Mihailo Rebić je napisao početkom marta: “Borba komunista za dalji razvoj samoupravljanja i na toj osnovi za dalji privrdni i društveni razvoj opštine, prestavlja osnovni budući pravac akcije Saveza komunista. Istovremeno sve organizacije i Komunisti dužni su da se na konkretnim akcijama potvre u borbi protiv negativnih pojava, nezakonitog bogaćenja i neopravdanih socijalnih razlika. Prema zaključku konferencije sve organizacije koje ne budu konkretno radili na realizaciji stavova Druge konferencije SKJ i ustavnog plana rada, biće raspuštene.”
Sa oduševljenje i jednoglasno je prihvaćen predlog da se drugu Titu i po drugi put dodeli Orden narodnog heroja. U radu konferencije su učestvovali Olga Živković, Srećko Nedeljković i Uroš Ječmenica”…Nešto kasnije na proslavi Druge proleterske borci su uveli su novo odlikovanje “Orden proleterske zvezde” koji su takođe dodelili drugu Titu, tako su počeli sami sebi da daju odlikovanja. Proleteri su predložili da Četvrta užička osnovna škola dobije naziv po narodnom heroju Radoju Ljubičiću.
Dana 31. januara 1972. godine Ljubičić je doživeo je avionsku nesreću, kada je helikopter u kome se nalazio po poletanju iz Splita pao u more. Tada je bio teško povređen, a preminuo je 3. februara u vojnoj bolnici u Splitu. U trenutku smrti se nalazio na dužnosti komandanta Vazduhoplovnog korpusa i imao je čin general-potpukovnika. Rođen je u Bioski 1920. godine. Završio pekarski zanat. Od 1940. značajan komunistički aktivista. Za vreme Užičke republike je bio politički komesar 3. užičke čete, poznat po “podvigu” da je noću došao do zgrade gde su spavali italijanski vojnici ubacio desetak bombi… U toku rata je učestvovao u svim značajnim partizanskim bitkama, postao je član KPJ za Srbiju i iznenada rukovodilac – pilot – odela 46. Bio je zamenik političkog komesara 22. divizije na sremskom frontu. Od 1945. je u Ratnom vazduhloplovstvu gde je obavljao brojne partiske dužnosti. Kada je tragično poginuo obilazio je svoje jedinice helikopterom i prenosio im zaključke sa nedavno održane Druge konferencije KPJ. Da li je adekvatno da nova užička osnovna škola nosi ime čoveka koji po svemu sudeći nije bio značajan uzor, nije se o tome mnogo raspravljalo u Užicu, naređenje je stiglo “odozgo”.
U “Vestima” je pisalo: “Borci opštine Titovo Užice znaju šta hoće, i šta rade. To je opšti utisak koji se mogao steći na plenarnoj sednici Opštinskog odbora Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata”.
Državni sekretar za narodnu odbranu Nikola Ljubičić je posetio “Valjaonicu bakra”, “Prvi Partizan” i “Vesti”. Direktori Vlajko Brković iz Valjaonice i Mileta Ješić P. Partizana su ga proveli kroz hale svojih preduzeća i upoznali sa radom. U “Vestima” je najviše pažnje posvetio u novootvorenom Radiju Titovo Užice gde je razgledao studisku opremu i razgovarao sa članovima redakcije.
Radnike buduće Valjaonice aluminijuma su slali u inostranstvo da se obučavaju. Jedan mladi tehnolog kada s vratio iz rumunske valjaonice je rekao: – U rumunskoj valjaonici aluminijuma, koja proizvodi 100.000 tona aluminijuma godišnje. o svemu postoji tehnološka dokumentacija iako u pogonu radi samo jedan inžinjer. Mi bi smo dokumentaciji morali posvetiti više pažnje”. – “Kud ćeš više. Zar nije dovoljno što naši stručnjaci moraju da potpisuju i izlaznice, i putne naloge i platne spiskove, dobaci jedan od prisutnih na sastanku.
“Terazije” su otvorile novu prodavnicu specijaliziovanu za vodovodnu instalaciju pri robnoj kući “Progres” prema ulici Strahinjića Bana u lokalu koji je do tada bio namenjen za prodaju proizvoda od bakra.
Za predsednika SOFK – e ponovo je izabran Zoran Jovičić, zamenik opštinskog javnog tužioca, a za potpresednika Momčilo Ostoić, profesor fiskulture u ŠUPU, sekretar je bio Milutin Zečević. Sokolana je još uvek postojala.
Redakcija novotvorenog Radija Titovo Užice je objavila da su nazanimljivije emisije “Sportski mozaik”, “Emisija za poljoprivrednike” a program radija je od 7. marta od 10. do 17. 30 časova. Postojala je emisija za “Čitaoce Vesti” u kojoj je Dragan Živković tozovac ovoga 9. marta izvukao ručni sat marke “Darvil” koji je dobila Nada Jeftić službenica PIK “Zlatibor” iz Čajetine. Ako se pogleda tadašnji program Radija “Titovo Užice” i Radija Užice, sa početka 21. veka razlike su minimalne i tada kao i danas su postojale emisije: “Pozdravi i želje”, “Novosti dana”, “Dnevnik” samo je sve bilo sa mnogo više izvorne narodne muzike a za zbivanja sa pop scene je izveštavala nedeljom oko podne emisija “Diskorama”. Postojala je i emisija “Propagandni eho”, u kojoj se se oglašavala većinom društvena preduzeća sve je bilo pod kontrolom, sve se znalo a “lova do krova”. Direktor i glavni urednik je bio Jovan Ostojić koja sam zapamtio da je stalno u ušima nosio vatu i imao u kancelariji crveni radio aparat na kome je slušao program i reagovao u svakom trenutku kada neko nešto “pogreši” najčešće politički”.
Urednik programa je bio Mirko Zečić, spikeri Dušan Stanić i Gordana Stamatović, tonci Vinka Milićević i Bogoljub Nedić. Top lista radija je ovako izgledala: 1. Moj život je tužna priča – Dušan Kalezić 2.Verenica – Borivoje Drljača 3. Ne pitaj me – Lepa Lukić Dokić. Zabavne: 1. Kad palme njišu grane – Dubrovački trubaduri 2. Anđelina – Duško Lokin 3. Vatra – Olivera Katarina. Tada sam često svraćao do mog bivšeg profesora tadašnjeg muzičkog urednika Perice Jovanovća da čujem i o nekim drugim “muzikama”, jer sam se najviše bavio rok muzikom. Odlazio sam i kod novinara Radmila Kape koji je imao strpljenja da ponešto iz “zanatra” objasni i da podršku za novu ideju.
Kada je stigla vest da je budimkin džem od bresaka dobio od Privredne komore Jugoslavije nagradu za kvalitet, razgrabljen je iz užičkih i požeških prodavnica za nepuna dva dana. U to vreme jedan od najpopularnijih budinkinih proizvoda bila je Mešana mermelada koja se prodavala u limenim konzervama pre kantama od 10 kilograma. Nije bilo brojne užičke porodice u čijem špaizu ovaj proizvod nije zauzimao počasno mesto. Bila je prisutna u đačkim kuhinjama hotelskom doručku, vojničkim kuhinjama. Nije bilo mesta gde se pripremalo više obroka da budimkina Mešana mermelada a i ostali njeni proizvodi nisu bili veoma važni.
Hotel “Mejug” u Sevojni do početka šezdesetih godina bio je reprezetantivan objekat “B” kategorije, vlasništvo Valjaonice bakra. raspolagao je sa više od 50 ležaja, odličnom kuhinjom i muzikom, imao fontanu i sve što je terebalo da ima objekat ove kategorije. U njegovoj prelepoj bašti održavale su se igranke i bio je izletište Užičana. Jednog dana sve se ugasilo, trajalo je dotle dok ga je Valjaonica dotirala a posle je stavljen katanac. Ovih dana marta 1972. godine bilo je to napušteno zdanje, prepušteno stihiji i vremenu, izloženo propadanju koje je ostavljalo utisah da su kroz njega protutnjale divlje horde koje su uništile sve. Fontanu, električna i vodovodna instalacija, polupana vrata i prozori, poskidane brave i sve što se moglo uništiti i razneti. Ova lepa zgrada je u raznim vremenima bila poljoprivredna škola, bolnica, hotel, sevojnička mlekara.
Ferijalni dom na plaži polako je prestajao da radi, u jednoj od njegovih prostorija su useljeni penzioneri koji su mesećno plaćali 600. 000 dinara, jer su njihoive prostorije porušene. Undruženje penzionera tada je brojalo 1.300 članova a sekretar je bila nekadašnja učiteljica Milica Mandić. U tim prostorijama su imali radio, televizor, dnevne i nedeljne novine i svoj bife čije su cene bile prilagođene njihovim džepovima.
Tad je Užicu bilo poprilično ljudi koji su se kretali ulicama grada umeto da budu u psihijatriskoj klinici pijanci, neuravntežini, devojčice nepunih petnest godina koje su se nudile prolaznicima ne libeći se da javno pokažu grudi a kada bi ih odbili zasuli bi ga gomilom najgorih psovki. Sigurno je tada bila najpoznatija “Luda Petrija” žena iz nekog sela ispod Sevojana. Teško je po njenom ponašanju bilo zaključiti da li je pijana ili neuravnotežena. Kada je zadirkuju ona u početku peva igra poneke štipa a onda iznenada počne da psuje i da juri gomilu dece koja nastavljaju da je zadirkuju od Lipe do Trga parizana vadeći iz šarenice kamenje i gađajući njime. Sećam se, sedeo sam za prvim stolom pred Gradskom Kavanom čekajući predstavu u 18 sati u Bioskopu, kada odjednom iz prolaza Prema SUP – u pojavi se gomila momaka za njima bacajući kamenice i psujući trčala je Luda Petrija… Pored moje glave jedna “cica” prolete i staklo na Gradskoj iza mene se sruči. Gomila gonjna Petrijom ode prema glavnoj ulici a konobari iz Graske iznesoše “cicu”, veliku granitnu kocku sa kojom je nekad bila pokockana Glavna ulica, komentarisući da kad bi Petriju prebacili u atletiku sigurno bi bila šampion u bacanju kugle.
O njoj i o nevspitanju je pisalo i u Užičkim “Vestima”: – Subota je uveče. Glavna ulica prepuna šetača. Lepo veče ih izmamilo. šetači različiti. Različiti. Različito i odeveni. Poneko izveo dete. Ima i onih koji veče provode sami. šetajući razmišljaju i prolazeći posmatraju i slušaju. A ima se šta i videti i čuti. Razne frizure, modne ludosti, pristojni i mirni šetači a i nepristojni, ili, možda se to samo čini… Ko će znati ko je u pravu, A o veče je tiho. Glasovi se jasnije čuju. Neko i zovne preko ulice. Javi se drugi glas. Tiši. Da neskreću pažnju, valjda. Sve je to od “baš ih briga” do “svašta danas možeč čuti i videti”. No, važno je da se koristi lepo veče… Može i uz psovke.
Grupa devojaka, s knjigama, sudari se sa jednom postarijom ženom, jedna odskoči u stranu i glasno opsova. Opsova glasno i krupno. Žena ne reče ništa. Stade za trenutak i devojke otprati pogledom, prekrsti se, odmahnu rukom i okrenu prema autobuskoj stanici. Otputovaće sigurno. Red mladića na trotoaru komentariše “sudar” Smeh. Neko se zaklinje: “Keve mi Jes’”. I to prođe. Prođe i jedan autombilista. Dočeka ga i isprati graja: “Zabranjena vožnja majmune!”. Prođe iautobus. Njemu nije zabranjen prolaz, ali ga neko za svaki slučaj lupi pesnicom sa strane. Autobus sporo prolazi. Proviri i šofer, pa i on opsova: “Slonite se, seljačine!”.
Pred izborom se zatalasa masa. Aplauz. Krici… Žena, u crnim dronjcima, raspuštene neočešljane kose, ide sredinom ulice, mlatara rukama i viče koliko je glo služi. Za njom oveća grupa pratilaca. Glasovi kao u cirkusu. Žena priđe čoveku koji ne pobeže i zatraži cigaretu. “Pijana je”, a i luda je”. reče neko. Čovek joj dade cigaretu, ali je ona izlomi. Čovek nastavi da stoji. Miran, još uvek. Gomila oko nje sve veća. Graja… “Takva je ona svaku noći”, reče milicioner koji beše blizu. Čovek se snebiva i prolazi. Žena ga vuče za kaput. On se otima i ubrzanim korakom polazi trotoarom. Žena trči za njim. I rulja. Pređe na drugu stranu ulice. Pređoše i žena i njeni pratioci. Autobus. Čovek pretrča ispred autobusa. Žena ne htede. Ni rulja. Autobus izazva zabunu i žena se okrenu pratiocima i poče da ih razgoni. Odjuri za jednim niz ulicu…
Čovek malo zastade. Opsova i prekrsti se. Okrenu se i on prema autobuskoj stanici… B.D
Konfekcija “Crvena zvezda” iz Kruševca je otvorila još jednu prodavnicu na Glavnoj ulici preko puta osnovne škole “Andrija Đurović”. Počelo je asvaltiranje jedne od glavnih užičkih saobraćajnica Omladinske ulice, uskoro se očekivao dolazak druga Tita. Ulica je sada imala kolovoz širine 7 metara i trotoare sa obadve strane. Sećam se, da je tada naše dvorište u omladinskoj ulici skraćeno za 6 metara nestala su dva stara bagrema nekoliko trešanja velika natkrivena kapija i taraba oko koje sam proveo detinjstvo.
A onda je rešen problem Doma ferijalaca. Rešeno je da se da “Raketi” koja će tu da napravi hotel, “Turist”. Radove rekonstrukcije je vršilo preduzeće GP. “Zlatibor” u dve faze. U prvoj je proširena kuhinja, dograđena još dva sprata, uvedeno centralno grejanje i ugradnja kupatila u većem delu soba. Omladini je obećano vlasništvo prostora u poderumu pozorišta, ferijalcima Čančova kuća u koju je preseljen iz društvenog doma presedništvo omladine. Užice je prerastalo u brda kamenih i betonskih blokova i nikada nije imalo manje zelenih površina. Građeno je sve više i više kotlarnica na mazut, koje su bile bez potrebnih filtera. Užicem je tutnjao i veliki broj automobila tako početkom sedamdesetih godina grad poznat po čistom vazduhu pun zelenila u jutarnjim časovima poče da prekriva tama i dim.
