrani i nabavci knjiga… Mnoge od njih su Gutmanovi izdržavali za vreme četvorogodišnjeg i petogodišnjeg školovanja.
Približavanje rata Balkanu unosio je opravdan nemir u porodicu dr. Ira Gutmana. Njegov polubrat Elijas Ludmerer, koji je živeo u Njujorku, poslao mu je samoincijativno, krajem 1940, sve dokumente za iseljenje u SAD. Dr Iro je odbio ponudu rečima: “Ne želim biti dezerter iz svoje domovine”. Kada je dr. Iro Gutman deportovan u zarobljeništvo, njegova žena dr. Frida je sa svojim ćerkama, trinestogodišnjom Oliverom i osamnestogodišnjom Vitom, ostala u Užicu. Starija Vita je, uz veliki rizik ali i svesrdnu pomoć profesora užičke gimnazije, uspela da sa odličnim ocenama da sve pismene ispite na maturi od 19. do 23. juna. Đacima ljotićevski orjentisanim Vita je bila trn u oku… Na antisemitsku dostavu, okupator šalje žandarmeriju da je uhapsi za vreme polaganja mature. Nisu uspeli, jer su je nastavnici izveli na sporedan ulaz kad je patrola ulazila u školu. A onda tokom noći, u kuću gde su živeli Gutmanovi, upalo je šest žedžandarma kroz prozor, a šest je ušlo na kapiju. Uhapsili su Vitu kao komunistu… U zatvoru je zadržano desetak uhapšenih od kojih osam maturanata užičke Gimnazije, među kojima je bila i Vita Gutman, jedan profesor, a od građana šef radnje singerovih mašina…
Za dugačkim stolom sedela je isledna komisije Komisija pita Vitu:
– Kako se zoveš?
– Vita Gutman.
– Šta si po narodnosti?”
– Srpkinja.
Njenim odgovorom islednik je bio strašno revoltiran; bacivši pero počeo je da lupa šakom o sto i ponovo je upitao za ime, prezime i narodnost. Vita je odgovarala da se zove Vita Gutman, po narodnosti Srpkinja. Na to je islednik, podignuvši ton, ironično rekao Vita Gutman je čisto jevrejsko ime i prezime i prema tome ti si Jevrejka, a ne Srpkinja.
Vita Gutman, sasvim staloženo, na to uzvratila: „Ja srpski govorim, srpski pišem, osećam i mislim, svršila sam srpsku osnovnu školu i srpsku gimnaziju u Užicu i pripadala sam crkvenom horu srpske pravoslavne crkve. Prema tome sam Srpkinja i tako pišite, u protivnom, neću potpisati zapisnik”.
Tog istoga dana kada je Vita saslušavana, okupatorska vlast oduzela im je stan u Trifunovića kući za potrebe oružanih snaga i naredila da se Frida sa mlađom ćerkom Oliverom smesti na Zlatiboru, gde se nalazio sabirni centar za Jevreje, radi slanja u logor. Svestan da se time ugrožava bezbednost, pa i život porodice, predstavnici Užičana su otišli u nemačku komandu sa molbom da se u dom ispod Pore jednog od Užičana gde je živeo sa ženom i petoro dece, smesti Frida sa decom. Molbu su podržali i Andrija Mirković i njegov zet Lautner, kao i još dosta uticajnih Užičana, pa su Nemci prihvatili. Ipak su okupatorske patrole čestim noćnim upadima uznemiravali obe porodice. Vita Gutman, nauružana znanjem nemačkog i francuskog jezika, iz ugledne lekarske građanske poredice, radila je u okviru skojevskog aktiva na Pori. Na sastanke je donosila šapirografisane primerke biltena Vrhovnog štaba. Dr Fridi, je kao Jevrejki, zabranjena svaka lekarska praksa. Vita je redovno slala sanitetski materijal u Užički partizanski odred…
