Maj 1978.

145

Počeo je u Beogradu jedanesti kongres SKJ. Užice je povodom toga bilo isplahatirano. U vrhu plahata levo je bio poveći rimski brj XI, desno zvezda petokraka u kojoj su bili srp i čekić ispod je pisalo kongres SKJ. Na dve trećine plahata je bio Titov portret. Kongres je počeo tačno u 10 časova u “Sava centru, otvorio ga je Josip Broz Tito, koga su svi delegati i gosti pozdravili izrazima ljubavi i poštovanja. Isti ovi prizori spontanih i toplih simpatija videli su se i na beogradskim ulicama duž kojih su se stvorili kilometrima dugački špaliri Beograđana od Užičke do Kongresnog centra u očekivanju Titovog prolaska”.

Jedanaesti kongres KPJ bio je Titov poslednji kongres
Jedanaesti kongres KPJ bio je Titov poslednji kongres

Prvoj plenarnoj sednici kongresa presedavao je Edvard Kardelj koji je na početku kraćim govorom evocirao uspomene na prvog sekretara Socijalističke radničke partije Filipa Filipovića, podesećajući da se navršava tačno sto godina od njegovog rođenja i 40 godina od njegove smrti u Staljinovim čistkama. Na ovom kongresu se moglo čuti: “Stvoreni su uslovi da svaki radni čovek zaista bude u mogućnosti da upravlja društvom”, “Nijedno iskorisko iskustvo nemože imati opšte važeći značaj”, “Svet slobode, socijalizma i ravnopravnih odnosta”, “Nesvrstane zemlje mogu da očuvaju jedinstvo”, “Razvoj koji osigurava bolji život radnog čoveka”, “Inflacija je veliko zlo koje se mora odlučno suzbijati”, “Dosledno otvaranje samoupravne demokratije – najjače oružje”, “Nacionalizam je busija klasnog neprijatelja”, “O humanističkim vrednostima socijalizma”, “Opštenarodnom odbranom obuhvaćeno većinom stanovništva”, “Doprinos mlade generagicije sviom fazama revolucije”, “Komunisti deluju u ravnopravnom dialogu s radnim ljudima”, “SK mora da bude otvoren za incijative i težnje radnih ljudi”, “Mnogo više znanja, širokih vidika i bogatije kulture”, “Za svako mesto treba više kandidata”, “ Imamo čvrste i pozdane temelje svoje budućnosti”… Ovo je bio najvažniji događaj u ovom vremenu u Titovoj Jugoslaviji a u Užicu “njegovom gradu“ je se među svim političkim strukturama pričalo samo o kongresu.

Ovoga maja se išlo na eskurzije “Putevima AVNOJ-a”. Na jednu takvu eskurziju šli su radnici Epsa, tom prilikom su posetili Drvar, Kozaru, zloglasni logor u Jasenovcu, “Titovu pećinu u Drvaru” gde su slušali predavanja iz istorije. Mnogi nikada nisu bili u ovim mestima o kojima su znali samo iz knjiga i časova geografije ali je većina najviše uživala uveče kada su se družili i zabavljali.

Bilo je to 22. Maja, pošli valjaoničari na posao autobusom koji je polazio više nekadašnje pošte, kad kod rampe kod stare železničke stanice na opšte iznenađenje autobus pođe prema Zlatiboru, prošao jedno dva kilometra a onda je vozač okrenuo autobus uz komentar: “Sitnica je to, drugovi, prema onome što ja i moje kolege možemo da učinimo. Treba i vi iz Valjaonice da ostetite kako izgleda kad vas neko nepotrebno voza”.

. Trofej "Zlatna kaciga
. Trofej “Zlatna kaciga

Ovoga maja Asovi iz Beograda, Kragujevca, Užica, Novog Sada, Sarajeva, Splita, Zagreba, Rijeke, Ljubljane, Skoplja i mnogih drugih gradova danima i noćima su u svojim garažama ili ispred kuće, na pločniku, pripremali svoje male automobile da bi se u nekom vikendu borili na kružnim auto trkama, brdskim stazama ili relijima. Stariji poklonici auto sporta vrlo dobro znaju kakvi su se virtuozi volana takmičili sa „fićom“. Pravi kralj relija u svoje vreme je bio Užičanin Vićentije Savić, baš kao i njegov sugradjanin Vlada Dubljanin. Poznati užički šampion, jednom prilikom je rekao: – “Fića je bio fenomenalan, izvanredno uspeo model. Svi smo naučili da vozimo na fići, bio je dobar za obuku, za saobraćaj, za sneg, za parkiranje, bio je čudo od automobila. Sve je počelo od fiće“. Užičani su mu tepali: “Evo ide Vića i njegova fića”.

Vićentija Savić je do ovog maja 1978, je sedam puta bio prvak jugoslavije. Dva puta se kao suvozač peo na pobedničko postolje. Između mnogo titula i trofeja može se izdvojiti zlatna kaciga. Ljubav prema vožnji stekao je još u detinjstvu dok je stanovao u Kračgovu. Nekoliko njegovih komšija su imali motore i dozvoljavali mu da ih vozi… “Bio sam dete i nisam mogao da se popnem na motor. Znam da su me stavljali na njega i gurali da krenem, pošto nisam mogao da dohvatim papučice. Onda bi ja odvozio krug po koloniji i oni bi me sačekali i skinuli sa njega. Kada sam napunio osamnest godina položio sam vozački ispit i kupio svoga prvoga “fiću”. U to vreme auto-sport je bio veoma razvijen. Vozili su se auto-reliji, dok brdske i kružne trke nisu bile aktuelne. U to vreme, u Užicu, je bila jedna izuzetno jaka generacija vozača na čelu sa Šmakićem, Mirom Petronijevićem, Vajovićem, i Antonom Stankom.”

"Vića i njegova fića"
“Vića i njegova fića”

Dve nedelje po kupovini “fiće”, sa Zoranom Karaklajićem Vićo je otišao na svoj prvi reli. Reli je bio lokalnog karaktera gde je osvojio treće mesto i dobio nedelju dana boravka u motelu u Kremnima. Od tada je učestvovao u relijima gde god je mogao, što rekao Šmaka: “benzin mu je definitivno ušao u krv”. Antun Stanko ga je uzeo za suvozača, kako je Vićentije kasnije rekao to je bila izuzetna sreća, jer je on bio “najbolji učitelj”. Tada je Stanko vozio Fiat “850 specijal” užičkog Auto-moto kluba na čijem čelu se nalazi Andrija Maslać, koji je možda bio najzaslužniji za popularnost auto sporta iako nije vozio, uspevao je da sve drži na okupu i pod kontrolom.

Vićentije Savić za početak svoje vozačke karijere smatra 1974. godinu. Tada je vozio NSU-ovog “Princa”, koji nije bio namenjen trkama. Tada su se reliji vozili uglavnom noću i reli nije mogao da bude kraći od 1500 kilometara. Tada je počeo da postiže dobre rezultate. Posle “Princa”, kupio je Fiat “128 sport kupe”, tada veoma atraktivan auto. Na YU reliju 1977., sa ovom “128”-icom je imao šansu da postane prvak Jugoslavije u klasi do 1350 kubika u kojoj su do tada i dominirali Slovenci. Polovinom sezone četvorica vozača, uključujući i njega, su imali približno jednake šanse da osvoje titulu. Posle relija održanog u Kragujevcu na kome je bio prvi, odlučio je da još malo popravi svoje šanse, pa je kupio šper diferencijal (Šper diferencijal iliti blokirajući diferencijal je mehanički deo vozila koji služi da se prervaziđe osnovna mana običnog iliti otvorenog diferencijala. Kod običnog diferencijala obrtni moment ide linijom manjeg otpora odnosno ako jedan točak, na istoj osovini, ima slabo prijanjanje on će početi da proklizava (šlajfa) a drugi točak koji ima bolje prijanjanje uopšte se neće okretati. Šper diferencijal omogućava da se obrtni momenat jednako raspodeli na oba točka jedne osovine, u to vreme bio vlo redak). Vićentije je ugradio diferencijal i otišao kod Miluna Vesnića da bi zajedno isprobali kola. Krenuli su starim putem za Sarića Osoje i na samom vrhu izleteli sa puta… – “Desilo se da je drugar koji je ugrađivao špre-diferencijal zaboravio da ugradi jedan deo. Tako smo izleteli i auto je bio potpuno uništen”. Pričao je Vićentije kasnije. Ipak nije odustao od daljeg takmičenja, pozajmio je od prijatelja iz Valjeva “128”-icu, za preostala tri relija. Jedini uslov koji mu je postavio bio je da bude njegov suvozač… Ipak, i pored peha sa kolima, postigao je dobre rezultate i po prvi put posta prvak Jugoslavije… Umeđuvremenu je umro Andrija Maslać, što je za sve auto sportiste Užicu bio šok. Po Vićentijevem mišljenju posle Maslaća su došli ljudi koji su doveli do opadanja popularnosti ovoga sporta u Užicu.

– “Posle moje uspešne 1977. ja i svi drugi vozači, Milun Vesnič, Pero Krstović, Sveta Milovanović, Difa Jovanović, Radojko Marijanović, Krle Krstović, smo očekivali da ćemo dobitri nekakvu pomoć od kluba za narednu 1978. Svi su je dobili osim mene. Koji je razlog za to bio – stvarno nemam pojma”. Sledeče godine Vićentije je prešao u auto-moto klub Mladenovac. Auto za sezonu je pripremio onako kako je sam smatrao da treba da bude pripremljen. Zbog veoma dobrih rezultata, u početku je bilo dosta prigovora, tako da je posle trka morao da otvori haubu kako bi se njegova konkurencija uverila da nije ništa dodatno radio na motoru i menjaču. Ova godina je za njega bila veoma uspešna za njega od 13 relija, koliko je voženo, on je 11 bio prvi, jednom je bio drugi, a jednom je odustao. Iste godine je bio izabran za najboljeg reli vozača Jugoslavije. Sledeće godine, na poziv Dagmara Šostara, prešao je u “Dont–Olimpiju”. Te sezone i sledeće 1982. godine Vićentije Savić osvaja Zlatnu kacigu.

Najveći “konkurent” u Užicu Vićentiju je bio njegov školski drug Vlade Dubljanin. – “Sa njim je bilo zadovoljstvo voziti, ostali vozači su sujetni i na svoju ruku, ali kod nas dvojice to se nikada nije odražavalo. Iako smo bili školski drugovi i dan danas smo prijatelji i bez obzira na to nikada nismo kalkulisali i popuštali jedan drugom, čak i kad je osvajanje titole bilo u pitanju”.

Zasićen vožnjom u istoj klasi Vićentije 1985. godine odlučuje da prestane da se takmiči, taj prekid je trajao sve do 1992. godine. Umeđuvremenu Vlada Kovačević Tref ga anagažuje da bude suvozač Marku Miloševiču. Prvih godinu dana je izbegavao iz više razloga. Govorio je: “Plašim se da me drugi vozi”. Međutim Tref mu je bio dobar prijatelj i ubedio ga da sa Markom ode u reli u Bugarsku. Sam njihov dolazak na ovo takmičenje bio je obavijen tajanom, verovatno zbog Markovog položaja, ali su Bugari ubrzo “provalili” o kome se radi. Sa Markom je ostao sledećih godinu ipo dana a onada je postao suvozač Vladi Trefu. “On je imao srce kao kuću, ali je bio nestabilan što se tiče vožnje i bilo ga je veoma lako isprovocirat” – govorio je Vićentije. S njim je do`iveo te`ak udes na Fruškoj Gori. Konkurenti koji su bili na jednoj etapi brži od njega, malo su se šalili i isprovocirali ga. Na sledećeoj etapi je izuzetno brzo vozio i pored toga što se Vićentije trudio da mu što bolje čita “radare” nije uspe da dobro uđe u jednu krivinu i iz nje su izletili brzinom od 160 kilometara na sat i udarili direktno u jedno drvo. Od siline udara Vićentiju je spala kaciga sa glave, a rezervoar se otka~io, našli su ga pedeset metara dalje. Tref je zamenio kola i te godine su njih dvojica bili prvaci u kategoriji 2000 kubika. Za ovaj uspeh je velika zasluga Vićentija Savavića jer je uputio Trefa u “tajne relija”.

Zbog velike brzine kojom je vozio, ali i zbog Fiće i nadprosečne visine kružila je među užićkim moto zaljubljenicima anegdota o Vićentiju da on kad se uglavi u “fiću” i nemože da skloni nogu sa gasa. Posle jednog od relija, kad je opet bilo prigovora na račun njegovih kola, posle obavljenog tehničkog pregleda, jedan Slovenac mu je rekao da je sa njegovim kolima sve u redu, ali da greška postoji u njegovoj glavi.

Jubilarna markica iz 1978. Filip Filipović i Radovan Dragović
Jubilarna markica iz 1978. Filip Filipović i Radovan Dragović

Proslavljena je stogodišnjica rođenja Radovana Dragovića, užičanina, socijalističkog borca, novinira. U njegovoj biografiji piše da potiče iz porodice hercegovačkih uskoka, da je odrastao u nemaštini i bedi. Da je išao u užičku Gimnaziju i bio najbolji čak, ali da je zbog loše materijalne situzacije i boleti morao da napusti školovonje i ode na stolarski zanat. Kada ga je završio odlazi u Zagreb pa u Grac gde se posvećuje socijalizmu i izučavanju Marksovih ideja. 1899. se vraća u Srbiju gde se posvećuje organizovanju radničkog pokreta, lija kruna je bilo osnivanje Srpske socijaldemokratske partije, u kojoj je bio sekretar a potom i predsednik. Koliko e verovao u svoju ideju govori i podatak kada mu je kao uredniku radničkog lista određena plata od 40 dinara, jednu četvrtinu je davao kao prilog listu, a kada mu je plata povićena na 50 dinara, odbio je povišicu jer mu je tadašnja plata bila jednaka prosečnoj radničkoj. “Ja, rekao je Dragović, ne želim da živim boljim životom od njih”. Ali težak život koji je vodio je naručio njegovo zdravlje što je dovelo do njegove prerane smrti. Povodom jubileja stogodišnjice rođena Dragovića objavlena je i poštanska marka na kojoj je njegov portret zajedno sa portretom Filipa Filipovića.

Škola samoupravljača, koju je orgaizovao klub samoupravljača u Titovom Užicu, počela je da radi školske 1975/76 i do ove 1978. je imala preko 1400 polaznika. Škola je imala po jedno stalno odeljenje u Valjaonici bakra i aluminjuma i u Prvom partizanu jedno za njihove radnike i jedno za ostala preduzeča. Program ove škole se svake godine menjao “prema konkretnoj situaciji”, {to bi reklo potrebama samoupravljanja. Predavači u ovoj školi su bili većinom istaknuti Titovi komunisti. Po završenoj nasavi za polaznike škole su organizovane “tematske eskurzije”. Profesor Miodrag Mlićević zamenik direktora obrazovnog centra završio je ovu školu u svojoj 36. godini tada je rekao: “Prosvetni radnici retko pohađaju ovu školu. Ja sam želeo da idem iako je bila tema koju sam dobro poznavao. Znao sam da ćemi znanje preneto u ovoj školi biti veoma korisno u praksi. U mom radu u školi je važno biti upućen u samoupravne principe, a naročito kao rukovodiocu koji trebada usmeri rad samoupravnih organa. Jedna od posebno za mene zanimljvih šema je bila tema o odnosu kulture i obrazovanja i udruženog rada.

. O Bašti Doma JNA su brinuli oficiri.
. O Bašti Doma JNA su brinuli oficiri.

U bašti Doma JNA sedelo je veselo društvo, major Zubac je pričao: “Bila je vežba, vod vojnika je prolazio pored jedne bare, komandir voda viknu: “Avioni!” svi vojnici polegaše u vodu, samo Jelenko iz Kadrovske službe Valjaonice odskoči od bare i leže u travu. Gde si to legao zagrme komandanir. – Ja vala pod krušku! – A gde ti je tu kruška?! – Gde i vama avioni!

Šta mislite ko je pravi narodski čovek? Zapita jedan iz majorovog društva. -To je onaj koji se sikira za opštenarodne brige. Stanuje u društvenom stanu. Umorio se gradeći vikendicu. Ljuti se što nema “Golf”. Stalno se mota oko kadrovske u preduzeću gde radi. Pati od honorarnog rada, to ti je danas pravi narodski čovek… Doktor za susednim stolom prihvati šegačenje. Došao jedan iz užičke opštine pre neki dan kod mene pa će: “Doktore, neprijatno mi je, govorim u snu i smeju mi se kolege. Pitam ga akve kolege a on će: “Pa iz kancelarije”. Opet će major Panto Zubac: Pita jedan moj oficir: – Šta to radiš vojniče? – Igram fudbal druže poručniče! Nisam ja poručnk. Druže kapetane! Nisam ja kapetan… dru`e majore. Naisam ni major, ali kad nezanaš šta sam ja, znaš li šta si ti. Ja sam vojnik, borac.

Ni si ti nišata kad ne raspoznaješ činove. Idi odavde, beži. A zar mogu već da odem, kad sam tek sinoć došao Užice u kasarnu!

Na kraju smene ORA “Kadinjača 78” Užice je odjekivalo od brigadirskog “zdddrrrrraaavooo”, “urrraaa” i pesmama tipa: “Drug Tito je poslao nam pismo, da čuvamo brastvo i jedinstvo”. Njih 315 iz Užica i Titograda je provelo dvadeset dana zajedni, jednu smenu praveći memorijalni centar. Naravno svake noći uz logorku vatru, pesmu, poneku flašu pića, šalu i kolo razvijalo se drugarstvo, dok su zaljubljeni dovoljni sami sebi bili u “partizanima” po okolnim kukuruzištima i zaklonitim mestima oko brigadirskom naselja u Krvacima.