Maj 1977.

55
. Mladi građ. tehničar GP Zlatibor Slobodan Kovačević tokom gradnje Kule na Trgu
. Mladi građ. tehničar GP Zlatibor Slobodan Kovačević tokom gradnje Kule na Trgu

Ovog Maja meseca Užičko građevinsko preduzeće “Zlatibor” napunilo je 28 godina postojanja. Tada je to bilo po veličini 6. građevinsko predizeće u velikoj Titovoj Jugoslaviji. Da podtsetim: – Preduzeće je osnovano 1949. godine u tim prvim godinama postojanja poslovalo je pod imenom Preduzeće za puteve “Titovo U`ice”. Preduzeće se prvo bavilo niskogradnjom a od 1955. visokogradnjom, tada je zapošljavalo 221. radnika. Sledeće 1956. godine se Zlatiboru se pripaja srodno preduzeće “Šargan”, deset godina kasnije pogon za preradu mermera iz Sirogojna, 1967. ariljski “Progres” i “Mingrap” iz Kremana. 1974. preduzeće prijavljuje i novu delatnost, stvaranjem sopstvenog pogona za izvođenje zanatskih radova u građevinarstvu.

Sigurno je da je GP “Zlatibor”, “najzaslužnije” za rušenje Užica i gradnju Titovog Užica. Skoro sve što je izgrađeno u Titovom Užicu do 1977. godine gradio je GP Zlatibor. Izgradili su Valjaonicu bakra, pre toga Dom JNA, Predionicu u Turici… kasnije Trg partizana, Blok Zlatibor, Valjaonicu alumnijuma u Sevojnu, na Zlatiboru hotel Palisad. U drugoj polovini sedamdesetih do ovoga maja 1977. godine Građevinsko “Zlatibor” je dosta radilo van Užica. U Sutomoru su podigli Hotel Korali, Robne kuće NORK u Novom Sadu, pa “Beteks” u Beogradu, fabriku čipsa u Baškom Magliću, više solitera u Tuzli, dosta objekata u Kneževac – Kijevo u Beogradu, fabriku opeke u Virovu i još mnogo toga. Ove 1977. godine “Zlatibor” je zapošjavao 3200 radnika…

Ove 1977. godine užički komunisti nikada nikada ranije nisu toliko slavili kao ovoga Maja 1977. Od prvoga maja do dana mladosti sve je bilo u okviru proslave četrdesetogodišnjice Titovog dolaska na čelo partije i njegovog 85 rođendana. Sećam se, stalno sam seljakao ozvučenje Diskoteke Kluba omladine sa manifestacije na manifestaciju emitujući revolucionarnu muziku. 10. maja je došla štafeta, centralna proslava je bila na Kadinjači. Dobio sam zadatak da uz pomoć štapa i kanapa ozvučim Kadinjaču. Nekako sam uspeo. Posle govora i narodnog veselja štafeta je noćila na Kadinjači. Desno od spomenika je bio vojnički poveći šator, na njegovoj sredini je bio sto ukrašen komunističkim oznakama na sredini je stajala štafeta. Pored štafete je je 3 devojke i tri momka sa svake strane stola držalo počasnu stražu menjajući se na pola sata. Na Kadinjaći je te noći bilo preko dve hiljade mladih. Pilo se u ogromnim količinama, držao sam igranku dok se nije razdanilo, priključivši ozvučenje i rasvetu na vojni agregat. Najviše je bilo nekadašnjih brigadira koji su često nestajali u paru u mrkli mrak kadinjače. Navika “odlaska u partizane” im je ostala sa mnogih radnih akcija. U toku ove burne noći mnogi su pijani pošli peške u Užice. Ujutru se na putu prema Užicu na svakih sto metara mogao videti stoper. Mnogo ih je zadovoljno spavalo u odvodnim kanalima pokraj puta. Jedan stariji čovek seljak sa Kadinjače koga smo povezli kombijem kada smo vraćali ozvučenje prokomentarisa: “E, kaka li je ostala Titova omladina kada mu je ovakva ova za koju kažu da je najbolja”.

U Užice su došli “pobratimi” iz Ljutomera mesta u zbratimljenog gradića sa Užicem iz Sovenije. Tada je bio trend da se Užice bratimi prvo sa onim gradovima koji su nosili Titovo ime a onda redom sa Slavonskim Brodom, Ljutomerom… Na sastanku kod tadašnjeg predsednika opštine Petra Antonijevića predložih da im poklonimo nešto specifično vezano za užički kraj, rezbarenu drvenu čuturu u kojoj je užička klekovača. Svi prihvatiše moju ideju ali ja dobih zaduženje da obezbedim 15 čutura. Pomislih, tako ti i treba kad ne držiš jezik za zubima. Počeh da se raspitujem, bolje reći istražujem. Posle dva dana sam čuo da se najbolje čuture rade u selu Pilici. Dobio sam kola i vozača. Kada smo došli u pilicu poslše nas u zaseok Jankovići. Tamo sam upoznao čuturaša Vidoja čiju sam priču snimio na kasetofon a kasnije zapisao u svoj dnevnik u orginalu srpskog jezika kojim je govorio:

-“Jes, ja sam Vidoje Radovanović. čuturaš, čančar, kako oćeš. Ovo se selo zove Pilica, a zaseok mi je Jankovići. Sad kad je napravljen put preko Nikolića lakše mi je stići u Bajnu Baštu, a ranije je bilo – ubi bože… Ovo je vrbovo drvo, crna vrba. Od njega je najlepše izrađivati čuture, najmekše je. To drvo je preskupo, ovu vrbu sam platio sedamdeset hiljada. Iz nje može izaći sto čutura. Ja tu vrbu ovako rastručem na panjeve, pa nju iscjepam na komade. Sad ovaj komad treba da obradim za praksovanje i da ga skrojim u oblo.

A evo kako sam to naučio. Ovde je prvo radio čuture i čanke neki komšija, tune. Ja odem kod njega da vidim kako radi, posmatram, kradem očima. On meni: “Što si došao?” Ja onda slažem: kažem imaš li…? – Tražm da mi da nešto što znam da nema. On: “Pa nemam ja. Ja onda još malo gledam kako radi i to kupujem očima pa se okrenem i odem. I tako sam nekoliko puta radio i ondaj i ja to okrenem i počnem svoju radnju. Napravio sam ovaku tezgu i stružnicu (preteča struga za drvo na nožni pogon) i počeo da pravim čanke i čuture… A ovo je bukovo drvo. Od njega se prave čamci. To je potvrđe drvo, ali dobro. I to ga kupujem, platim šest, sedamdeset, osamdeset hiljada jednu bukvu. Iz nje mora izaći jedno četiri stotine čankova.

Posle mene su počeli da rade i drugi. Ovo je pasivan jadan kraj, siromašan. Ljudi su mislili od čega će da žive, onda je neki radio ovo, neki ono. Naske je bilo dvadeset u Pilici koji smo ovo radili, naročito čuture. A sada radilo samo nas troica… Pa, prekinuli ljudi nema se računa. Ovako, kad ti odneseš na pijacu pa slabo ide, neko uzme po čuturu, nema prodaje onda ti to baciš, ne mili ti se raditi. E, sad sam skrojio čuturu i kad joj napravim grlo počeću da je kopam iznutra, da dubim. To dubljenje najteže, jer se to radi precizno i treba dosta veštine. Jer debela ne smije ostati, a ako zapneš više možeš je probušiti. Nego mora polako i lijepo. Dok ne iskopam, mjeru ne mogu znati. To se zna po alatu, dokle ide koja alatka. Ova će moći da uvati oko tri vrtalja… Morem da napravim i čuturu od pet kila, samo tu više posla ide.

Stružnica koju je napravio i koristio Vidoje Radovanović
Stružnica koju je napravio i koristio Vidoje Radovanović

Vidite ova stružnica, to je jedna prosta stvar, ali se more na njoj sve da obradi, i čuture i čanci, i stupnice i solanici, čiraci, sve. A prosta stvar. Ali samo treba strpljivost, pa bogami i veština. Treba mi čuturu da napravim da probavim dva sata. čanak more za po sata. Stupice, solijeri, to sve ide brže i lakše no čuture. I više može da se zaradi na čuturi. E, sad sam završio dubljenje i s ovim kolutom, dancetom zatvaram čuturu. Vidite, ovde ma jedna burmca, loza. Čutura je od suvog drveta a dance od posirovog i ovo kad budne da zabrekne zatvori ovu lozu i nikad dance neće ispasti. Sada u čuturu sipam parafin, za zaštitu da iz nje voda ne izlazi ili šta bidne. Prije smo to lojem natapali, sad samo parafinom. I eto, ova je čutura sad gotova… Ovi čanci oni služe za spremanje sira, kajmaka, masti, šta gođ oćeš u njega. Nji su uzimale rabadžije, ove veće, a manje su uzimali za čobane. A sad i to slabo… A ove stupnice, i ovo je uzimato za tuicanje luka, ora, a može i da se drži cveće. Turi cvjeće ovde, pa na prozore. Ovi čiraci, to ide za svjeću. A isto more i za ruže odbrane bez žila po deset komada da se ostavi u njega i turi na prozor… Ovo su soljeri, solanici, za spremanje soli, bibera i ovako te sitnice… Prije su najviše prodavati čanci, jednu-dve đuture, nekad pet, a kad je vašar i dvadeset komada.

Milorad je šesta generacija čuturaša iz Pilice, sa sinovima Darkom i Mladenom
Milorad je šesta generacija čuturaša iz Pilice, sa sinovima Darkom i Mladenom

Ja ovo radim od 1929. Radim neprekidno. I volim to da radim, i viđe me da radim. Ali nema prodaje. A da ima prodaje, ja bi i sina učio. Ali kad nema prodaje, šta će mu to, mora da radi nešto drugo. A ljepše je, i čistije u svojoj kući ovako raditi u svom domu. Ali nema računa. Kad bi imalo neki trgovac, neko turisučko mesto da sklopimo neki ugovor za veću količinu pa da radimo njima, tako bi imali račun. Mogli bi da naučimo još ponekog da radi a mi stari da ne napuštamo ovi zanat. Zašo još radim pitaš me, meni za uvar, šeset peta mi je godina težak mi poljski rad, da stojim vazda, opet je najlakše da sedim i đeljem. Uglavnom nešto će se ućariti.

Ove čuture ako ih ne lupaš, razbijaš mogu da traju i pedeset godina. I tako, kupih ja čuture, od jednog od poslednjih Čuturaša. Svratih u Bajnu Baštu gde ih napunih čuvenom klekovačom. Posle nekoliko dana “pobratimi” iz Slovenije nisu krili oduševljenje kada su im opštinski fukcioneri podelili Vidojeve čuture na proslavi 25. maja, dana mladosti.

Tito uzvraća fotoreporterima
Tito uzvraća fotoreporterima

Titu je 24. maja u skupštini Jugoslavije uručen treći Orden narodnog heroja. Orden mu je uručio Kiro Gligorov. Vladimir Bakarić je rekao da su putevi partije i Tita jedinstveni. Petar Tešić je pisao da je Tito “legenda našeg vremena”. Nikoka Lubičić: “Tito – Vojskovođa narodnooslobodilačkog rata i tvorac koncepcije opštenarodne odbrane. Slavko Stanić: “Tito tvorac nesvrstavanja”. Dana Milosavljević: “Simbol odvažnosti i samopouzdanja”.

Ovoga maja je još jedno užičko preduzeće slavilo 30 godina rada “Jugopetrol”, užička poslovna jedinica. Od pedesetak vozila koje je Užice imalo pre Drugoga rata, posle rata je ostalo 5–6. Benzinska pumpa je bila pred današnjom Opštinom, podzemni rezervoar je mogao da primi 5.000 litara pumpe su bile “Teglare”. 12. aprila 1947. godine je Tito je Prvom državnom petrolejskom predizeću dao ime “Jugopetrol” kome su pripali i Užičani. Tada su prodavali dve tri cisterne nedeljno. Benzin i nafta su transportovani “širom” prugom uskoga koloseka Beograd – Sarajevo. Užičani su benzin i naftu prevozili u drvenim bačvama. Prve prostorije de je gorivo skladišteno bile su na mestu današnje Zelene pijace. Kasnie su dobili “sake” sa metalnim buretom u koje je moglo da stane 3.000 litara. Prvu novu benzinsku stanicu “Jugopetrol” je počeo da gradi 1956. godine kod nekadašnje autobuske stanice, nalazila se gde je danas zgrada u kojoj je bila Direkcija za izgradnju.

Nekadašnja Jugopetrolova benz. pumpa u Omladinskoj ulici, na keju
Nekadašnja Jugopetrolova benz. pumpa u Omladinskoj ulici, na keju

U vreme kada je građena izazvala je malu “sezaciju”, mnogi Užičani su izašli na ulice da vide “čudo”, zbog koga je zaustavljen saobraćaj kada je transportovan rezerovar od 7.000 litara koji je pratila posebna pratnja. Tek deceniju kasnije podugnuta je benzinska stanica u Sevojnu. 1946. užički Jugopetrol je imao 6 radnika ove 1977. imao je 100.