Ovaj april 1977. godine je počeo sa povećom aktivnosti komunista. Na primer rešeno je da 1.720 članova u 80 osnovnih organizacija Saveza komunista u Požegi radi na ideološkom osposobljavanju, prijemu u Savez komunista. Posebno su se pripremali za Jedanesti kongres Saveza komunista Jugoslavije. Komunisti su svojim aktivistima dali zadatak da omladinu nagovore da učestvuje na radnim akcijama, upotpuni znanja o drugu Titu i radničkom pokretu, a isto je rađeno u osnovnim i srednjim školama.
Krajem meseca počeo je da “vrti” Maksov ringišpil. Makso sa Carine na svoj način je najavio proleće.
Prvog aprila je proslavljen dan omladinskih radnih akcija. Zlobici su pričali da to ima veze sa aprililili, da se sve to uklapa u šege i šale. Ipak je to bila veoma ozbiljna manifestacija u “duhu revolucije i samoupravljanja”. Kod užičkog muzeja je postrojeno 560 brigadira iz svih užičkih preduzeća, srednjih i osnovnih škola i iz okolnih sela. Uz brigadirske pesme posle postrojavanja su prodefilovali do Trga partizana gde je organizovano veselje i kozaračko kolo. Uveče u Klubu Omladine se nakrcalo skoro 1000 ljudi a meni je nareeđno da radim “Brigadirsko veče”. Ja nisam znao kako se radi “Brigadirsko veče” pa sam radio klasičnu disko igranku samo sam na kraju pustio Užićko kolo. Sutra je u presedništvu omladine pričano da je sve proteklo u najboljem redu i da je “Kovač održao odlično Brigadirsko veče”.
A oda se preteralo. Održan je kviz “Tito – revolucija – mir”, opštnsko takmičenje na kome su učestvovale osnovne škole iz Užica, Sevojna i Krvavaca. 2.500 osnovaca je učestvovalo dok na ovom kvizu nije odabrano njih 5 koji su kasnije učestvovali na regionalnom takmičenju u Bajnoj Bašti. Bili su to Dragana Jevremović, Branka Radovanović iz škole “Dušan Jerković”, Olga Osipov iz osnovne škole “Nada Matić” i Milutin Jokić Iz o.š “Braća Ječmenica”. Nagrade takmičarima je uručio prvoborac Nikola Kotlajić. Neki nastavnici su komentarisali da neznaju šta da rade jer deca zbog ovoga kviza ne mogu da stignu da nauče gradivo pa su u situaciji da im poklanjaju ocene. Većina se slagala da se već u samom gradivu kroz celo osmogodišnje školovanje da se zadnjih godina preteruje i da su deca sa sa time prepterećena. Naravno niko to javno nije smeo da kritikuje.
Bila je nedelja treći april tada su stanovnici Nikojevića prestali da maštaju o vodi. Ovoga prohladnog i kišovitog dana 76 domaćinstava je dovelo vodu iz Alinog potoka udaljenog 8 kilometara. Osamdesetogodišnji Mihailo Đokovi} bio je najstariji tu na Graorištu gde su se meštrani okupili da proslave dolazak vode. Tada je rekao: “Nisam mogao da kopam, ali sam zato vikao na mlađe da idu napred. Mislio sam da ovo neću dočekati pogotovu kada me grip ščepa ali, eto, dođoh, i svirači su tu, neka bude srećno i berićetno! Iz jednog bunara služilo se po 40 kuća, pa kad presuši ne pitaj”.
Posle obimnih priprema “Jugobanka” je počela građanima da otvara tekuće račune. To je bilo novo u Titovom Užicu i izazvalo je veliko interesovanje građana. Banka se reklamirala da će filijala u ime vlasnika tekućih računa plaćati stanarinu, struju, vodu i radio televizisku preplatu. Da će na taj način građani uštedeti vreme tako što neće morati da obijaju noge od šaltera do šaltera. Užički penzionerima se nije sviđala ova noivina. Čika Vule iz mog komšiluka je prokomentarisao da on voli da ide od šaltera do šaltera jer se tada ispriča sa ljudima i da mu je to omiljena zabava.
Ovoga meseca se u prodavnicama Gudurića pojavio ražani hleb. Imao je pola kila, dnevno je pečeno 180 komada. Tadašnji direktor Gudurića Zorana Radovića je rekao da nema nekoga posebnog interesovanja za ovaj hleb i da ga kupuju samo dijetalci. Otvorena je nova prodavnica Tekstilnog zavoda “Cveta Dabić” u tada novom soliteru preko puta fabrike. Poslovođa je bio Svetislav Golubović koji je tada rekao da se najviše traže prekrivači od feotrira sa cvetnim dezenom, peškiri i pantalone od teksas platna. A onda je Užicu bio pazarni dan.
Korpe torbe i opšta gužva po trotoarima i prodavnicama pijaca skoro zakrčena robom i narodom. Opšti gužvanjac, gomile spanaća, luka salate, šangarepe, jabuka. Kaca do kace u njima sir i kajmak skupljih koji dinar nego obično jer nakupci ne pitaju kolko košta kupuju na veliko. U donjem delu pijace pravi vašar. Kujundžiluk, kace i kačice, varjače i plehovi. Izvikivanje cena i dovikivanje kupaca. šarene tezge sa rolkama, jaknama, lizezima, u šarenim korpicama. Super – rifle i ostale farmerke na sve strane, kšobrani i papuče, ženski veš, marame i lusteri polileji pravi “Ponte Roso”. Jedna spretna žena kao mađioničar ispod tezge izvlači, ispod tezge suknje, bluze, košulje, kapute sakoe sve polovna roba. Polovna ti roba, skidaj cenu, obrati joj se jedan. – I ti si polovan, pa vrediš, ne premišljaj se ceo dan odbrusi mu vešta prodavačica. Drugi, nadvikujući je, nudi bure od belovine za dve stotine hiljada. Poče licitacija. Čačanin hoće bure, ali za sto pedeset. Pristiže “upomoć” posrednik, ubeđuje mušteriju za još dvadesetak hiljada pride i, ruka rucu, – i novac osta u džepu snalažljivijeg. Jedna baba veoma zinteresovana za lekvito bilje i raznorazno korenje drhtavom rukom prihvata “siguran” lek za srce… a za lek se nećka i ne kaže hvala. Mlađi čovek prodavac iz Kraljeva nudi jednoj devojci luka, kaže da je jeftiniji od karanfila. Pilići tek izlegli a i oni od letrdeset osam dana četrdeset dinara po kilogramu žive vage, čim se spuste na beton odlaze u ruke kupca. Kola raznih rergistracija i tipova pune se i prazne raznom robom, najviše onom koja ide u preprodaju na neki drugi pazarni dan u neko drugo mesto u nekom drugom vašaru. Takav je bio pazrni dan u Užicu daleke 1977. godine.
Ove godine je već bilo teže da se otvore nova spomen obeležja kao predhodnih godina. U Požegi je rečeno da se gradi spomen – dom “Petar Leković”. U isto vreme prvom narodnom heroju je u selu Svračkovu renovirana rodna kuća. Posle su uredili i ku}u narodnog heroja Milorada Bondžulića u selu Ognju. Na kraju su podigli pred “Titov jubilej” još nekoliko spomenika na značajnim mestima iz NOP-a i uredili sve već postojeće na teritoriji Opštine Požega. Slično je bilo u svim opštinama užičkoga kraja.
Za to vreme u Čajetini posle višegodišnje pauze obnovljeno je Kulturno-umetičko društvo “Zlatibor”. Na skupu se okupilo više od 50 ljudi, izabrano je i rukovodstvo za presednija je izabran Vojimir Mitrašinović a za sekretara je izabran Slobdan Ristović. Veoma brzo su postali nosioci kulture u Čajetini organizovali književne večeri – ljubavne poezije, amatersko pozorište je izvelo premijerno prestavu Mihajla Ćupovi}a “Lisac” kasnije najpoznatijeg zlatiborskog pesnika. Obilazili su i prikazivali u zlatiborskim selima Ljubišu, Semegnjevo, Kremna…
U Užiicu su najveći lični dohodci bili u trgovini dok je najveći gubitaš, biolo Železničko transportno preduzeće Beograd, poslovnica Užicu.
Otvorerna je izložba užičke Kulturno prosvetne zajednice, povodom dvadeset godina postojanja. Izložbu je otvorio Milenko Đurić doajen užičkog amaterskog stvarlaštva. Igrao je fudbal u užičkom “Železničaru”, posle Drugog svetskog rata u FK “Sloga” u Bajnoj Bašti, zatim u užičkoj “Slobodi”. Kao učitelj radio je u Krvavcima, predavao je i muzičko obrazovanje. Bio je upravnik Doma učenika ugostiteljskog tehnikuma u Opatiji. Od 1948. Do 1950. Igrao je u u fudbalskom klubu “Kvarner” kasnije poznatiji kao FK “Rjeka”. Po povrtku u Užice bio je upravnik Đačkog doma, radio u Skupštini opštine na poslovima prosvete, zatim ponovo bio učitelj u Osnovnoj školi “Nada Matić”, gde je vodio i školski hor. Posle je postavljen za upravnika Radničkog univarziteta “Radovan Drgović”. Bio je dugogodišnji kulturni poslanik Užica. Na izložbi su se mogli videti dokumeta koja su govorila o tome kako je u organizacije Kulturno prosvetne zajednice održano do tada stotine izložbi, dosta festivala, knjižvnih večeri, kncerata… Zajednica je okupljala mnoge užičke kulturne stvaraoce koji su bili daleko od rodnog kraja i pravila most između njih i zavičaja. Na izložbi je prikazan je retrospektivni put razvoja Kulturno-prosvetne zajednice. Gledajući ovu izložbu sticao se utisak da je ova institucija mnogo učinila da se stvore uslovi za razvoj kulture u užičkom kraju. Dodeljena je i prvi put ustanovljena plaketa “Miodrag Vergović” amaterima kulturnim stvaraocima.
Radiša Kovačević Cula Voleo je boemska druženja, bio je izuzetno duhovit Era, poštovan i omiljen u kafanskom društvu. Mogao je biti građanin sveta u kome je akcija na prvom mestu, ali je bio “sada i ovde”. Voleo je svoju Borovu Glavu, Užice i Užičane, kao većina „pravih Užičana“, za njega su to bila najlepša mesta na svetu. O njemu su se u Užicu za života pričale legende. Nekad omiljeni profesor natematike u školi za Kvalifikovane radnike bio je ove 1977. predsednik Kluba samoupravljača, ali je našao načina kako da ta politička institucija pomogne užičkoj kuilturi, pa je sa Samouperavnom intersnom zajednicom organizovana audicija za prijem članova mešovitog hora “Aleksa Dejovi}”. Klub samoupravljača se tada nalazio u ulici Maršala Tita br. 147 u predratnoj palati Tkačkle radionice na mestu gde se danas nalazi poslovna zgrada gde nalazi Radio 31. Cula je svih godina do smrti i kao privatnik nastavio da pomaže kulturu u užičkom kraju.
Prodavnica “Sport” se nalazila u Kuli gde je danas kafić. Imala je veoma dobar izbor ribolovačke opreme, posebno su traženi štapovi marke “šekspir”, mašinice “damil”. U Autototehni Užičani su najviše tražili sigurnosne pojaseve jer je izašao zakon da svaki automobil mora da ih ima.
Iz Andore se vratio užički strelac i jugoslovenski reprezentativac vazdušnom puškom Milan Melović gde je postigao nekoliko vrednih rezultata. – “Bio sam potpuno miran. O tremi ni reči. Pucao sam sasvim normalno kao da se nalazim na treningu.” Rekao je Milan na prijemu održanom u njegovu čast.
Ovih aprilskih dana “Sloboda” je na takmičenju Srpske fudbalske lige pobedila “Majdampek” sa 2:0. Tada su za Slobodu igrali: Novković, Jagodić, Đapović, Joksimovć}, Nikačević, Miojatović, Tokmaković, Halilović, Bošković, Cerović, Z Veselinović, Ćelebić, Hodžić.
Dovarjaši su slavili i govorili da su njihovi dečaci OFK “Dovarje napravili pravi podvig u takmičenju u Međuopđtinskoj ligi. Pobedili su prvoga na tabeli “Slogu” iz Pribojske banje, bilo je to pravo iznena|enje za užičke navijače jer je “Dovarje” bilo poslednje na tabeli. Podvigu dečaka sa Dovarja se malo ko nadao jer nisu imali nikakve uslove za rad. Pobeili su sa 2:1, Dovarjaški strelci su bili Šojić i Jovanović.
Na krosu održanom u grčkoj Slavko Kuzmanovć član atleskog kluba “Titovo Užice” je osvojio sedmo mesto taj za njega nespeh je prokomentarisao: “Staza je bila veoma teška i odgovarala je više grčkim i turskim atletičarima. Bio sam sedmi, ali mi je malo nedostajalo da osvojim i medalju”.
Interesantno je bilo da je bilo srestava čak 6,3 milijarde za izgradnju stanova u Užicu, ali je zakazala “građevinska operativa”. Posele godina u kojima je Užicu izgra|eno hiljade stanova građevinci su počeli da posustaju. Za ovu 1977. godinu je bilo planirano da se Užicu izgradi 280 stanova mada je procenjeno da se može graditi do 350 stanova.
Užička Pedagoška akademija “Želimir Đurić” je proslavila 5 godina postojanja. Profesori su pokrenuli prvi zbornik stručnih i naučnih radova. U to vrerme u Pedagoškoj akademiji su Izdvajali poprilična sredstva za opremu i učila. Biblioteka Akademije imala je 35.000 knjiga. Kao što je za život u Užicu nekada bila važna Učiteljska škola to je sada bila Pedagoška akademija.
Ovoga aprila banke su počele da daju preduzećima kredite za izvoz na konvertibilno tržište. Poskupele su sve vrste mesa. I dalje se maštalo o gasifikaciji Užičkog regiona. Nastavljeno je skupljanje sredstava za izgradnju Memorijalnog kompleksa “Kadinjača”. Smanjivao se broj stoke na regionu. Mrazevi su bili jaći od aprilskog behara pa se predviđala nestašica voća. I tada su paljeni kontejneri, neke koji su bili između solitera su gasili varogasci. Samo trećina Užičana je promenila li~ne karte. U mesnoj zajednici “Carina” je jedne aprilske nedelje organizovala čišćenje ovoga dela grada. Počelo je renoviranje stadiona “24 septembar”. A na Tari vodila se bitka sa prirodom, rađena je Revizibirna hidroelektrana “Bajna Bašta”. Tako je opet potvrđeno proročanstvo kremanskog proroka, da će se Drina popeti na Taru, pislo je u novinama.
Na godišnjoj skupštini udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti dodeljena su visoka priznanja dizajneru i vajaru Branku Tijaniću i modnom kreatoru Dobrili Smiljanić. Tada su rekli, Dobrila Smiljani}: “Bilo je i ranije nagrada i priznanja, ali moram istaći da mi je nagrada Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajna, čiji sam član, zaista najdaža. Bila bih daleko sretnija da je nagrada dodeljena mojoj Radnoj organizaciji jer svi modeli su zajednićko delo mojih saradnika Cake, Kose, Planića, Delića, Radoja, Rada, Ivane, Dare, Vrednih pletilja Jele, Mice, Jelene, Vukosave i prerko hiljadu drugih. Branko Tijanić: “Ovo mi je treća republička nagrada za poslednje tri godine, i posebno mi je draga. Vrlo retko da tekva priznanja dospeju u ruke umetnka van Beograda.
Posle duže pauze u Radničkom domu u Sevojnu počeo je da radi bioskop, sredom čtvrtkom i nedeljom od 19 časova. U užičkom bioskopu “Partizan” ovoga aprila 1977. godine su igrali filmovi: “Strah od grada”, “Mandingo”, “Stanlio i Olio u zemlji smeha”, “Pomozite šerifu”, “Božanstvena žena”, “Jakuza”, “Otmca Mišel Džonson”, “Lubav bez obaveza”, “Cigani idu u nebo”, “Kazna na planini Ejger”, “Orkanski visovi”, “Naljutiću se”, “Rolerbol”.
