Novembar 1974.

45

Raketin Turist biro je organizovao zajedno sa JAT – om sedmodnevnei dvonedeljne odmore u Tunisu, Grčkoj, Libanu i Siriji. U Tunisu je bilo najlepše, u hotelu prve kategorije koji se nalazio u blizini sreednjovekovnog grada, na obali poznate tuniske rivijere usred šume eukaliptusa i palmi na obali tirkiznog Sredozemnog mora, prvi iz Užica su uživali četiri ovdašnja lekara.

Od 1969, tradiciju proizvodnje Užičke klekovače je čuvalo i negovalo preduzeće “Ineks-klekovača”. Danas je to nastavilo pekarsko preduzeće “Sreten Gudurić”. Kako je nastala u Užičkom kraju, smatra se užičkim specijalitetom. Poznata je i BB klekovača (Bajnobaštanska). Klekovača se proizvodila i izvozila još u 19 veku, bila je popularna u celoj Srbiji. Za prvog proizvođača Užičke klekovače smatra se Toma Naumović, užički kafedžija i trgovac, koji je klekovaču prodavao najpre u Bosni i Beogradu, a zatim u celoj Srbiji. Naumović je klekovaču pravio po starom orginalnom receptu: “Klekovaču praviti od proletne kleke. 4kg mlevene kleke preliti sa 100 kilograma meke rakije od 5-8 gradi i ostaviti da ostoji 5-8 dana, zatim je prepeći tj. destilisati. “Užička klekovača” je do tada osvojila devet zlatnih medalja za kvalitet na degustaciji Privredne komore na Novosadskom sajmu. Bila je “Zlatni pobednik Beograda”. Ove 1974. godine je dobila i “Oskara za kvalitet” pošto je tri puta za redom dobijala zlatmne medalje. U pogonu Ineks – klekovače u Krčagovu sve što su proizvodil odmah je bilo otkupljeno. Tada su planirali da nabave još jednu liniju za “unučiće” od 50 i 100 grama.

Tito i njegova Desna Ruka, Stane Dolanc
Tito i njegova Desna Ruka, Stane Dolanc

Užice je došao Stane Dolanc zajedno sa Nikolom Ljubičićem i rekao “Stavovi Saveza komunista moraju postati svojina radnih Ljudi”. Bila je to još jedna potvrda da neće biti skretanja sa Titovog Puta.

Da kažem nešto posebno zbog mlađih Stanu Dolancu. Rođen je 1925. u rudarskom mestašcu Hrastnik. Učio je gimnaziju u Ljubljani sve do 1941. godine, kada mu se između kuće i škole isprečila državna granica, međa između Italije i Nemačke. Slovenija je bila podeljena između sila Osovine. U proleće 1942. godine Stane odlučuje da nastavi srednju školu, ali u nemačkom Gracu. Iz tog doba datiraju kasnije glasine o Stanetu članu Hitlerjugendu. Posle mature 1944. godine odlazi u partizane. Primaju ga u Partiju.

Posle rata je završio fakultet i počinje karijeru u Zagrebu, kao oficir kontraobaveštajne službe. U činu pukovnika KOS-a 1960. godine napušta vojsku. Razlog je prestižne prirode – odlukom slovenačkog CK-a u Ljubljani je otvorena Viša škola političkih nauka. Postaje direktor škole i putuje po inostranstvu. Govorkalo se da su Slovenački funkcioneri smestili 1966. Rankoviću aferu prisluškivanja Tita, kako bi ga smenili jer su se zalagali za Jugoslaviju kao konfederaciju gde bi došlo do decentralizacije države, kako bi svaka republika dobila veća ovlašćenja, a na tom putu im je smetao Ranković, zagovornik centralizovane vlasti.

Prelomna godina u Stanetovom životu je bila 1969. kada na IX Kongresu SKJ postaje član Izvršnog biroa CK SKJ. Širom su mu otvorena vrata partijske politike. Tada je funkcija sekretara uvedena prvi put, sa mandatom na godinu dana, što nije smetalo Stanetu da je obavlja punih devet godina! U to vreme postaje Titova “mašina za obračun sa raznim nacionalizmima”. Dolančeva filozofija je jednostavna: “Mora da bude sasvim jasno da smo mi, komunisti na vlasti u ovoj državi. Da nismo mi, bio bi neko drugi; ali to nije tako, niti će biti!”

Stane je sve češće u Titovoj sviti i štampa ga prepoznaje kao “drugog čoveka u Jugoslaviji, odmah iza Tita”. Dolanc, međutim, nije bio zadovoljan mestom u Titovoj senci; polako, ali sigurno, Stane je izrastao iz te senke, zbog čega ga je Jovanka otvoreno mrzela. Događaji s kraja sedamdesetih pokazali su da je Stane, kad hoće, zlopamtilo. U svakom slučaju, Jovanki nije ostao dužan… Išao je sigurnim stazama – 1975. godine objavljuje knjigu “SKJ i samoupravljanje” i potpisuje nekoliko uvodnika za Titove biografije. Tito ga nagrađuje ordenom sa Redom junaka socijalističkog rada. Već tada je osvedočeni ljubitelj velikih sportskih manifestacija (koje rado komentariše), čime stiče popularnost među običnim svetom.

Dolanc je važio za sivu eminenciju u saveznoj policiji i tajnoj službi, pa nije čudo da su ga se mnogi bojali. Opozicija ga je u ranim osamdesetim upamtila po čistkama, pošto je kao ministar policije protežirao progone intelektualaca, a terete ga i da je naručivao ubistva pripadnika jugoslovenske političke emigracije u inostranstvu. Između ostalih, za to je biozadužen Željko Ražnatović Arkan. Poslednji put kada mu je neko od znanaca pomenuo Arkana, kritkujući ga što je Ražnatovića lansirao u svet zločinačke politike, Stane je šeretski upitao: “Koji Arkan?!”

  1. godine je lično zabranio objavljivanje intervjua sa Jovankom Broz. Ona ga je krivila za njen razlaz sa Titom jer joj je poslednjih godina bilo zabranjeno da ga viđa, a posle njegove smrti, njene izjave nisu smele da izađu u javnost i do kraja života je bila zatočenik izolovan od javnosti. Stane Dolanc je nestao iz političkog života Jugoslavije 13. maja 1989. godine, na svoj omiljeni praznik – Dan bezbednosti. To je bilo vreme kada su političke prilike u zemlji već nagoveštavale pluralizam, ali i sukobe i rat. U trenutku kada se povukao u penziju, Dolanc je bio član Predsedništva SFRJ, predsednik Komisije za reviziju saveznog ustava i, narodski i rečeno, “siva eminencija Udbe”. 10 godina kasnije je umro.

Sećam se da sam u vreme dolaska Dolanca u Užice sedeo u Gradskoj kavani sa novinarom dopisnikom politike Bocom Marijanovićem i on mi je ispričao tada priču o novinarki Politike Ženi Lebl. Ona je pričala vic onaj kako je Jugoslavija pobedila na međunarodnom takmičenju u cveću jer je odgoila ljubičicu belu od 100 kila, aludirajući na pesmu “Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela”. Kada je prepričala vic u redakciji, po Ženi Lebl dolaze dva udbaša jer je, rekoše, govorila protiv Tita i nije prijavila narodnog neprijatelja od kojeg je čula sporni fazon. Odvode je u zatvor UDB Glavnjača, potom u logor Ramski rit, pa u Zabelu, Grgur, i Goli otok. U pet zatvora, gde je od aprila 1949. do oktobra 1951. godine, od nje su tražili da promeni mišljenje i prizna krivicu. Ispisana je potom i iz “Udruženja novinara”. Da je jedan od udbaša koji su stajali iza toga bio Dolanc.

Date su nagrade Kulturno-prosvetne zajednice opštine Titovo Užice. Dobili su je Milutin Nović za 40 godina rada i 30 godina umetničke i pozorišne delatnosti. Desti Susreti profesionalnih pozorišta SR Srbije Joakim Vujić, Niš – predstava Tašana: Specijalna nagrada za rediteljski rad data je Aleksandaru Glovackom. Nagrada za najbolje kostime dobila je Slavica Lalički. Nagrada žirija Grada domaćina za najbolju mušku ulogu dobio je Petar Lazić za ulogu Mirona a nagrada Mila Stojadinović: Stojanka Pejić za ulogu Tašane.

U Pozorištu proslavljeno je 40 godina rada Milutina Novića i odlazak u penziju. Pre Užica je 30 godina proveo u Požarevcu, Prštini, Subotici i 10 zadnjih godina u Užicu. Pošto sam se družio sa njegovim sinom Sinišom poznavo sam lično Novića. Siniša je učio sarački zanat kod Ćureta u njegovoj radionici na “Lipi”. Nović je bio tih, strpljiv čovek koji je najviše voleo da odigra po koju partiju tombole u kafani “Zeleni pijac”.

Kafana Zelena Pijaca
Kafana Zelena Pijaca

Kada je počela da radi tombola Užicu iako sam istraživao nisam uspeo da saznam. Ne znam gde i kada joj je početak, to bi verovatno našao neko ko se istorijski bavi ljudskim društvom i propratnim pojavama. Ja samo iznosim ono što sam u jednom kratkom životnom periodu zapazio i upamtio. To je bila tombola u kafani Zelena pijaca gde je svoj sto ima stari užički glumac Milutin Nović. Kad sam se tu zbog svoje radoznalosti pojavio prvo sam video Sinišinog oca glumca u poznatom tamnom odelu sa šeširom šireg oboda nagnutog nad mnoštvo tiketa. Tombolu su za Fudbalski klub Sloboda radili Račana i Strunja. Prvi je prodavao tikete a drugi čitao brojeve.

U Užicu fudbal je bio omiljeni sport u uzletu i izuzetno popularan sa mnogo simpatizera i, sa ove distance, izgleda logično što je njima dozvoljeno da organizuju tombolu u već pomenutoj kafani. Prihod je, normalno, deljen po dogovorenoj šemi. U početku me je strašno nerviralo ono razvučeno čitanje izvučenih brojeva, sa nekim naglaskom bog te pita odakle, i dramske pauze kao i karakteristike – čuj karakteristike pojedinaca: “On odlično čita brojeve”. Ne, nego je trebalo da ih crta sa mikrofonom u ruci smejao sam se tako mlad I blesav. I onda posle pedesetak čitanja ono čuveno – DOSTAAAAA, koje je nerviralo sve sem onog ko bi to izgovorio, i kog su svi momentalno zamrzeli. Mada bi to kratko trajalo, samo do prodaje novih tiketa. U praksi kasnije je i prodaja novih listića išla tokom čitanja predhodne “ruke”, da bi se povećao broj krugova i uvećavao prihod do neslućenih razmera.

Danas kažu da su pića u kockarnicama višestruko skuplja nego u normalnim lokalima. To baš pređe u kocku. Onda to ne beše tako – roštilj je i dalje, dugo, dugo bio jeftin i dobar, kao i pića. Kasnije, kako se tombola razvijala svaki drugi promet je opadao, valjda je to u ljudima – i poslednji dinar daje za trenutak nade i isčekivanja. Ja sam tombolu vrlo malo igrao, reklo bi se nimalo. I dobio sam jednom, nešto sitno ali se sećam kad je stari glumac Nović osvojio tombolu, značajnu sumu novca dobio je neku snagu i od uzbuđenja oborio je i sto i stolice oko sebe.

S leva Strunja i Račana
S leva Strunja i Račana

Tada su tombolu u kafani Zelenoj pijaci proglašavali za najbolju. Tombola je sociološka pojava teško objašnjiva danas, a vala i onda. Dolazili su razni profili Užičana i tu su se osećali jednako. Zajednički cilj – da neko od njih vikne ono nadljudsko – DOSTAAAA! I da se smeje drugima, i da ga drugi mrze bar jedan minut. A onda ponovo do besvesti, u stvari dok ima para. A nije tu pojedinačno bilo novca u proseku previše. Mnogo je bilo ljudi, mnogo bežanja od kuća, sklanjanja para od pijace ujutru, na neki način osmišljavanja vremena koje bi inače proveli u nekoj drugoj kafani. Bilo je i “gospode”, kako su ih tretirali tamo. Oni tipovi sedamdesetih koji su se malo otrgli od režima, samo malo, i to pre svega zahvaljujući tome što su bili politički neambiciozni. Prisutni na sastancima komiteta, namršteni i ozbiljni, ali odsutni. Radili su po javnim ustanovama, odgovornost bila mala, prava i moći malo veća. E, oni su svoj status potvrđivali tako što se jave Račani i rezervišu mesto na tomboli, posebno mesto i blok za određena izvlačenja. Obično bi bilo tu i ćevapa, obimna klopa i obavezno neko sa strane koji “skuplja pikslu”, odnosno za njih precrtava izvučene brojeve. Male sluge za pokoji listić i porciju ćevapa. To je bila ceremonija koja je njih zadovoljavala, a na ostale sem na šefa kafane nisu ostavljali baš neki utisak.

Bilo je i onih koji kupuju jedan ili dva tiketa, i uvek je bilo – sad će da me krene. Kao – ceo život nije ga krenulo, a u zadimljenoj Zelenoj pijaciu pola deset uveče, hoće. Sve se ulagalo u onaj trenutak neizvesnosti i iščekivanja, u trenutak razočaranja i mržnje prema dobitniku, pa opet Jovo nanovo. Tombola, tj. ljudi na njoj su mi bili interesantni ove 1974. Godine dok nisam u dnevnik zapisao utiske a onda mi je tamo postalo mnogo zagušljivo i dosadno.

U Klubu omladine je počela sa radom plesna škola u koju je bilo 130 upisnika… Koreografija je bila poverena poznatom baletanu Borisu Radaku.

  1. novembra u Ljutomeru je potpisana povelja o bratimljenu ovoga slovenačkog grada i Užica. Iz Užica su prisustvovali: predsednik opštine Petar Antonijević, sekretar užičkih komunista Miloje Mlovanović i novoizabrani predsednik užičke omladine Milutin Đuričić. Ovo prijateljstvo je započelo 1941. kada su mnogi iz Ljutomera bili prognani u Srbiju i našli se u Užicu.
Dete na prvim užičkim pokretnim stepenicama
Dete na prvim užičkim pokretnim stepenicama

Ovog 29. Novembra uz uobičajna partiska slavlja otvorena je robna kuća “Metalotehna”, na spratu iznad “Ekspres restorana”, tada jedan od najmodernijih objekata te vrste u Jugoslaviji. Na otvaranju su bili svi najznačajniji užički političari, narodni heroji, omladinski unkcioneri. Vrpcu na ulazu presekao je Rajko Ječmenica. Sem što je bila dobro snadbevena tehničkom, sporskom robom, raznim, alatima elektro materijalom, robna kuća metalotehna je donela u Užice još jednu novinu – pokretne stepenice, koje su u danima koji su dolazili isprobala većina užičke dece. Zabavljali su se tako što se popnu stepenicama siđu niz obične stepenice pa opet pokretne pa sve to desetinu puta. Zaposleni su izluđivani od ujutru do naveče, još zanimljivija vožnja im je bila kada su im branili. Bilo je tu i povreda nastalih usled pada i zaglavljvanja odeće. Neke povrede su bile male, posekotine i modrice od pada, međutim povrede prouzrokovane zaglavljivanjem odeće ili delova tela ponekad su imaju vrlo ozbiljne posledice. Drugi koji su se najviše povređivali su bili pijanci, i svi su govorili isto: “Tlo mi se izmaklo pod nogama”. Tako da su u pojedinim vremenskim periodima tokom dana po proceni zaposlednih pokretne stepenice bile ugašene.