Sedamdesete, zlatne godine naše mladosti

129

Sada kada sam na samom kraju pisanja hronologije Užičke sedamdesete daću kratku retrospektvu tog vremenskog perioda iz sopstvenog posmatračkog ugla.

Mi, rođeni pedeset i neke smo imali privilegiju da prisustvujemo i da učestvujemo u rađanju nečeg novog. Kao kad gledaš osvijetljen foto papir, potopljen u razvijaču. Jeste da danas ne živimo ono čemu smo se nadali, ali smo ipak podigli lestvicu za koji podeok više.

U Gradskoj kavani krajem sedamdesetih, s leva: Denis, Kovač, Fipa Zoran, Ljuca
U Gradskoj kavani krajem sedamdesetih, s leva: Denis, Kovač, Fipa Zoran, Ljuca

Sedamdesete godine prošlog veka najpre pamtim po sopstvenoj ženidbi i rođenju moje ćerke Maje kao i poslu u užičkom Omladinskom klubu… Mladi sedamdesetih nisu “blejali” po kraju, niti su išli na žurke i zabave kao ovi u novije vreme. Naravno, i mi smo se zabavljali, ali na malo drugačiji način. Početkom sedamdesetih diskoteke su se tek pojavile, išlo se na igranke obično u srednim školama. Može se reći da su tadašnja mesta izlazaka mladih bila slične mestima koja danas posećuju mladi kada žele da se zabave i “iskuliraju”. Naravno, za one koji su više voleli boemski život su postojale prave kafane u kojima se moglo uživati uz muziku kafanskih svirača. Ma koliko to zabranjivali nama urbanim mladima Gradska kavana je početkom sedamdesetih menjala nedostatak Omladinskog kluba.

“Riblja Čorba” prva singl ploča
“Riblja Čorba” prva singl ploča

“Zlatne godine” prva je asocijacija nama koji smo živeli tada kada čujemo “sedamdesete’’, odmah pomislimo na fantastičnu muziku tih godina. Iako je neverovatno, i danas da postoje tinejdžeri koji i ove 2022. godine i dalje žive u vibracijama tih vremena. Sedamdesetih Pojavljuje se hip hop i teški metal…Kod nas “Bijelo dugme” ulazi na velika vrata jugoslovenske muzičke scene i najavljuju dolazak mnogih sarajevskih pop grupa. Pesme Bijelog dugmeta, osnovanih početkom sedamdesetih, govore o najdubljim osećanjima, pomalo i o našim snovima, a opet nekim skrivenim porukama prikazuju sliku stvarnosti. Njihova pomalo elegična, pesma “Sve će to, o mila moja” je pesma koju je svako od nas slušao barem jednom. Sedamdesete se završavaju nastankom novog rok benda “Riblja čorba” koji je velika suprotnost pomenutnom Bijelom dugmetu, ali to ne znači da ova grupa nije privukla ogromnu pažnju i simpatije slušalaca. Mladi su uživali u nečem sasvim novom u Borinom glasu dok peva stihove Lutke sa naslovne strane i maštali o tome da upoznaju tog uvrnutog čoveka koji je izazivao ludosti u njihovim glavama. Pored “Lutke sa naslovne strane” koja je, uzgred, prvi singl Riblje čorbe, Bora je iskomponovao i otpevao još mnogo pesama. Evo nekih sa albuma Kost u grlu: Ostani đubre do kraja, Rokenrol za kućni savet.

Ali. sedamdeste nisu samo dale novine u muzici. “Ljubavna priča” roman Erika Segala je verovatno bila najpopularnije knjiga decenije a film snimnjen o njoj je postao klasik. Sedamdesetih je objavljen i roman “Koreni” i snimljena istoimena TV serija koja je bila veoma popularna i kod nas. Teško je pomenuti sve sjajne jugoslovenske autore ali da se podsetimo tek ponekih: Momo Kapor, Duško Radović, Danilo Kiš, nezaobilazni publicista Igor Mandić i mnogi drugi.

. “Otpisani”, oni koji su preživeli
. “Otpisani”, oni koji su preživeli

U fimskoj industriji teme iz drugog svetskog rata su još uvek veoma popularne sedamdesetih u Jugoslaviji. U bioskopima se daje “Sutjeska” a na televiziji serija “Otpisani” snimljena u produkciji Televizije Beograd 1974. i 1975. godine. Serija prati avanture mladih ilegalaca u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata. Nastala je po knjizi Dragana Markovića, a uporedo sa snimanjem serije, snimljen je i film „Otpisani“, koji predstavlja spoj prve dve epizode serije (za razliku od serije, koja je snimljena u crno-beloj tehnici, film je snimljen u boji). Zbog velike popularnosti serije, dve godine kasnije, snimljen je nastavak pod nazivom „Povratak otpisanih“. – “Otpisani” su se zvali jer je trebalo da u svakoj od tih 13 epizoda, koliko je bilo planirano, pogine po jedan od 13 glavnih likova, koji su dali živote za slobodu. Pošto je serija bila izuzetno gledana, odlučeno je da ipak neki od njih ostanu živi. Ova serija nikada nije bila ideološki obojena i zato verovatno nikad nije prikazana u Sovjetskom Savezu, ali je zato u Kini bila velika pomama, kao za “Valterom”, samo što je to manje poznato.

Poznati filmovi iz tog doba su: “Ljubavni Život Budimira Trajkovića”, “Burduš” … Na TV se emituje serije “Otpisani” počinje prikazivanje i serije “Pozorište u kuči” kao i jedna od najomiljenijih serija svih vremena ”Naše malo Misto”.

Ovih godina svakodnevno su dominirale kockaste košulje, široke farmerke, poznatije kao zvonarice i uredne duže kosa kod muškaraca. A za večernje izlaske, devojke su se odlučivale i za lepršave haljinice, cipele sa niskom potpeticom, a u kosi su uvek imale poneki ukras. Postoji dobar razlog zbog kojeg se sedamdesete i dalje smatraju najmodernijom dekadom svih vremena. Od zvoncara do zvonastih rukava, vunenih kaputa i mini suknji, sedamdesete su “rodile” eklektičnu mešavinu stilskih uticaja koji su brzo evoulirali u periodu od 10 godina. Suknje su postale kraće, čizme duže, a lista ikona stila na kojoj su se nalazile čuvene Jane Birkin i Jean Shrimpton je na neki način uspela da sačuva i proširi neke od najvećih modnih momenata iz ove ere.

Živelo se u materijalnom blagostanju, ali mislim da nije to određivalo “zlatni” pridev. Pre će to biti, sigurnost, mir i odsustvo “kolektivnog stresa”. Naši su gradovi bili na samom vrhu svetske liste po bezbednosti. Naši roditelji nisu brinuli da će imati novca za naše školovanje koje je za sve, bez izuzetka, bilo besplatno. Niko, pa ni penzioneri nisu strahovali da li će imati novca za lečenje, koje je takođe bilo besplatno za sve. Radno mesto je bilo sigurno do penzije. Niko se nije plašio da će zbog izgubljenog posla ostati na ulici usled nemogućnosti da otplati kredit.

. Tito je bio popularan i kod mladih sa “Čuvajte brasto i jedinstvo kao zenicu oka svog”. Jugoslaviju je smestio u zemlje zlatne sredine.
. Tito je bio popularan i kod mladih sa “Čuvajte brasto i jedinstvo kao zenicu oka svog”. Jugoslaviju je smestio u zemlje zlatne sredine.

Bilo je naravno mnogo bogatijih zemalja od Jugoslavije, ali ne i onih gde se tako živelo spokojno i gde su gotovo svi bili u istom rangu – srednje klase. Deca i mladi sedamdesetih godina bili oslobođeni svih tereta i strahova za budućnost, rasli su ušuškani sa pogledom u budućnost od koje nisu ništa više očekivali. Imali su sve što smo želeli. Živeli se u međusoboj ljubavi i nismo razmišljali ko se kako preziva i koje je vere ili nacije. Toplina i druželjubivost naših ljudi je već je bila nadaleko poznata… Imali smo vremena i novca za izlaske, prijateljstva putovanja… Za ostale zemlje Istočne Evrope bilo smo “Zapad”… Ako se sve ovo uzme u obzir, nije preterano reći da je Jugoslavija sedamdesetih godina dvadesetog veka bila jedna od najboljih zemalja, ako ne i najbolja a svetu, ma koliko to zvučalo preterano. Naravno da joj se što šta moglo zameriti, ali teško da je bilo zemlje u kojoj se lepše živelo u miru neopterećeno lažima potrošačkog društva. Tito je sa “Čuvajte brastvo jedinstvo kao zenicu oka svog” našao neku zlatnu sredinu a sve što je loše je počelo nakom njegove smrti.

Sedamdesete u svetu su obeležene završetkom rata u Vijetnamu, terorom Crvenih brigada, raspadom Bitlsa, mnogobrojnim zlatnim medaljama Nađe Komaneči i Marka Špica i naravno Meri Kvant i kreacijom mini suknje. I mi Užicu smo oduvek voleli da pratimo modu, a sedamdesetih što nam je bilo olakšano olakšana u Trst. Sećam se pijace Ponte Roso, noćnih vozova preko Sežane, farmerki i šuškavaca, carinika i dovitljivosti pri skrivanju švercovane robe.

Mini suknje i “vruće pantalone” su se “šetale” užičkim ulicama odmah posle premijera u najvećim svetskim centrima mode. Sedemdesetih se vraća postepeno “midi” i “maxi” moda…Bile su godine u kojima se naslućuju začeci “ležernog” stila, mada još uvek daleko od krajnje sportskog, gotovo “trenerskog” devedesetih godina koji se održava sve do danas.

Sedamdesetih sve više i više “gastarbajtera” odlazi iz Jugoslavije, ali uglavnom u zemlje Evrope: Nemačku, Francusku, Švedsku…Novac uglavnom troše kod kuće, tako da je i to doprinelo lagodnijem životu. I dalje se slavi Dan mladosti…